Ključne činjenice koje treba znati o pokušaju državnog udara u Turskoj

Da li je bio insceniran puč?

Više činjenica govoi da nije – veličina vojne pobune, mobilisanje nipošto zanemarljivog dela oružanih snaga, oštre borbe započete između pobunjenika, policije i lojalnih snaga, fakt zarobljavanja načelnika Generalštaba generala Hulusi Akara.

Krajnja nervoza i odsustvo koordinacije koji su se ispoljili u delovanju ključnih figura u vladi i njihovih savetnika u prvim časovima u političkoj organizaciji zvanoj AKP, u kojoj naraciju i diskurs strogo kontroliše partijski vrh, takođe ukazuju da puč nije bio orkestriran. Pored toga, ne deluje verovatno da je Erdogan mogao da nađe u vojsci na hiljade oficira koji su bili spremni da upropaste svoje karijere – biće osuđeni na vrlo duge zatvorske kazne – zarad slave predsednika.

Da li je vlada imala informacije o planu pučista?

Prema jednom bezbednosnom izvoru kojeg su naše novine konsultovale, tajne službe su Erdoganu prenele petnaest upozorenja o mogućem državnom udaru u poslednjih šest meseci.

Načelno, državni udar je bio predviđan za početak avgusta, neposredno pre zasedanja Vrhovnog vojnog saveta (sastanka vlade i oružanih snaga na kojem se odlučuje o promocijama i otpuštanjima), na kojem je – bila je to javna tajna – vojska trebalo da bude očišćena od oficira koji su protiv Erdogana.

Sat i datum određeni za puč bili su – tri ujutro 16. jula – međutim, sve je moralo još jednom da se pomeri unapred, jer su, prema turskim medijima, bezbednosne službe prethodno uhvatile razgovore između oficira i otkrile planove pučista.

Drugi dokaz da je izvršna vlast mogla da ima prethodnu informaciju jeste to da su nedelju dana pre udara privođeni navodni gulenisti u vojsci, i da se pročulo da će krajem jula biti najviše uhapšenih – navodno, u pitanju je bila taktika vlade da ubrza događaje.

Glavni razlog zbog čega puč nije uspeo bilo je njegovo prerano izvođenje“, napisao je bivši oficir Metin Gurkan. Sat i datum određeni za puč bili su – tri ujutro 16. jula – međutim, sve je moralo još jednom da se pomeri unapred jer su, prema turskim medijima, bezbednosne službe prethodno uhvatile razgovore između oficira i otkrile planove pučista.

Kako je Erdogan doznao za puč?

Erdogan je televiziji Al DŽazira te noći potvrdio da se upoznao sa planovima pučista jer ga je upozorio njegov pašenog, penzionisani profesor Zija Ljgen. Prema bezbednosnom izvoru kojeg smo konsultovali, to nije sigurno, već ga je MIT (Nacionalna obaveštajna služba) obavestio oko 15-16 časova u petak posle podne.

U svakom slučaju, kada su komandosi specijalnih snaga i armije došli do Marmarisa sa ciljem da ubiju Erdogana, on je već pobegao na obližnji aerodrom u Dalamanu.

Kako je Erdogan pobegao?

Sa aerodroma u Dalamanu Erdogan je poleteo za Istanbul, nešto malo iza ponoći, 16. jula, posle kontakta sa Prvim armijskim korpusom, koji je ostao lojalan i koji mu je obećao zaštitu. U svakom slučaju, pošto su pučisti zaposeli aerodrom "Ataturk" u Istanbulu, predsednikov avion je promenio svoj kod leta kao da je komercijalni. Nije jasno zašto ga lovci F-16, koji su očigledno sledili predsednički avion, nisu i oborili.

Da li je neka država ponudila podršku Erdoganu tokom puča?

Nema dokaza za to. Saveznici iz NATO čekali su satima pre nego što su izdali saopštenje u kojem osuđuju puč. Druge države – Iran, Saudijska Arabija i Rusija – telefonski su sledeći dan Erdoganu ponudile podršku protiv pučista.

Vlada optužuje da iza puča stoji religiozna zajednica koju vodu Fetulah Gulen, koja je od 1980-tih godina, ubacila svoje pristalice u administraciju i bezbednosne snage.

Ko su bili autori puča?

Vlada optužuje da iza puča stoji religiozna zajednica koju vodi Fetulah Gulen, koja je od osamdesetih godina prošlog veka ubacila svoje pristalice u administraciju i bezbednosne snage.

