Krvoproliće i divljanje kao “demokratska” alternativa

Kao i u slučaju Iraka, dešava se ono što smo predvideli. Nakon pada “diktatorskog” režima Moamera Gadafija pobunjenici masakriraju, siluju građane koji su podržavali Gadafija i besomučno pljačkaju Tripoli.

“Potraga za Gadafijem je ulice libijske prestonice natopila krvlju. Leševi su na sve strane – žrtve divljanja pobunjenika i zlosrećnici koji su se našli na liniji vatre.”[1] Nekada prekrasna i bogata libijska prestonica pretvorena je u ruševine koje su zalivene krvlju nedužnih i onih koji su pali kao žrtve osvete razularenih pobunjenika koji, čini se, nikoga nisu štedeli u svom “osvetničkom“ pohodu na Tripoli. Francuski šef diplomatije Alen Žipe, na sopstvenu sramotu i sramotu čitavog Zapada koji uporno zatvara oči nad zločinima koje sada čine pobunjenici prema pripadnicima i pristalicama Gadafijevog režima izjavio je sledeće: ”Istina je da smo dopustili da nas dugo truju oni koji su govorili da su autoritativni režimi najbolja odbrana od ekstremizma”. Ko su to „oni“, gospodine Žipe? Ljudi koji imaju čistu savest za razliku od Vas i koji nisu želeli da gledaju ovo besmisleno krvoproliće na ulicama Tripolija. Možda biste Vi gospodine Žipe rado prošetali ulicama Tripolija i lično se uverili u ispravnost Vaše teze? To bi bio najbolji način da se svi lideri zapadnih zemalja uvere i uvide do čega je dovela njihova rezolucija u UN o zabrani letenja i u šta se ona pretvorila.

Svi analitičari se slažu da sada sledi period stabilizacije Libije koji će biti najteži, jer razna plemena koja su činila narod Libije sigurno neće tako mirno položiti oružje i staviti se pod zajednički komandu “Prelaznog saveta“ koga je, inače, i naša Vlada u svojoj slepoj poslušnosti priznala kao legitimne predstavnike Libije. Činjenica je da su i Rusija i Kina priznale tzv. Prelazno veće, ali pod nekakvim uslovom da se obezbedi demokratija. Zar je ovo demokratija, koja je došla na bombama NATO pakta i koja se ispoljava na ulicama Tripolija i drugih gradova Libije, pitaćemo predstavnike Rusije i Kine. Činjenica je da se zločini nastavljaju i da osveta pobunjenika odnosi ogroman broj građana Tripolija. Ali svega ovoga je Zapad bio i te kako svestan. Dakle, imamo ponovo isti scenario kao i u Iraku i samo je pitanje koliko će još “demokratizacija“ Libije odneti žrtava.

Već pomenuti Žipe izjavio je, pozivajući se na primer Obale Slonovače, da je stav Zapada zaštitio obične građane. “Naš sadašnji stav, koji se već pokazao u Obali Slonovače, jeste da se stavimo na stranu naroda i njegovih težnji kao i da brinemo o zaštiti civilnog stanovništva.” Ova izjava u sebi nosi neverovatnu količinu licemerja i cinizma Gebelsovog tipa, jer je Zapad direktno odgovoran za podsticanje nereda u Libiji i, tobože, kada se sve završi zahvaljujući njihovim bombama, onda ponovo nastupaju isti dušebrižnici koji navodno štite civilno stanovništvo zemlje koja je dugo “trpela pod diktatorom”. Ali, mi smo videli na koji način su oni štitili to isto civilno stanovništvo i na koji način ga još uvek štite kada se pred očima instruktora iz zemalja NATO pakta i pripadnika specijalnih jedinica odvija masakr Gadafijevih pristalica. Zar je to put ka demokratizaciji zemlje? Teško da možemo da donesemo takav zaključak, jer sve ovo nalikuje srednjem veku kada je pravo jačeg bilo i jedino pravo. Francuski ministar je u intervjuu za list “Parizijen”izjavio i sledeće: “Kada me pitaju za troškove operacije, a ministarstvo odbrane govori o milion evra dnevno, ja kažem da je reč o investiciji za budućnost”.[2]

Svi znaju, uključujući i Rusiju i Kinu, kakva će to budućnost biti. Budućnost ispunjena strahom, budućnost u kojoj caruju bande a obični građani Libije se plaše za goli život i opstanak, kao što je sada slučaj u Iraku. Budućnost koja nema nikakve veze za narodom Libije, već je reč o budućnosti koja će u potpunosti pripasti pljačkašima prirodnog i nacionalnog blaga Libije i stranim multinacionalnim kompanijama koje su već žedne libijske nafte. Iako je Gadafi svoje naftno blago stavio na raspolaganje praktično svima, to im nije bilo dovoljno jer oni hoće potpunu, bezuslovnu i apsolutnu kontrolu crnog zlata bez obzira kolika je cena u ljudskim životima i materijalnom razaranju jedne divne zemlje. Zemlje koju je Gadafi od pustinje pretvorio u oranicu i iz Sahare doveo vodu u žedne gradove Libije. Da li je on bio apsolutista? Verovatno jeste, ali sreća bi bila da svaka zemlja ima apsolutistu kao što je Gadafi, koji je dozvolio i dopustio da preko tri miliona stranih radnika dođe u njegovu zemlju koja je, da ponovimo, bila obećani raj za strane radnike. Međutim, sada će Libija postati obećani raj za pomenute multinacionalne kompanije koje će bez svake kontrole eksploatisati prirodna bogatstva Libije. Odmrznuti libijski novac gotovo sigurno neće poslužiti za obnovu Libije i umanjenje patnje njenih građana, nego za refinansiranje troškova NATO agresije. Da li je Alen Žipe pod tim podrazumevao investiciju u budućnost i otimanje libijskih resursa, jer su vođe pobunjenika već izjavile da će u eksploataciji naftnog blaga Libije prioritet imati Britanija, Francuska i Italija, zemlje koje su bile nosioci bombardovanja.

Na kraju ostaje nejasno zašto su Kina i Rusija tako mlako reagovale na jedno divljačko razaranje jedne zemlje i uništavanje njenog integriteta. Da li je i tu u pitanju bio neki skriveni interes koji stoji u pozadini čitave priče? Moramo da povučemo paralelu sa Sirijom, jer je sada najbolji trenutak za tako nešto. Naime, uprkos tome da sa Zapada stižu apeli o prestanku ubijanja “nenaoružanih demonstranata”, kako su u početku - sećamo se - nazivali i pobunjenike u Libiji, Rusija je zauzela oštar stav kada je u pitanju uvođenje sankcija Siriji čiji je predsednik dozvolio i uveo višestranački sistem, na šta se navodni demonstranti ne obaziru. Moramo da pomenemo da je i Gadafi bio spreman da pregovara sa pobunjenicima i da je čak nudio izbore pod uslovom da prestanu da padaju bombe onih koji su štitili „nenaoružane“ demonstrante, koji su ustali protiv njegove navodne tiranije.

Dalja sudbina Gadafija je sasvim neizvesna i niko se ne usuđuje da je prognozira, ali jedno je sigurno, poučen iskustvom Gadafi neće želeti da padne živ u ruke pobunjenicima ili njihovim NATO pomagačima, jer bi to značilo samo jedno: preki sud za njega i preostale članove njegove porodice pošto je sigurno da mu neće biti obezbeđeno fer i nepristrasno suđenje. Danijel Ortega je Gadafiju ponudio azil. Videćemo kako će se situacija odvijati u narednim danima koji ništa dobro neće doneti običnom narodu Libije.