Ko dobija, a ko gubi u Ukrajinskom ratu - dva oprečna pogleda

Iako je od početka ruskog napada na Ukrajinu prošlo više od četiri meseca malo ko od političkih ili vojnih analitičara se usuđuje da prognozira ishod. Krajem marta Putin je odustao od svog prvobitnog plana da zauzme Kijev i instalira marionetsku vladu, a ruska vojska je svoje operacije uglavnom ograničila na istok i jugoistok susedne države. Od tada ona postiže taktičke uspehe i verovatno će u narednom periodu pod svoju kontrolu staviti taj deo Ukrajine. Zapadni vojni stučnjaci i dalje ističu da je ruska oružna sila pokazala iznenađujuću neefikasnost i da nije transformisana u modernu armiju.

Mnogo je komplikovanija situacija kada treba oceniti ko u ovom ratu dobija, a ko gubi. Iako formalno ratuju dve države, drastično nejednakih resursa, broj indirektih učesnika u sukobu daleko je veći

Mnogo je komplikovanija situacija kada treba oceniti ko u ovom ratu dobija, a ko gubi. Iako formalno ratuju dve države, drastično nejednakih resursa, broj indirektih učesnika u sukobu daleko je veći. Aktuelna faza rata nije počela 24. febrara ove godine. Sukob traje od 2014. i do pre nekoliko meseci uglavnom je imao formu zamrznutog i tinjajućeg konflikta. Naravno, ratno stanje u Donbasu nikad nije ni prestajalo.

Najuticajniji zapadni mediji i dalje slede krajnje jednostran pristup i pretvoreni su propagandni servis svojih vlada. U Rusiji je sistem i ranije bio autoritaran, ali međske i političke slobode sada su gotovo potpuno ukinute. Sve u svemu, nema previše ozbiljnih i objektivnih analiza o uzrocima i posledicama najvećeg rata u Evropi posle 1945.

U ovom članku pokušaću da prikažem stavove dvojice velikih kritičara savremenog neoliberalnog globalizovanog kaptializma. Jedan je Majkl Hadson (Michael Hudson), američki ekonomista i finansijski analitičar, a drugi vodeći ruski marksista Boris Kagarlicki. 

Majkl Hadson – SAD su potstakle rat u Ukrajini da bi očuvale svoju svetsku dominaciju

Američki ekonomista tvrdi da je u pitanju rat SAD protiv Rusije i Evrope, naročito Nemačke. SAD su prestale da budu središte svetskog ekonomskog rasta i stvaranja bogatstva. Jedini način da one održe svoje pozicije u svetskom kapitalisitčkom sistemu je da bogatstvo prisvajuju od drugih

Američki ekonomista tvrdi da je u pitanju rat SAD protiv Rusije i Evrope, naročito Nemačke. SAD su prestale da budu središte svetskog ekonomskog rasta i stvaranja bogatstva. Jedini način da one održe svoje pozicije u svetskom kapitalisitčkom sistemu je da bogatstvo prisvajuju od drugih.

Jedno od glavnih oruđa američke kontrole svetske ekonomije u periodu posle Drugog svetskog rata bila je naftna industrija i kontrolisanje svetske trgovine energijom. Ukoliko SAD izgube kontrolu nad tom granom privrede a druge države je preuzmu, američka hegemonija bi ozbiljno bila dovedena u pitanje. Svrha sankcija je blokiranje evropske trgovine energentima i drugim proizvodima sa Rusijom i ekonomskih odnosa sa Kinom. 

Odvajanje od dolarizovanog finansijskog sistema i obavljanje transkacija u drugim valutama jeisto što i objava rata Sjedinjenim Državama, tvrdi Hadson. Na čemu počiva američka strategija? Ako Rusija bude isključena iz svetske trgovine, cene energije i poljoprivrednih proizvoda će porasti, što će povećati prihode Sjedinjenih Država zbog toga što su one i veliki izvoznik hrane. Posledica će biti pogoršanje dužnička krizeu zemljama Trećeg sveta čiji dugovi dolaze na naplatu. A Sjedinjene Države mogu da iskoriste njihovu nepovoljnu finansijsku situaciju kako bi ih primorale da nastave sa privatizacijom i prodajom svoje javne imovine američkim kupcima. Američki propagandisti označavaju kao autokratske sve vlade koje kontrolišu svoje prirodne resurse preko državnih monopolskih preduzeća. Biti „demokrata“ znači dozvoliti američkim firmama da preuzmu komandne sektore privrede i da budu oslobođene od domaćih propisa i oporezivanja. 

