Kraj socijalizma

(The National Interest, 28.09.2009)

Osluškuje li predsednik Obama poruku nemačkih izbora? Ona je tako jasna, da jasnija ne može biti: „Ne - novim porezima“. Nemačka je odlučno odbila zamorne nadrilekare iz Socijaldemokratske partije, koji su vodili kampanju za povećanje poreza imućnima, i tokom poslednje četiri godine bili mlađi partner Hrišćanskim demokratama. Socijaldemokrati su postigli najslabiji rezultat u istoriji Savezne Republike Nemačke – svega 23%, dok je partija Slobodnih demokrata (FDP) postigla rekordnih 14,6%. Hrišćanski Demokrati su na jedvite jade prešli liniju finiša sa 33,9%.      

Prema tome, ovi izbori koje su naširoko proglašavali dosadnim i nezanimljivim, pokazali su se potpuno obrnutim. Sa klasičnim programom kresanja poreza i ograničavanja vladinih propisa, Slobodne demokrate je u sjajnu pobedu vodio njihov predsednik Gvido Vestervele (Guido Westerwelle). Hrišćanski demokrata Angela Merkel će, u koaliciji sa Slobodnim demokratima, ostati na položaju kancelara, ali ona nije stvarni pobednik ovih izbora. Pobednik je Vestervele, koji je zacrtan da postane novi nemački ministar spoljnih poslova.

Ovi izbori potvrđuju jedan širi trend u Evropi, koji je Malte Leming (Malte Lehming), urednik berlinskog Tagešpigela (Tagespiegel), nazvao „Kraj socijalizma u Evropi“. Kako je Leming zapazio, socijalističke partije su imale neuspeha u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj – a Engleska je na redu. Zasad, pakosno je zapazio Leming, Grčka ima socijalističku vladu[1]: „a tamo su ulični neredi“. Ovi izbori potvrđuju ispravnost Vesterveleove sedmogodišnje strategije da se kloni levice i usredsređuje se na savez sa konzervativnim Hrišćanskim Demokratima. Vestervele je mlad, dinamičan i predstavlja sebe kao neku vrstu nemačkog Baraka Obame.

Kao gost Fondacije Fridrih Nauman (Friedrich Naumann Foundation)[2], koja je ove nedelje organizovala jednu studijsku grupu, imao sam priliku da iz prve ruke posmatram izborno rvanje. U četvrtak, na poslednjem predizbornom zboru Slobodnih demokrata u Štutgartu, Vestervele je zračio pouzdanjem dok se suptilno podsmevao levičarima koji su pokušavali da mu prekidaju govor. Upadljivo je do koje mere je levica ostala snažna u Nemačkoj. Vestervele je kazao da „nismo ujedinili [Nemačku] kako bismo dopustili socijalistima i komunistima da se vrate na vlast“. Primetio sam svom prijatelju Viktorinu Matusu (Victorino Matus), uredniku nedeljnika Standard (Standard),  koji je godinama pratio nemačku politiku, da je upadljivo da čak i posle dvadeset godina učestvuješ u izborima protiv komunista. Kazao mi je: „Osvrni se unaokolo“. Bio je u pravu. Oni koji su protestovali mahali su crvenim zastavama.

Jedna od glavnih snaga koja je ometala socijaldemokrate bio je porast partije nazvane „Di Linke“ (“Die Linke”), ili „leva partija“ koja se sastoji od nekadašnjih istočnonemačkih komunista i Oskara Lafontena (Oskar Lafontaine), ranijeg šefa Socijaldemokratske partije. Leva partija je u izborima nadmašila Zelene i zadobila 12,4% glasova. Kroz nekoliko godina će verovatno doći do neke vrste spoja Leve partije i socijaldemokrata. Ali, zasad, socijaldemokrati moraju da se odluče da li da krenu ulevo, ili da pokušaju da ugrabe deo iz glavnine biračkog tela.

Vestervele je više nego jasno izneo da Slobodni demokrati predstavljaju srednju klasu i stabilnost. Nedelju dana pred izbore, intuitivno mudro je isključio savez sa zelenima i socijaldemokratima. U nedelju, u Berlinu, na postizbornom prijemu Slobodnih demokrata, Aleksander Lambsdorf (Alexander Lambsdorff), član Evropskog parlamenta, koji je ranije službovao u nemačkoj ambasadi u Vašingtonu i koji je ozbiljan kandidat za povratak u Berlin na visoki položaj u Ministarstvu spoljnih poslova, ovako je polušaljivo objasnio rezultate izbora: „liberali su spasli konzervativce“. Time je ciljao na to da, bez pomoći liberala, Hrišćansko-demokratska stranka nikako nije mogla ostati na vlasti.