Novinar Ahmet Šik, koji je istraživao ovo islamsko bratstvo i pre više godina bio u zatvoru zbog toga, veruje da nisu delovali sami, već u saradnji sa drugim armijskim frakcijama, mada su gulenisti bili ,,mozak“. Različite analize u turskoj štampi saglasne su sa tim. Jedan oficir vojske kojeg je konsultovao naš list tvrdi da su „oružane snage veoma podeljene“.

Šta je ujedinilo pučiste?

Uzimajući u obzir da u oružanim snagama ima različitih grupa, od sledbenika Gulena do onih koji su bili ozlojađeni jer je vlada do pre godinu dana pregovarala o miru sa oružanom kurdskom formacijom PKK, jedino što ih je ujedinilo bila je mržnja prema Erdoganu.

Ko je na ulicama?

Erdogan i njegovi su pozvali narod da izađe na ulice, da spreči puč i da ne napušta trgove budući da „opasnost još nije prošla“. Većinski, građani koji su ispunili ulice dolaze iz niže, radničke klase, i nove srednje klase, koja se pojavila tokom vladavine partije AKP.

Mnogi od onih koji prisustvuju marševima protiv puča su odeveni u skladu sa religijom i uzvikuju islamističke parole, mada ima takođe i sledbenika drugih partija. Viđeni su takođe transparenti u korist ultradesničara Sedata Pekera, osuđenog mafijaša, koji je devedesetih godina prošlog veka učestvovao u prljavom ratu protiv Kurda i levice, dok deo prisutnih dolazi iz redova ultranacionalističke partije MHP. Takođe, ima demonstranata koji su pristalice drugih partija.

Koji je bilans puča?

Više od 250 ljudi, civila, policajaca, lojalnih vojnika i oficira i pučista je poginulo. Oko 1500 je ranjeno, a različite vojne, policijske i administrativne zgrade, uključujući i parlament, ozbiljno su oštećeni. Preko 10000 ljudi je pritvoreno, od kojih su većina vojna lica (od kojih su više od polovine obični vojnici). Pokrenuta je čistka protiv službenika, koja se proširila na različite slojeve države – od sudstva i službi bezbednosti do obrazovanja i kabineta premijera.

Na čemu se zasniva čistka? Da li je bio pripremljen spisak žrtava represalija? Zašto je bila tako brza?

Suštinski, izvori vlade su priznali El Paisu da su imali pripremljene spiskove osoba koje su u administraciji povezane sa gulenističkim bratstvom, ali da ih je obaveza da slede pravne procedure koje važe sprečavala da deluju protiv njih ranije. Jedan sindikalista kojeg je naš list konsultovao tvrdi da je „80-90% nastavnika koji su žrtve pristalice Gulena, a ostatak su jednostavno opozicionari“. ,,Jasno je da znaju ko treba da ide, jer su to oni isti (vlada AKP-a) koji su ih tamo postavili.“

Ko je Gulen?

On je muslimanski klerik, oko kojeg je raslo najznačajnije islamsko bratstvo u Turskoj koje se zove Hizmet (služba) i koje stručnjaci doživljavaju kao muslimansku verziju Opus deia. Mada konzervativci, pristalice promovišu dijalog sa drugim religijama, i brane, barem na rečima, demokratiju i tržišnu ekonomiju.

Posle državnog udara 1980. godine, Gulen je iskoristio to što je vojna hunta promovisala religioznost kao način borbe protiv komunizma, kako bi proširio svoju organizaciju.

Posle državnog udara 1980. godine Gulen je iskoristio to što je vojna hunta promovisala religioznost kao način borbe protiv komunizma, kako bi proširio svoju organizaciju. Tokom devedesetih prošlog veka oslonio se na različite političke stranke kako bi uvećao svoj politički uticaj, mada se posle puča iz 1997. godine, protiv islamističke vlade Nedžmetina Erbakana, povukao u Sjedinjene Države.

Kasnije je protiv njega pokrenut jedan sudski proces u odsustvu pošto su pronađene video trake na kojima poziva svoje sledbenike da se potajno infiltriraju u državne strukture kako bi stekli moć.

Ovaj proces je obustavljen kada je AKP došao na vlast, i Gulen i Erdogan zajedno počinju borbu protiv starog kemalističkog establišmenta – nacionalističkog i laičkog.

Zašto su Gulen i Erdogan postali neprijatelji?