Ratne ambicije Rusije su mnogo veće od poltičke kontrole nad Ukrajinom ili prisajedinjenje delova njene teritorije. Prema Hadsonu, Putinov cilj je restrukturiranje međunarodnog poretka. To znači stvaranje institucionalne infrastrukture koja bi predstavljala alternativu MMF-u, Svetskoj banci i poretku zasnovanom na pravilima koje diktiraju SAD.

Ratne ambicije Rusije su mnogo veće od poltičke kontrole nad Ukrajinom ili prisajedinjenje delova njene teritorije. Prema Hadsonu, Putinov cilj je restrukturiranje međunarodnog poretka. To znači stvaranje institucionalne infrastrukture koja bi predstavljala alternativu MMF-u, Svetskoj banci i poretku zasnovanom na pravilima koje diktiraju SAD

Plan EU u poslednjih dvadeset godina bio je da se obogati ulaganjem u Rusiju i Kinu i trgovinom sa njima.Takva strategija ugrozila je interese SAD. Pretila je opasnost da se formira evroazijski ekonomski blok koji bi doveo do gubitka hegemonije još uvek najmoćnije svetske sile. Da bi takav, po njih nepovoljan scenario sprečile, SAD su za samo nekoliko nedelja zaustavile nastanak tog potencijalno konkurentnog saveza država i vratile Evropu u vazalni položaj. Evropska unija svedena je na ekonomsko krilo NATO-a, koji je postao politička vlast u Uniji.

U predstojećem periodu države članice EU moraće da ponovo preduzimaju mere štednje i da trpe velike štete zbog sankcija nametnutih Rusiji, tvrdi Hadson. Umesto ulaganja u svoj privredni i društveni razvoj, evropske vlade moraće dakupuju američko naoružanje kako bi se odbranile od tobožnje ruske opasnosti i tako će obezbediti ekstraprofite za vojno-industrijski kompleks SAD i puniti njihov budžet. Cilj Sjedinjenih Država je da oporezuju Evropu i da je pretvore u ekonomskog satelita. Eksploatacija možda nije tako otvorena kao američko otimanje venecuelanskih, avganistanskih i ruskih deviznih rezervi. Strategija SAD verovatno će uključivati potkopavanje autonomiju EU kako bi zemlje članice postale ekonomski zavisne od Sjedinjenih Država. U tom slučaju one će moći da zaprete ovim državama remetilačkim sankcijama ukoliko ove budu nastojale da svoje nacionalne interese staveiznad američkih.

Evro je već postao satelitska valuta Sjedinjenih Država. Zemlje članice EU ne mogu da upravljaju domaćim budžetskim deficitom, jer su vojno zavisne. Troškove Hladnog rata 2.0 snose evropske države koje sponzorišu SAD. Zbog toga je američkim neoliberalanim kosmopolitskim elitama potrebno da kontrolišu evropsku politiku, kako bi sprečili države članice EU da deluju u intersu svojih privreda i naroda.

Od toga da li će biti formiran rusko-kineski savez zavisi da li će nastati nova bipolarna podela sveta. Ukolko on bude nastao, smatra Hadson, ove dve države postaće ozbiljan konkurent SAD u Aziji, Africi i Južnoj Americi, ali samo ukoliko zemljama u pomenutim regionima budu ponudile bolje aranžmane od onih koje su im do sadanametale SAD. Takav blok postao bi kontrahegemon ukoliko bi se njihova međusobna trgovina obavljala izvan dolarskog domena. Nesvrstane zemlje nisu bile u stanju da se same 1970-ih izbore za takvu poziciju jer su im nedostajali potencijali za proizvodnju hrane, energije i sirovina. Ali sada, kada su Sjedinjene Države deindustrijalizovale svoju ekonomiju i prenele proizvodnju u Aziju, ove zemlje imaju mogućnost da se oslobode zavisnosti od SAD i njenih saveznika.

Poput većine drugih autora i Hadson misli da je za SAD ključni problem kako savladati Kinu. One se nadaju da će uspeti da je podele na manje države, recimo oslanjanjem na nezadovoljstvo Ujgura. Da bi se to postiglo, potrebno je sprečiti da Kina dobije rusku vojnu i sirovinsku podršku

Za Sjedinjene Države je problem kako održati globalni jug – Latinsku Ameriku, Afriku i mnoge azijske zemlje – u orbiti SAD/NATO. Sankcije Rusiji utiču na narušavanje trgovinskog bilansa ovih zemalja zbog naglog podizanja cena nafte, gasa, hrane, kao i mnogih metala koje one moraju da uvoze. U međuvremenu, rastuće američke kamatne stope privlače štednju i bankarske kredite u hartije od vrednosti denominirane u američkim dolarima. 

