Kušner, Total i Burma

Nikolas Sarkozi je upravo uputio zahtev da francuske firme, posebno Total, više ne investiraju u Mjanmaru, što je zakasnela ali ipak dobrodošla odluka. Ali, nedostaje objašnjenje o ulozi današnjeg ministra inostranih poslova Francuske, Bernara Kušnera, odgovornog za izveštaj iz 2003. koji je platio Total, o eksploataciji naftnih izvora i izgradnji naftovoda u oblasti Ijadana u Mjanmari.

Rangun, Majnmara, godina 1990. Nacionalni savez sa demokratiju, pod vođstvom San Su Kji, dobija 85% glasova na izborima koje je sazvala Vojna hunta na vlasti. Ali, Nacionalna skupština, nastala na ovim izborima, nikada se nije sastala. Nastavlja se kampanja masovnih hapšenja, torture i represalija, sa ciljem da se, između ostalog, unište Karens pobunjenici u centralnom delu zemlje. Od tog datuma, Su Kji, dobitnik Nobelove nagrade za mir, skoro je uvek zatvorena, bilo u zatvoru, bilo u kućnom pritvoru. Četrdeset drugih poslanika je takođe uhapšeno, a njih 150 je moralo da ode u izbeglištvo.

Upravo te 1990. francuska naftna kompanija Total, pozitivno odgovara na ponudu za istraživanje u of-šor oblasti Ijadana. Dve godine kasnije, potpisan je ugovor o eksploataciji između Totala i burmanske kompanije Mjanmar, kome su se 1995. pridružili američki Unokal i tajlandski PTTEP. Ulaganja Totala je garantovala frnacuska vlada i to do iznosa od 6 miliona evra. Jedan član ugovora koji je uneo Total, predviđa zaštitu oblasti a posebno naftovoda od strane burmanske Armije, koja ovo koristi da pojača represalije protiv Karena, čiji gerilci izazivaju probleme na severu oblasti Ijadana.

Jedna od karakteristika burmanskog režima je upotreba prinudnog rada pod nadzorom Armije. Prisilni rad nametnut čitavim selima, nija nastao sa istraživanjima naftne kompanije, ali, da li je Total iskoristio prinudni rad da uredi tu oblasti i izgradi naftovod? Izveštaj Međunarodne organizacije rada iz jula 1998. opisuje “nekažnjivost s kojom funkcioneri Vlade, a posebno oficiri, tretiraju civilno stanovništvo kao ogroman izvor ili za neplaćeni prinudni rad, ili za sluge na raspolaganju, što je tipičan element političkog sistema zasnovanog na sili i zastrašivanju”. Izveštaj otkriva da najbolji način da Armija privuče radnike, jeste da uništi sela, posebno u oblasti oko budućeg naftovoda Totala.

Total je uvek negirao da je koristio prisilan rad; njegovih 2 500 radnika, tvrdi Total, jesu “punoletni, dobrovoljci i plaćeni”. Što se tiče ostalog, prema Totalu, ne postoji nikakav ugovor između njega i burmanske Armije. Nasuprot tome, Total je stvorio Seoske komitete, znatno pobiljšao medicinsku i socijalnu situaciju u regionu, smanjio smrtnost dece, osigurao vakcinaciju čime je smanjen broj obolelih od malarije i tuberkuloze, a takođe je poboljšao i otkrivanje side.

Burma nema industriju, i većina budističkog stanovništva, zadovoljna je svojim seoskim životom. Univerziteti su bili zatvoreni 1988. zatim otvoreni između 1995. i 1996. i ponovo zatvoreni. Samo 27% dece završi osnovnu školu. Ostala deca ili su isuviše siromašna, ili su regrutovana za prisilan rad. Od 13 ili 14 godina, na silu su uvedena u Armiju kao vojnici ili radnici, i uglavnom su u stanju neuhranjenosti. Lekara ima malo, a posbeno malo ima lekova, što pokazuje sistematska višetruka upotreba iste injekcione igle, što je dovelo do širenja side. Treba dodati da je Burma prvi proizvođač heroina na svetu, i da se jedan mali deo droge konzumira in situ. Između 1 i 2 miliona Burmanaca je pobeglo u Tajland a da im nije priznat status izbeglica.

Ne iznenađuje nas da je iz etičkih raloga većina stranih investitora napustila Burmu poslednjh godina. Među njima možemo da pomenemo British American Tobacco, Texaco, Pepsi Cola, Levi Strauss, Coca Cola, Ericsson, Accor, PriceWaterhouse-Coopers, Motorola, Philips, Apple, Heineken, Carlsberg, Reebok, Shell... U toku ove decenije, Su Kji je u više prilika zatražila od međunarodne zajednice da izbegne investicije i turizam, čija “dobit isključivo ide Vojnoj hunti i njenim štićenicima”. U toku poslednjih 12 godina, burmanska Armija je sa 250 hiljada, narasla na 400 hiljada vojnika, posvećenih unutrašnjim represalijama što je “zločin protiv čovečnosti” kako to stoji u nedavnom izveštaju ONU.

Što je Total odlučio da svo ovo vreme opstane u Burmi, bez daljega je etički skandal sam po sebi. A još veći skandal je to što je takva politika bila podržana u decembru 2003. kroz istaknuti izveštaj o situaciji u burmaskom društvu koji je napravio Bernar Kušner, današnji ministar inostranih poslova Francuske, bivši ministar zadravlja, osnivač nevladine organizacije Lekari bez granica i good french doctor koji je “izmislio” pravo na humanitarnu intervenciju.

Napravljen u tri dana ispitivanja, a da u njemu nema konsultacija sa opozicionarima vojnom režimu niti bilo koje druge od brojnih asocijacija za demokratiju i poštovanje ljudskih prava u Burmi, Kušnerov izveštaj, za koji je Total platio 25 hiljada franaka, pokušao je da opravda prisustvo francuske firme u toj zemlji i da opere njeno delovanje. Prema autoru izveštaja, “praksa prinudnog rada je smanjena u zoni naftovoda, mada je nemoguće tvrditi da je takav rad sasvim nestao”. Ali Total, prema Kušneru, nikada nije koristio prinudni rad, već se brinuo o zdravlju stanovništva u zoni. Izveštaj takođe ukazuje da je optužba za upotrebu prisilnog rada lažna, jer, “deca nemaju dovoljno snage da podignu cevi naftovoda”.

Kušner priznaje da je tačno da Total nikada nije javno i energično osudio burmanski režim, ali današnji Sarkozijev ministar inostranih poslova je držao da ako francuska kompanija ne iskoristi priliku u Burmi, druge kompanije će zauzeti njeno mesto. Za Bernara Kušnera les affaires su les affaires.

(El pais, prevod Branislav Đorđević)