Kraljevska mornarica u potrazi za crnim zlatom

Sukob Argentine i Britanije oko suvereniteta nad ovim ostrvima traje već gotovo više od dva veka. Naime, ostrva su bila naseljena već 1764 god. kada Istočno ostrvo naseljavaju francuski kolonisti a Zapadno britanski. 1770. god. Španija je od Francuske kupila ova ostrva a 1816. Argentinci okupiraju Foklandski arhipelag i 1820. proglašavaju suverenitet nad ovom teritorijom. Britanci osvajaju ostrva 1833. god i od tada pa sve do sredine dvadesetog veka ostrvima upravljaju i Argentinci i Britanci.

Po pravu ova teritorija pripada Argentincima, i to ne samo zbog blizine njenoj matičnoj obali već i istorijskih razloga jer je Argentina posle sticanja nezavisnosti od Španije s pravom zahtevala suverenitet nad pomenutom teritorijom koju je i osvojila u invaziji 1816. godine. Međutim, argentinska uprava nad ovim ostrvima nije dugo trajala, jer kao što je već pomenuto, Britanci su ostrva zauzeli 1833. god. Pa ipak Argentinci se sa ovim nisu pomirili tako da su 1982. god., tačno 166. godina nakon prve invazije, u desantu vratili ostrva pod svoju kontrolu. Međutim, ovoga puta na Malvinima su se zadržali čak i kraće nego prvi put.

Tok rata za Foklande

General Leopoldo Galtijeri je u vojnom udaru koji je izvršila vojna hunta 12. avgusta 1981. postao predsednik Argentine. Militantni argentinski režim je odlučio da sprovede vojnu akciju kako bi povratio Malvinska ostrva pod svoju kontrolu, s obzirom da pregovori pod okriljem UN nisu urodili plodom. Argentina je 1982. god. iskrcavanjem komandosa [1] izvršila drugu invaziju na Foklandska ostrva. Komandosi su brzo porazili omanji britanski garnizon koji je branio ostrva i koji je poglavito bio stacioniran u Port Stenliju. Taj momenat je označio početak Foklandskog rata u kome su prvi put posle drugog svetskog rata aktivno učešće u sukobu imale pomorske snage. Zapravo, uloga ratne mornarice Velike Britanije, a naročito nosača aviona “Invizbl”, bila je presudna i odlučujuća u ovom ratu.

Nakon što su Argentinci zauzeli Foklande 2. aprila, britanska premijerka Margaret Tačer, ili  “gvozdena ledi”, istog dana je naredila vojnu akciju. Britanska kraljevska mornarica uputila je kontigent u južni Atlantik na čelu sa nosačem aviona Nevidljivi koji je na svojoj palubi imao avione lovce sa vertikalnim poletanjem i sletanjem tipa “Si Herier” koji su imali značajnu ulogu u ovom ratu a pre svega u vazdušnim borbama protiv argentinskih “Miraža” i jurišnih aviona “Skaj Houk” koji su bombardovali britanske brodove.[2]

I argentinska i britanska mornarica su imale velike gubitke. Za Argentince najveći gubitak bilo je potapanje lake krstarice “General Belgrano” od strane britanske nuklearne podmornice “Osvajač”, koja je sa tri torpeda pogodila argentinsku krstaricu koja se nije direktno zaputila ka Malvinima. Kontroverza oko ovog postupka britanske mornarice uzburkala je strasti. Poginulo je 323 argentinskih mornara dok je oko 700 članova posade potopljene krstarice spaseno. Britanska javnost i mediji bili su oduševljeni ovim “podvigom” posade britanske podmornice.[3]

Argentinci nisu ostali dužni Britancima jer su već dva dana nakon potapanja Generala Belgranoa Britanci izgubili svoj najmoderniji razarač tipa “Šefild” koji je pogođen protiv brodskom raketom “Egzozet” francuske proizvodnje koja je lansirana sa argentinskog mornaričkog aviona takođe francuske proizvodnje “Super Etendard”. [4] Međutim, projektil Egzozet ispaljen sa argentinskog aviona, uprkos svojoj efikasnosti [5], nije eksplodirao ali je ipak izazvao požar koji se kasnije proširio na čitav razarač. Poginulo je 20 britanskih mornara. Napušteni razarač je kasnije potonuo ali to nije bio i jedini gubitak britanske flote.