Poput većine drugih autora i Hadson misli da je za SAD ključni problem kako savladati Kinu. One se nadaju da će uspeti da je podele na manje države, recimo oslanjanjem na nezadovoljstvo Ujgura. Da bi se to postiglo, potrebno je sprečiti da Kina dobije rusku vojnu i sirovinsku podršku. 

Sankcije su uvedene u nadi da će one život Rusa učiniti toliko neprijatnim što će ih primorati da podrže promenu režima. Efekat je suprotan od očekivanog. Razočarenje u Zapad u Rusiji raste, ali ne samo zbog aktuelnog rata. Rusi pamte šta su im uradili “momci sa Harvarda” devedesetih kada je, tokom tranzicije, stvorena kleptokratska kasta koja je opljačkana nacionalna bogatstva prebacila na Zapad. 

Rat u Ukrajini osmišljen je tako da vojno iscrpi Rusiju. Ukrajinci služe kao topovsko meso na koje Rusi troše svoje rezerve naoružanja i municije.

Postoji opšta saglasnost da se Rusija dugoročno okreće ka Istoku. Efekat američkih sankcija i vojnog suprotstavljanja Rusiji je stvaranje političke i ekonomske gvozdene zavese koja Evropu drži u zavisnom položaju od Sjedinjenih Država, dok se Rusija povezuje sa Kinom, umesto da od nje bude odvojena, što je američki cilj.

Sankcijena rusku naftu, gas i hranu donose veliku korist američkim dobavljačima tečnog gasa (LNG) i izvoznicima poljoprivrednih proizvoda. Sjedinjene Države su ubedile Evropu da ne kupuje na tržištu sa najnižom cenom, već da plati čak sedam puta više za američki LNG i da potroši pet milijardi dolara na proširenje lučkih teminala, zašta su potrebne godine. Ali, zbog neizbežnog skoka cena, u Evropi može nastati jaka antiamerička opozicija. Možda će se pojaviti novi pokret “Yankee go home”. 

Dugoročno, sankcije SAD/NATO usmerene su uglavnom protiv Evrope, izričit je Hadson. A čini se da Evropljani čak i ne vide da su oni primarne žrtve ovog novog ekonomskog rata SAD za kontrolu nad energijom, hranom i za finansijsku dominaciju

Proameričku politiku u EU vode levoliberalne politčke elite, ali pitanje je do kada će one imati veliki uticaj. Socijaldemokratske i različite “zelene”partije su u osnovi buržoaske stranke čije pristalice se nadaju da će se izdići u rentijersku klasu, ili barem postati mali akcionari. Evropski neoliberalizam predvodili su Toni Bler u Britaniji i njegove kolege u drugim zemljama. “Zeleni” se zalažu za očuvanje životne sredine i protiv su globalnog zagrevanja, a istovremeno huškaju na rat. Protiv neoliberalizma i amerikanizma su uglavnom samo desne stranke i konzervativni pokreti.

Dugoročno, sankcije SAD/NATO usmerene su uglavnom protiv Evrope, izričit je Hadson. A čini se da Evropljani čak i ne vide da su oni primarne žrtve ovog novog ekonomskog rata SAD za kontrolu nad energijom, hranom i za finansijsku dominaciju. 

U osnovi, nacionalni parlamenti su sada potčinjeni NATO-u, tj. Vašingtonu. Cena koju će Evropa platiti je pad kursa evra u odnosu na američki dolar. Evropski investitori će verovatno preusmeriti svoja ulaganjaiz Evrope u Sjedinjene Države kako bi povećali kapitalnu dobit i izbegli pad cena. 

