Крађа века: конфискација либијских инвестиционих фондова

(Il Manifesto, 22.4.2011)

Финансијска крађа века: конфискација либијских Државних инвестиционих фондова (СВФ)

Циљ рата против Либије нису само либијске резерве нафте, тренутно процењене на 60 милијарди барела, највеће у Африци и међу најнижима у свету по трошковима вађења, ни резерве природног гаса које се процењују на око 1,500 милијарди кубних метара. На нишану оних који су "вољни" за операцију "Уједињени заштитник" налазе се државни инвестициони фондови, односно капитал који је либијска држава улагала у иностранству.

Либијско инвестиционо тело (ЛИТ) управља средствима државног инвестиционог фонда процењеним на око 70 милијарди америчких долара, а ако се додају и иностране инвестиције Централне банке и других органа, ова средства премашују 150 милијарди долара. А можда и више. Чак и ако је у укупном износу нешто нижи од саудијског или кувајтског, либијски национални инвестициони фонд карактерише брзи раст. Када је ЛИТ основан 2006, имао је 40 милијарди долара на располагању. За само пет година, ЛИТ је уложио средства у више од стотину компанија у Северној Африци, Азији, Европи, САД и Јужној Америци: у холдинге, банкарство, некретнине, индустрије, нафтне компаније и друго.

У Италији, главне либијске инвестиције су у UniCredit банци (ЛИТ и либијска Централна банка држе 7,5 процената исте), Finmeccanica (2 odsto) и ENI (1 одсто). Ове и остале инвестиције (укључујући и 7,5 одсто ФК Јувентуса) имају не толико економски (износе око 5,4 милијарде долара) колико политички значај.

Либија се, након што ју је Вашингтон скинуо са црне листе "отпадничких држава", трудила да нађе себи место на међународном нивоу, са фокусом на "дипломатију националног инвестиционог фонда". Након што су САД и ЕУ подигли ембарго 2004. и велике нафтне компаније се вратиле у земљу, Триполи је успео да одржи трговински суфицит од око 30 милијарди долара годишње, и тај новац је у великој мери усмеравао у стране инвестиције. Управљање инвестиционим фондовима је, међутим, довело до новог механизма власти и корупције у рукама министара и високих званичника, делом вероватно ван контроле самог Гадафија. Ово потврђује и чињеница да је 2009. године Гадафи предложио да 30 милијарди долара прихода од нафте иде "директно либијском народу." Ово је заоштрило расцеп унутар либијске владе. 

САД и европски владајући кругови усмерили су пажњу на ова средства, па су пре спровођења војног напада на Либију ради преузимања њеног енергетског богатства, најпре преузели огроман новац њеног државног инвестиционог фонда. Ову операцију је олакшао представник Либијског инвестиционог тела (ЛИТ), Мухамед Лајас лично. Како је откривено у депеши коју је објавио Викиликс, Лајас је 20. јануара известио америчког амбасадора у Триполију да је ЛИТ депоновао 32 милијарде долара у америчким банкама. Пет недеља касније, 28. фебруара, Трезор САД је "замрзао" ове рачуне. Према званичним изјавама, ово је "највећа сума икада блокирана у Сједињеним Државама", коју је Вашингтон задржао "као залог за будућност Либије." А заправо ће та средства послужити као ињекција капитала за америчку економију која тоне све дубље у дугове. Неколико дана касније, и ЕУ је "замрзла" око 45 милијарди евра либијских средстава.

Напад на средства либијских државних инвестиционих фондова посебно ће одјекнути у Африци. Либијска Арапско-Афричка инвестициона компанија је ту инвестирала у преко 25 земаља, од којих је 22 у суб-сахарској Африци, а планирала је и да у наредних пет година повећа инвестиције, посебно у рударству, производњи, туризму и телекомуникацијама. Либијске инвестиције су од кључног значаја за реализацију првог телекомуникационог сателита Раском (Regional African Satellite Communications Organization), који је лансиран у орбиту августа 2010, омогућивши афричким земљама да почну да постају независне од америчке и европске сателитске мреже, са годишњим уштедама од више стотина милиона долара.

Још су важније либијске инвестиције у реализацији три финансијске институције које је покренула Афричка Унија: Афричка инвестициона банка са седиштем у Триполију, Афрички монетарни фонд са седиштем у Јаоундеу (Yaoundé,Камерун) и Афричка централна банка са седиштем у Абуџи (Нигерија). Развој ових органа омогућило би афричким земљама да избегну контролу Светске банке и Међународног монетарног фонда као оруђа нео-колонијалне доминације, и означило крај ЦФА франка, валуте коју је 14 бивших француских колонија приморано да користи. Замрзавање либијских средстава нанело је јак ударац читавом пројекту.

Оружја које користе "вољни" нису само она из војне акције "Уједињени заштитник".

(Превод: НСПМ)