Savremeni svet | |||
Koronavirus u SAD ili o panici u zemlji slobode |
subota, 28. mart 2020. | |
Način na koji se jedno društvo bori sa velikim izazovima govori o samom tom društvu, o vrednostima na kojima počiva. Kao neko ko je trenutno „zarobljen“ u Njujorku, u nesvakidašnjoj sam prilici da pratim podjednako odgovor naše i američke vlade na pošast koja je zadesila ceo svet, i da odatle prenesem nekoliko, po mom mišljenju, interesantnih zapažanja. Pre svega, svi moramo da znamo da niko nikad nije „pripremljen“ na ovakve situacije pa zato ne treba biti besan što nijedna država nije adekvatno odreagovala. Jer, ne samo institucionalni već i psihološki faktori utiču na mogućnost da se spremno odgovori. Tako suočeni sa „nevidljivim neprijateljem“ teško možemo da se na prečac „trgnemo“ i odmah shvatimo ozbiljnost situacije. Po pravilu čekamo da nam taj neprijatelj zakuca na vrata pa da reagujemo. Zato neću govoriti o tragikomičnom stavu naše vlade na početku izbijanja pandemije, niti o famoznom dr Nestoroviću jer sve je to, donekle, razumljivo.
Važno je sledeće. U situaciji elementarnih nepogoda, pandemija, velikih i naglih ekonomskih kriza, osnovno pravilo mudre politike glasi „ne paniči“ i „ne širi paniku“. Donesi brze, ali ne i ishitrene odluke. Sledeće, okruži se najboljima i ne povlađuj paničnim reakcijama masa (naročito glumaca). Američki lider, poznato je, nije neko ko je sklon panici. Zajedno sa svojom desnom rukom, potpredsednikom Pensom, kao i čitavim „task force“-om predsednik Tramp se opredelio za navedena pravila. Ali se odlučio i na nešto još važnije. Iako je Amerika mnogoljudna zemlja sa velikim mogućnostima širenja zaraze, strano je američkim navikama i shvatanjima života da se zaustavi i još manje zatvori društvo. Život će biti ograničen, firme zatvorene, ali život mora da „živi“, a firme moraju da rade. Umesto panike i kompletnog zatvaranja zemlje, Tramp već sada sugeriše brzo otvaranje, već na Uskrs (12. april). On se opredelio za srednje rešenje, izravnati krivu zaraze ali ne zatvoriti kompletno društvo, ne gasiti život. Sa govornice stalno šalje optimističke signale, pokušava da ulije poverenje i ohrabri ljude, i da se predstavi kao lider koji zna kako da reši problem. Jasno je, idu izbori u Americi, ali kada kao običan čovek slušate prvog čoveka jedne zemlje koji odašilje takve signale, to lekovito deluje i budi optimizam. Optimizam je preko potreban upravo sada. Videćemo kako će se cela stvar razvijati sa Trampovim planom, da li će zaista njegove i Pensove „dve nedelje“ blokade uroditi plodom. Političarima generalno ne treba verovati, čak i onda kada ih zbog nečega cenite. Uostalom svaki plan, pa i onaj dobar, može da se izjalovi. Generalno, situacija je pomalo šizofrena. Panične najave opozicije i javnih ličnosti smenjuju ohrabrujući tonovi vlasti i medicinskih eksperata. Vertikala vlasti je nestabilna usled međusobnog optuživanja gradonačelnika Njujorka, guvernera Njujorka i predsednika zemlje. Opet, svaka Trampova izjava doživljava se kao provokacija. Recimo, to što je koronu nazvao „kineskim virusom“. U luku blizu Menhetna očekuje se dolazak bolničkog broda američke vojske „Uteha“. Kataklizma u najavi? Verujem ne. Trenutno Njujork nije onaj Njujork, nema one gungule na ulicama, niti mami u šetnju kao obično, redukovan je gradski saobraćaj. Oseća se tenzija, toalet papira nema, kao i u drugim zemljama. Međutim, čim sunce ogreje, Amerikanci se razmile po ulicama i šetalištima. Mnogi džogiraju, deca se igraju po parkovima, ljudi vode pse na povocima, a stari ljudi šetaju. Dobro ste čuli. Stari ljudi šetaju. Juče, u jednom trenutku i sam šetajući predivnim šetalištem Ruzveltovog ostrva sa koga se vidi čitav Menhetn, ugledao sam puno igralište dece i roditelja i policijska kola koja se približavaju. Pomislio sam sada će ih rasterati. Ne, policijska kola su samo prošla i nastavila dalje. Umesto pravljenja koncentracionog logora od cele zemlje, Amerika se odlučila, kao i mnoge druge zemlje, za preporuke bezbednog ponašanja u atmosferi pandemije. Jer, Amerikancima je jasno, život će pobediti koronu, ali valja spremno, psihički i fizički, dočekati taj trenutak. Hoćemo li i mi? Amerika je, hteli neki to da priznaju ili ne, zemlja slobode. Zato američka vlada pokušava da uskladi svoj odgovor na epidemiju polazeći od ideala ove zemlje, baš onog koga ilustruje čuvena DŽefersonova misao, da bi uvek pre odabrao opasnu slobodu nego ropstvo u miru. Pandemija korone će proći, kao i mnoge druge epidemije pre nje, ali da li je život „ropstva u miru“ vredan življenja, to je dilema o kojoj treba da razmišljamo. (Talas) |