Poput mnogih drugih radikalnih kritičara američkog imperijalizma i Hadson potcenjuje vojne, ekonomke, politčke i kuluturne resurse kojima SAD i dalje raspolažu i koje mogu upotrebiti da bi sprečile, ili bar usporile gubitak hegemonije u svetskom sistemu

Poput mnogih drugih radikalnih kritičara američkog imperijalizma i Hadson potcenjuje vojne, ekonomke, politčke i kuluturne resurse kojima SAD i dalje raspolažu i koje mogu upotrebiti da bi sprečile, ili bar usporile gubitak hegemonije u svetskom sistemu. Takođe, Hadson potcenjuje i destuktivno delovanje sankcija na rusku ekonomiju.Osim toga, iako američka moć opada, nije još uvek uočljiv nastanak alternativnog poretka. Države koje se nisu pridružile NATO sankcijama često imaju suprotstavljene interse i ne čine relativno integrisani politički blok, nalik zapadnom. Rusija zbog skromnih kapaciteta svoje ekonomije ne može da bude okosnica alternativnog, kontrahegemonog politčkog saveza koji bi se suprotstavio dominaciji sve agresivnijih Sjedinjenih Država. Samo Kina ima takav potencijal. Međutim, ni Rusija ni Kina ne raspolažu mekom moći kojom bi mogli da pariraju uticaju zapadne kulture i idologije.

Najzad, Hadson pogrešno ocenjuje Putinove motive zbog kojih je on ušao u konfrontaciju sa SAD. Njegova ambicija je oduvek bila da bude ”predator među predatorima”, kako je konstatovao Peri Anderson. Nikad kremaljski vladar nije nameravao da stvara alternativu kaptializmu, već da se izbori za povoljniju poziciju pljačkaške ruske buržaozije u svetskom kapitalističkom sistemu. To se vidi i po tome što on ne predlaže bilo kakve progresivne socijalne reforme u svojoj zemlji. Zbog toga je i prihvatio pravoslavlje i rusku kulturnu ekskluzivnost kao svoju ideologiju, koja ne dovodi u pitanje postojanje socijalnih hijerarhija, već ih opravdava.

Nije teško složiti se sa ovim američkim ekonomistom kada je EU u pitanju. Ona nije država i nema svoju vojsku. Oslabljena unutrašnjim rascepima i ekonomskom krizom, EU je prestala da bude samostalni faktor u međunarodnim odnosima. Takođe, iako je i dalje ekonomska velesila, Nemačka je u geoplitičkim razmerama vraćena u status koji je imala pre ujedinjenja 1989. Sjedinjene Države su uspele da nateraju najmoćniju evropsku državu da izvrši ekonomsko samoubistvo. 

Boris Kagarlicki – Putin ne razmišlja i ne deluje strateški

Ruski marksisti uglavnom ističu da rat ima pretežno unutrašnje uzroke. Putinov režim je autoritaran i štiti interese oligarhijske kleptokratije. Njegovi ratni napori neuspešni su kao i sve drugo što je on radio. Rusija je periferna zemlja koja služi kao dobavljač sirovina za evropske države.

Kagarlicki ne deli mišljenje mnogih zapadnih analitičara da su sankcije neefikasne. Šteta koju onenanose Rsuiji postala je vidljiva početkom leta. Prvi šok koji se dogodio u martu brzo je prevaziđen. Njegova glavna posledica bio je kolaps rublje, sa kojim se Centralna banka izborila za oko dve nedelje. Posle naglog pada počela je apresijacija, koju je zvanična propaganda predstavljala kao dokaz da ruskoj ekonomiji ne preti nikakva opasnost, a da ju je specijalna operacija  samo ojačala.

Kagarlicki tvrdi da je rublja bila potcenjena u poslednjih pet godina. To je pravdano potrebom da se stimuliše izvoz, a iz spoljnotrgovinskih prihoda punio se državni budžet. Da je ruska vlada sprovela reindustrijalizaciju i supstituciju uvoza, bilo bi opravdano jačanje rublje. Devizni kurs je trebalo da prati sprovođenje sveobuhvatnih mera za promenu strukture privrede, a ne da ih zameni. Samo po sebi jačanje rublje ne dovodi do industrijalizacije. 

Do naglog rasta rublje došlo je ne samo zbog mera Centralne banke, već i zbog masovnog smanjenjem uvoza: zašto gomilati devize ako se njima ništa ne može kupiti? Nemoguće je, tvrdi Kagarlicki, beskonačno održavati kurs na sadašnjem nivou inflacije i stanja privrede. 

Pokušavajući da popravi situaciju i spreči nastanak crnog deviznog tržišta Centralna banka je krajem maja otpočela depresijaciju rublje. Međutim, do tada su sankcije već počele da utiču na proizvodnju i izvoz. I pre uvođenja šestog paketa sankcija opala je potražnja za ruskom naftom. Kina i druge azijske zemlje zahtevaju popuste i do 40 posto. Inače, proizvodnja „crnog zlata” u Rusiji mnogo je skuplja nego na Bliskom istoku, pa čak i u Venecueli. Rudarske kompanije suočavaju se i sa tehnološkim problemima, ne mogu da kupe novu opremu, industrijska i komercijalna preduzeća se žale da ostaju bez zaliha. 