Činjenica je, bez uvijanja, da su Hrišćanski demokrati pod Merkelovom, koja je slaba u kampanjama, postali – što Nemci kažu „socijaldemokratizovani“. Ekonomska politika te stranke se jedva može razlučiti od one socijaldemokratske. Merkelovoj će rad sa Slobodnim demokratima biti daleko složeniji od onog u savezu sa socijalistima. Ona je već naznačila da ne želi potpunu promenu poreskog sistema i da će biti „kancelar svih Nemaca“. Nasuprot tome, Slobodni demokrati moraju da pokažu neke rezultate, jer će im inače uspeh znatno opasti na sledećim izborima. Oni odbijaju dalje regulisanje finansijskog tržišta i žele da smanje poreze. Nije baš da Slobodni demokrati žele da potpuno raspore socijalno-tržišni model Nemačke, ali bilo kakva reforma će izazvati glasne proteste prevashodno levičarske štampe i univerzitetske javnosti, koji vole da Slobodne demokrate prikazuju kao tvrđavu hladnih, bezobzirnih predstavnika slobodnog tržišta.

Merkelova će, kao neko ko ograničava ekscese Slobodnih demokrata, težiti da se smesti u sredinu. Ali, sa skoro 15% glasova, Slobodni demokrati će biti dovoljno moćni, a njihov član – finansijski ekspert Herman Oto Solms (Hermann Otto Solms) će biti na čelu Ministarstva finansija. On je već sačinio sveobuhvatni plan za smanjivanje federalnog deficita i snižavanje poreza. Usto, moguće je da će se kroz godinu-dve, Merkelova suočiti sa pobunom u redovima sopstvene partije. Njen bedni rezultat je već prouzrokovao gunđanje u redovima partije, koja je ionako nikada nije preterano volela. Oni koji se s njom ne slažu vole da je nazivaju „Muti“ (“Mutti”) – ili „majčica“. Zastupajući sve – kako kažu – ona ne zastupa ništa.

Ako je ekonomska politika zrela za neke drastične promene, spoljna politika nije. Kako ispitivanja javnog mnjenja redovno pokazuju, 70% Nemaca je protiv rata u Avganistanu i želeli bi da Nemačka odande povuče svoje snage. Do sada je samo Leva partija javno dala podršku povlačenju. Tema Avganistana je tokom kampanje bila tabu – ono što su najvažnije partije odbile da stave na diskusiju. Sa Vestereveleom, kao ministrom spoljnih poslova, Nemačka će slediti proamerički kurs. Partijski predstavnik za javnost, Robert fon Rimša (Robert von Rimscha), koji će verovatno takođe preći u to Ministarstvo, napisao je knjigu u kojoj hvali američki model. Da je levica trijumfovala u Nemačkoj, Obama bi se verovatno suočio sa još jednom spoljnopolitičkom dilemom: mogućim nemačkim povlačenjem iz Avganistana.

Međutim, za Slobodne demokrate, koji su slavili u ulici Unter den Linden (Unter den Linden), to je, jednostavno, bilo vreme trijumfa. Dok se šampanjac točio, jedina disonanca je došla od strane trojice novinara fanatično nacionalističkog nedeljnika Junge Frajhajt (Junge Freiheit) – Mlada sloboda, koji su se u šator van glavne zgrade povukli „na cigar duvana“ . Urednik Junge Frajhajta, Matijas Bekerman (Matthias Baekermann) i njegovi pajtaši su bili flegmatični o rezultatima. Jedan je rekao: „Ništa se neće promeniti.... pa, možda nešto malo u ekonomskoj politici“. Ipak, izgleda da je jasno da je, pripremajući proslavu dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida, 9. novembra, Nemačka učinila još jedan odlučujući raskid sa socijalizmom.

Jakob Hajlbrun (Jacob Heilbrunn) je stariji urednik Nešenel Interesta (senior editor at The National Interest)

(Prevod: Vasilije Kleftakis)