Крај Pax Americana и нова америчка стратегија

(The National Interest, 27.01.2012.)

Опадање моћи Америке је неспорна чињеница. Треба размислити о новој великој стратегији

Иако камуфлиран умирујућим клишеима о америчкој војној надмоћи и глобалном лидерству, нови Стратешки водич за одбрану (Defense Strategic Guidance, DSG) Обамине администрације у стварности представља први корак у прилагођавању Сједињених Држава крају Pax Americana – шездесетодишњем периоду доминације која је почела 1945. године. Како Пентагонов документ каже – не наводећи конкретне дугорочне великостратешке импликације – САД се суочавају са "преломном тачком". Или, на обичном енглеском језику, у току су дубока измештања моћи у међународној политици и то приморава Сједињене Државе да преиспитају своју улогу у свету. 

Нови стратешки водич су покренула два окидача. Први је чињеница да су Сједињене Државе у економском паду и да ће се до краја ове деценије суочити са озбиљном фискалном кризом. Како рече председник Обама, овај документ одражава потребу да „нашу фискалну кућу доведемо у ред овде на домаћем терену и да обновимо своју дугорочну економску моћ“. Најбољи показатељ опадања су величина америчког бруто друштвеног производа (БДП) у односу на потенцијалну конкуренцију и удео САД у светској производњи. Индустријска производња Кине надмашила је Сједињене Државе и сада износи нешто мало изнад 18 или 19 одсто светске производње. Посматрано кроз БДП, практично сви водећи економски прогнозери се слажу да ће до краја текуће деценије укупни БДП Кине, мерено тржишним девизним курсом, надмашити амерички БДП. Неки водећи економисти верују да је Кина већ сада лидер светске економије, мерено паритетом куповне моћи. Нема сумње, Кина само што није економски престигла САД. Крајем ове деценије ће однос америчког државног дуга према БДП-у вероватно прећи критичних 100 одсто, и Сједињене Државе ће се суочити са тешком фискалном кризом. Извештај Конгресне буџетске канцеларије је у јуну 2011. године упозорио да уколико Вашингтон драстично не скреше расходе – укључујући и властите привилегије и средства за одбрану – и не повећа порезе, не гине му фискални колапс. Штавише, страховања у вези са инфлацијом и са способношћу Америке да отплати дугове могу угрозити статус америчког долара као резервне валуте. Управо тај статус омогућава Сједињеним Државама да избегну тешке компромисе типа "топови-или-маслац" (“guns-or-butter[1]”) и да живе далеко изнад својих могућности, уживајући и привилегије у земљи и геополитичку надмоћ у иностранству. Али то функционише само док траје спремност странаца да позајме новац Сједињеним Државама. Спекулације о дугорочној неодрживости статуса долара као резервне валуте постале су опште место. Нешто незамисливо до пре само пар година.

Други окидач иза поменуте нове стратегије Пентагона је измештање глобалног богатства и моћи из евро-атлантског света у Азију. Док у први план избијају нове велике силе попут Кине и, у неком тренутку, Индије, важне регионалне силе као што су Русија, Јапан, Турска, Кореја, Јужна Африка и Бразил ће преузети изразитију улогу у међународној политици. Дакле, пост-хладноратовски "униполарни моменат" командовања Сједињених Држава глобалном сценом у својству "једине преостале суперсиле", замениће мултиполарни међународни систем. Економист је недавно изнео пројекцију да ће до 2025. године кинески издаци за одбрану бити једнаки америчким. Већ средином или крајем наредне деценије Кина ће бити у позицији да обликује нови међународни поредак према својим преферираним правилима и нормама – и да, можда, подари међународној економији нову резервну валуту.

Два појма која се не могу наћи у новом Стратешком водичу су "опадање моћи" и "империјално пренапрезање". Појам империјалног пренапрезања сковао је историчар Пол Кенеди да би описао шта се дешава када економски ресурси једне велике силе не могу да подрже њене спољне амбиције. Али, иако председник Обама и секретар за одбрану Леон Панета не би то признали, ДСГ је први корак ка драстичној стратешкој рационализацији Сједињених Држава у наредне две деценије.

Ова рационализација ће у први план гурнути нову главну стратегију САД – офшор балансирање[2]. У чланку објављеном 1997. године у часопису International Security (Међународна безбедност), тврдио сам да ће стратегија балансирања заменити стратегију примата Америке јер ће одржавање примата постати тешко у контексту успона нових сила и ерозије америчке економске доминације. Већ тада се могло предвидети да су предности Сједињених Држава нагрижене и да ће бити великих притисака на САД да своје обавезе ускладе са својом смањеном економском основом. То би значило смањење америчког војног присуства у иностранству; постављање јасних стратешких приоритета; преношење примарне одговорности за одржавање безбедности у Европи и источној Азији регионалним актерима; и значајно смањење величине америчке војске. Након тог чланка, стратегија балансирања прихваћена је од стране других водећих америчких мислилаца, укључујући Џона Мершхајмера, Стивена Волта, Берија Позена, Кристофера Пребла и Роберта Пејпа. 

Наравно, заговорници стратегије балансирања имају различите идеје о њеним појединостима. Али сви се слажу да се она заснива на неколико основних стратешких принципа:

1. Због фискалних и економских ограничења САД морају утврдити стратешке приоритете. Сходно томе, треба повући или смањити снаге у Европи и на Блиском истоку, и сконцентрисати војну силу у источној Азији.