Kagralicki ističe da sankcije označavaju početak restrukturiranja globalne ekonomije koja će imati dugoročne posledice. Smanjenje upotrebe naftnih derivata i fosilnih goriva uopšte je strateški cilj koji su vladajući krugovi Evropske unije formulisali mnogo pre izbijanja neprijateljstava u Ukrajini

Kagralicki ističe da sankcije označavaju početak restrukturiranja globalne ekonomije koja će imati dugoročne posledice. Smanjenje upotrebe naftnih derivata i fosilnih goriva uopšte je strateški cilj koji su vladajući krugovi Evropske unije formulisali mnogo pre izbijanja neprijateljstava u Ukrajini. Takva strategija nije povezana samo sa brigom za životnu sredinu i spremnošću za borbu protiv globalnog zagrevanja na planeti, već i sa željom da se oživi svetska ekonomija kroz masovno ulaganje u novu tehnologiju. Nije u pitanju odgovor na zahteve ekologa,već način da se opravda neizbežan i neophodan masovni povratak državneintervencije u ekonomiju, bez ideološkog odbacivanja principa slobodnog tržišta i neoliberalizma. Međutim, svako privredno restrukturiranje je praćeno značajnim troškovima. Štaviše, ako se jedan deo vladajuće klase nada da će profitirati od promena, drugi se plaši gubitka. Zato su neophodne strukturne reforme teške, spore, a ponekad i blokirane. Ratovi su dobar način da se opravdaju intervencije države u kapitalističkoj privredi. A događaji poslednjih meseci stvaraju srećnu priliku za kombinovanje obe opcije. 

Troškove vezane za strukturne promene u zapadnoj i svetskoj ekonomiji snosiće Rusija. Sankcije ne predstavljaju samo pritisak na Kremlj, Zapad na taj način rešava svoje probleme. Sukobi koji su pratili koordinaciju ovakvih mera nikako nisu generisani različitim stavovima prema Rusiji, već suprotstavljenim intersima raznih frakcija vladajuće klase u zemljama EU.

Prema Kagarlickom, Rusijaje napadom na Ukrajinu omogućila Zapadu da ubrza tranziciju koja je već počela. Unapred se znalo da će izvoz ruskih energenata u Zapadnu Evropu opasti. Ali vlasti u Kremlju ne samo da nisu preduzele nikakve korake da se pripreme za takvu situaciju, već su i pogoršale problem svojim postupcima.To, međutim, nije iznenađujuće. Elita u zemlji koja živi od izvoza sirovina u principu ne može da razmišlja strateški. Njeni izgledi su u potpunosti vezani za spontanu dinamiku svetskog tržišta, na koju resursne sile mogu uticati samo ulaskom u međusobni kartel, a Rusija u tom slučaju može da deluje samo kao mlađi partner Saudijske Arabije. 

Kagarlicki, za razliku od zapdnih marksista, potcenjuje odgovornosti SAD i NATO za izbijanje Ukrajinskog rata. On misli da je širenje NATO na Istok od manjeg značaja u odnosu na unutrašnje ruske uzroke

Pošto su troškovi eksplatacije nafte u Rusiji viši nego u većini zemalja izvoznica, izgradnja „energetske supersile” je moguća samo gušenjem svih ostalih industrija, zapravo uništavanjem sopstvene zemlje. Nije iznenađujuće što se inicijative kremaljskih stratega svode na smešne improvizacije, iza kojih nema ni traga strateškog razmišljanja. 

Rusiji je neophodna izgradnja nove ekonomije. Ali, taj cilj je nemoguće postiću u okviru postojećeg političkog i društvenog poretka. Ruske vladajuće elite na tako nešto nisu spremne, zaključuje ruski marksista.

Kagarlicki, za razliku od zapdnih marksista, potcenjuje odgovornosti SAD i NATO za izbijanje Ukrajinskog rata. On misli da je širenje NATO na Istok od manjeg značaja u odnosu na unutrašnje ruske uzroke. Levičari i na Istoku i na Zapadu drže se parole da svako treba da udari po svom nacionalizmu i imperijalizmu. Ali, takav pristup može da osiromaši analizu i učini je manje politički relevantnom.

Autor je politikolog iz Zrenjanina