Nakon četiri meseca rata, argentinske snage su se predale 14. juna. Na samom arhipelagu, i to u nekoliko navrata,došlo je i do sukoba prsa u prsa. Ono što je bilo ključno u ratu bio je mali borbeni radijus dejstva argentinskih jurišnih aviona koji su napadali britanske brodove i jedinice nakon uzletanja sa matične obale. Piloti argentinskih borbenih aviona su na raspolaganju imali tek nekoliko minuta da izruče svoj teret i da se vrate na svoje aerodrome, dok su pri tome bili izloženi konstantnoj vatri sa britanskih brodova i Heriera. Osim toga, veliki broj argentinskih projektila i bombi koji su pogodili britanske brodove nije eksplodirao što je bilo iznenađujuće jer su čak i britanski komadanti očekivali veće gubitke. Na kraju rata gubici su bili sledeći: Britanci su imali 255 mrtvih, 746 ranjenih, 6 potopljenih brodova i 34 oborene letelice, dok su argentinske snage imale 655 mrtvih, 1100 ranjenih, 5 potopljenih brodova i 98 oborenih letelica.

Foklandski rat imao je sasvim suprotne političke konsekvence po vlast u obe zemlje. Argentninci su nakon pretrpljenog poraza krivili vojnu huntu, nakon čega su, usled sve većeg nezadovoljstva u zemlji i pritiska javnosti, 1983. raspisani demokratski izbori. Međutim, naravno da to nije promenilo stav Argentine po pitanju Malvinskih ostrva koje s pravom smatraju svojom teritorijom. Nakon reformacije Ustava Republike Argentine 1994, Malvini su ostali deo teritorije ove zemlje.

Ova situacija umnogome nalikuje našem problemu sa Kosovom tako da ne čudi stav Argentine po pitanju južne srpske pokrajine. Naime, Argentina je potpuno principijelna kada je u pitanju protivljenje nezavisnosti Kosova, što je i pokazala prilikom svedočenja na međunarodnom sudu pravde. Naravno, poput Španije koja ima problema sa Baskijom i Argentina nalazi svoj interes u zastupanje srpskog stava ali kao i u našem slučaju definitivno moramo da zaključimo da Argentina s pravom polaže pravo na Foklandska ostrva. S druge strane, Maragaret Tačer je nakon “slavnog” povratka svoje imperijalne mornarice, ojačala svoje pozicije što je njenoj vladi obezbedilo pobedu na izborima 1983. god.

Britanska imperija je žedna nafte

Nakon kratke analize poslednjeg rata oko Foklanda trebalo bi posvetiti pažnju nedavno ponovo uzburkanim strastima jer Britanci ponovo pozivaju na rat. Međutim, pre nego što pomenemo najnoviju krizu valjalo bi odgovoriti na jedno suštinsko pitanje. Naime, zašto je ovaj retko naseljeni arhipelag, čija je glavna privredna grana stočarstvo, uopšte toliko značajan, jer teško da je reč samo oko sukoba u vezi suverenitetom. Iako ovaj arhipelag nema ni neko bitno istorijsko i kulturno nasleđe za Britance kao ni za Argentince, Britanci su ponovo zbog Foklanda stavili svoju ratnu flotu u pripravnost a u teritorijalnim vodama oko pomenutih ostrva već patrolira razarač “Jork”.

Dakle, zašto su Foklandi toliko značajni za Britance da zbog njih ponovo prete ratom? Naime, kako je lepo istaknuto u uvodu teksta posvećenom hipotetičkom drugom Foklandskom ratu časopisa Diplomatik Kurijer uzrok novom porastu tenzija oko Foklanda jeste: “Nafta. Ona inspiriše i razara. Ona gradi nacije ali ih i uništava. Neki se zahvaljujući njoj bogate, dok drugi propadaju”.[6]

U izveštaju američkog udruženja za geološka istraživanja iz 2000. godine navodi se da bi more oko Foklandskih ostrva moglo da krije zalihe nafte u količini od 17 milijardi barela, ali takođe i zalihe prirodnog gasa od devet milijardi barela u ekvivalentu nafte. Procene američkog geološkog udruženja poklapaju se sa rezultatima istraživanja koja su sprovedena 1992. god.[7] Te godine, kada su seizmolozi otkrili naftu i prirodan gas u okolini ostrva, obe strane koje polažu pravo na suverenitet nad ostrvima ponadale su se da će moći da eksploatišu ovo prirodno bogatstvo. Naravno, ovo otkriće dovelo je i do potpisivanja sporazuma 1995. god., između Argentine i Velike Britanije o saradnji i zajedničkom delovanju u istraživanju ovih prostora.