2. Компаративне стратешке предности САД почивају на поморским и ваздушним снагама, а не на слању копнене војске у ратове на простору Евроазије. САД зато треба да се определе за стратешки концепт Алфреда Тајера Мејхана[3] (примат ваздухопловне и поморске силе) у односу на концепт сер Халфорда Мекиндера[4]   (примат копнене силе).

3. Офшор балансирање је стратегија пребацивања, а не дељења терета. Она се заснива на већем ангажману других држава на сопственој безбедности, чиме је ангажман САД мањи.

4. Смањењем свог геополитичког и војног присуства на Блиском истоку, Сједињене Државе могу смањити учесталост аката исламског фундаменталистичког тероризма упереног против САД. Исламски тероризам је протест против доминације САД и њене политике у региону, против америчких копнених снага у региону. Једини тамошњи витални интерес САД је очување слободног протока нафте кроз Персијски залив, а он се у највећој мери може обезбедити морнаричким и ваздухопловним снагама.

5. Убудуће Сједињене Државе морају избегавати велике експерименте изградње нације попут оних у Ираку и Авганистану, и уздржати се од вођења ратова ради мењања режима.

Неке од ових тачака су укључене у нову стратегију Пентагона. На пример, у новом стратешком документу наводи се да ће Сједињене Државе "извршити нужни ребаланс према азијско-пацифичком региону". Документ такође потврђује да ће САД извршити "ребаланс [својих] војних инвестиција у Европу" и да америчка војна поставка на континенту мора "еволуирати". (Недавна одлука Пентагона да америчке копнене снаге у Европи смањи са четири бригаде на две је пример те "еволуције"). Коначно, стратешки документ имплицитно одбија да се фокусира на „пост-9/11 борбу против побуњеника“[5] и наводи да, са окончањем рата у Ираку и смиривањем сукоба у Авганистану, "америчке снаге више неће бити димензиониране у сврху спровођења великих, дуготрајних операција стабилности".

Нови стратешки документ одражава реалност да је стратегија балансирања изашла ван универзитетских зидина и закорачила у реални свет креирања политике у Вашингтону. У последњих пар година су и америчка морнарица и Здружени генералштаб и Национални обавештајни савет показали заинтересованост за стратегију балансирања као алтернативу стратегији примата САД. Штавише, две кључне поенте у говору тадашњег секретара за одбрану Роберта Гејтса на Вест Поинту фебруара 2011. године, указале су на јасну стратешку предност која се Мејхану даје над Мекиндером. Прво, рекао је да су „највероватнији, најпримеренији сценарији за америчку војску првенствено ангажовања поморских и ваздушних снага – било да су у Азији, Персијском заливу, или негде другде“. Друго – имајући слуха за тада текућу и узаврелу дебату о интервенцији у Либији – Гејтс је изјавио да би „сваког будућег секретара за одбрану који би председника саветовао да поново пошаље велику америчку копнену војску у Азију, на Блиски исток или у Африку требало ’послати психијатру’, да употребим суптилни стил генерала Макартура“. Просто речено, са копненим ратовима у Евроазији смо завршили. Потоња интервенција у Либији има сва обележја стратегије балансирања: САД нису употребиле своје копнене трупе, а терет војног ангажмана пребациле су на Европљане.  

Ипак, у оквиру новог стратешког документа постоји несклад између признања да економска ограничења све више утичу на америчку стратешку позицију с једне стране, и тврдње да глобални интереси и војна улога САД морају остати несмањени, са друге.

Ово одражава дубље интелектуално неслагање у оквиру спољнополитичког естаблишмента, који невољно прихвата реалност опадања моћи САД. Државни секретар Хилари Клинтон је у августу 2010. године прогласила „Нови амерички тренутак“, поново потврдила да САД има одговорност да предводи свет и изложила амбициозну америчку глобалну агенду. У скорије време, Мит Ромни, један од водећих кандидата за републиканску председничку номинацију, изјавио је да двадесет први век „мора бити амерички век“ и да „Америци није суђено да буде једна од неколико једнако избалансираних глобалних сила“. Овакве ставове понављају и неки спољнополитички научници који одбијају да признају реалност опадања моћи САД или који су присталице теорије „безболног пада“ према којој ће норме и институције Pax Americana надживети свако редуковање америчке моћи.

Али, упркос америчкој "изузетности", Сједињене Државе нису изузете из историјског обрасца пада великих сила. Земља треба да се прилагоди свету 2025. године када ће Кина бити водећа привреда и на одбрану трошити више од било које друге нације. Ефикасна стратешка рационализација није само просто резање буџета за одбрану; она значи и редефинисање америчких интереса и спољних амбиција. Опадање моћи хегемона никада није безболно. Са почетком друге деценије двадесет првог века, поново ће наступити историја и мултиполарност. Централна стратешка преокупација САД током наредне две деценије ће бити њено властито опадање и успон Кине.

Кристофер Лејн (Christopher Layne) је професор и шеф катедре за националну безбедност на универзитету A&M Texas. Његова следећа књига је: „После пада: Међународна политика, велика стратегија САД и крај Pax Americana“ (Yale University Press)

(Превод: НСПМ)