Međutim, da neće baš sve ići tako glatko potvrdila je i istraživačka misija koja je upućena ka destinaciji na kojoj se severno od Foklanda nalazi basen u kome se nalazi potencijalno pravo bogatstvo za neku novu britansku imperiju. Naime, kako navodi pomenuti časopis Diplomatik Kurijer Englezi su odlučili da potpuno ignorišu nove propise Argetinske vlade koji se odnose na to da svaki brod koji isplovljava ka Foklandima mora tražiti posebno odobrenje.[8]

Britanski premijer Gordon Braun, koji je slično njegovoj prethodnici Tačerovoj zauzeo oštar stav po pitanju Foklanda, “upozorio” je Argentinu da ne pokušava da ometa veze koju ova ostrva imaju sa spoljašnjim svetom.[9] Naravno, britanska pohlepa se ogleda u spremnosti ponovnog slanja svoje flote u teritorijalne vode oko arhipelaga koji je od Britanskih ostrva udaljen više od 6 000 milja samo da bi eksploatisali hipotetička nalazišta koja kriju ogromne zalihe prirodnog gasa i nafte. U svrhu pretnje poslužiće i razarač “Jork” čije prisustvo poručuje Argentincima da uprkos sporazumu crno zlato ispod Foklanda pripada samo Britancima i nikome više.

Argentina ne želi novi rat i zato je argentinski ministar, koji boravi u Meksiku, izjavio da: “Britanija treba da sedne za sto i da razgovara o suverenitetu kako bi se prevazišla ova anahrona kolonijalna situacija”.[10] Osim toga, Argentinci žele da pred UN postave pitanje suvereniteta i da definitivno razreše dugogodišnji krvavi spor oko ovih ostrva. Svakako, Argentinci su svesni toga da im trenutni status nikako ne odgovara jer nemaju apsolutno nikakvu kontrolu nad ovim ostrvima ali to nije ono što je presudno. Naime, Argentinci su svesni da protiv Britanije ne mogu voditi novi rat jer se nalaze u tehničkom i vojnom zaostatku za Britanijom mnogo više nego što je to bio slučaj 1982. god. Vojni vrh Argentine je takođe svestan da ukoliko se upusti u novu avanturu u tom slučaju će morati da računa na veoma velike gubitke koji bi gotovo sigurno bili daleko veći nego oni iz '82. Uzevši sve ovo u obzir Argentina se nalazi u prilično nezavidnom položaju kada su u pitanju Malvini tako da nije jasno na koji način bi oni ikada mogli da povrate suverenitet nad ovim arhipelagom i ako u argentinskom ustavu stoji da su ova ostrva neodvojivi deo argentinske teritorije.

Međutim, ni Britanci nisu u mnogo boljoj poziciji i ako su ostrva praktično njihova. Naime, situacija u Britaniji je potpuno drugačija od one tokom osamdesetih za vreme Tačerove. Britanija se nalazi duboko u Iraku i Avganistanu. Gotovo svakodnevno britanski vojnici stradaju u planinskim masivima na istoku Avgnistana tako da je teško zamisliti da bi se Britanija uputila u još jednu prekomorsku krvavu avanturu kao što je to učinila 1982. kada je uspela da povrati kontrolu nad ovim ostrvima. Svakako da u ovome ključnu ulogu ima i britanska javnost koja se otvoreno protivi ratu u Iraku i Avganistanu a Gordon Braun sigurno ima u vidu teško breme koje je opteretilo bivšeg premijera Tonija Blera koji je bio poznat po svojoj ratno huškačkoj retorici naročito u slučaju Iraka.[11]

S obzirom na značajno angažovanje britanskih vojnih kapaciteta u Avganistanu i Iraku ovo treniranje strogoće Britanskih mornaričkih snaga predstavlja samo pokazivanje mišića u cilju zastrašivanja protivničke strane. Jasno je da će novi sukob oko Foklanda moći da se reši samo za pregovaračkim stolom, mada kao i u slučaju Kosova, čijoj se nezavisnosti Argentina principijelno protivi, nažalost ne vidi se način na koji bi uskoro mogli da se odgovarajućim kompromisom reše akutna politička pitanja koja su vezana za suverenitet nad ovom grupom ostrva. Možemo samo očekivati da Argentinci i dalje nastave da insistiraju na suverenitetu ali ni jedna ni druga strana trenutno sebi ne može da priušti novi Foklandski rat. Međutim, pošto je diplomatija kao i u nebrojano mnogo drugih slučajeva jako spora i neefikasna, ne nazire se kraj skorom rešenju krize oko stenovite i vetrovima šibane grupe ostrva u južnom Atlantiku.