Gulen je bio protiv mirovnih pregovora između turske vlade i kurdske oružane formacije PKK – koja se u Turskoj, EU i SAD smatra terorističkom – tokom 2012. i 2013. godine, pod direktnom supervizijom Erdogana. Gulenisti pokušavaju da ometu ovaj proces kako god mogu, i gulenističke sudije nastoje da procesuiraju šefa turskih tajnih službi Hakana Fidana, zbog tajnih razgovora u Oslu, sa liderima PKK-a.

Posle toga sukobi se zaoštravaju – Gulen je kritikovao represiju protiv demonstranata u Geziju i članovi njegovog bratstva savetuju opozicione političare na sledećim izborima. Pored toga, krajem 2013. godine, započeta je istraga oko korupcije u Erdoganovom okruženju, i na Internet su procureli razgovori na viskom nivou, navodno snimljeni bez odobrenja. Turski šef države opisao je ove stvari kao pokušaj rušenja vlade. Interesantno je, da je upravo lider PKK Abdulah Odžalan kvalifikovao te akte kao „državni udar“ koji su usmereni ka tome da okončaju mirovne pregovore.

Od koga bi zavisila primena smrtne kazne? Može li se primeniti retroaktivno na pučiste?

U procesu pristupanja EU, smrtna kazna je ukinuta za mirnodopsko stanje, 2002. godine, kada su vladale tri partije – levog centra, desnog centra i ultradesnice (MHP), a 2004. godine, i za ratno stanje, kada je već vladala islamistička AKP. Vraćanje njene primene podrazumevalo bi izmenu ustava i napuštanje različitih evropskih konvencija, a pored toga i kompletno odustajanje od pristupanja EU. Advokati, političke partije i organizacije za ljudska prava, upozoravaju da se ona ne može primenjivati na pučiste, jer bi to podrazumevalo primenjivanje zakona u retroaktivnoj formi.

U procesu pristupanja EU, smrtna kazna je ukinuta za mirnodopsko stanje, 2002. godine, kada su vladale tri partije – levog centra, desnog centra i ultradesnice (MHP), a 2004. godine, i za ratno stanje, kada je već vladala islamistička AKP.

Njena primena na pobunjene oficire, podrazumevala bi prema tome napuštanje pravne države koja je na snazi u Turskoj, i zemlja bi morala da napusti različite međunarodne organizacije poput Saveta Evrope, koji je povezan sa sudom u Strazburu, a ovaj sud za ljudska prava mogao bi lako da poništi bilo koju osudu na smrt u retroaktivnoj formi.

Gde se nalaze pritvorenici?

Pritvorenici se čuvaju na različitim mestima, uključujući stadione i sportske objekte u Ankari za vojna lica nižeg čina, dok se rukovodioci puča nalaze po policijskim stanicama i ispostavama Opšte direkcije za bezbednost.

Šta podrazumeva vanredno stanje?

Ova mera koja je regulisana članom 120. ustava, nameće stroga ograničenja na ustavom zagarantovana prava, poput slobode kretanja, okupljanja i izražavanja. Takođe, dozvoljava produženje pritvora i rad Vlade posredstvom podzakonskih akata, koje parlament mora da odmah usvoji ili odbaci.

Tokom ova tri meseca vlasti će imati moć da zabrane i cenzurišu štampu, radio i televizijske emisije, kulturna dešavanja poput pozorišnih predstava ili filmskih projekcija. 

Pored toga, dozvoljava se zadržavanje i sprečavanje saobraćaja i putovanja, za određena mesta, po volji onih koji su zaduženi za njegovu primenu, a to su obično opunomoćenici vlade. Takođe se dozvoljava prisluškivanje bez sudskog odobrenja, i obavezuju se osobe koje žele da putuju u druge krajeve zemlje da traže specijalnu dozvolu.

Tokom ova tri meseca vlasti će imati moć da zabrane i cenzurišu štampu, radio i televizijske emisije, kulturna dešavanja poput pozorišnih predstava ili filmskih projekcija.

Za unošenje svih tipova publikacija i dela koja su proizvedena van oblasti u kojima važi vanredno stanje – u ovom slučaju celokupna Turska – biće potrebna prethodna dozvola. Osim toga, zaposleni će moći da budu otpušteni bez uzimanja u obzir ugovora o radu, osim u izuzetnim okolnostima.

Ipak, vlada je obećala da neće koristiti sve prerogative koje joj omogućava vanredno stanje i da neće uticati na svakodnevni život. Ministar Mehmet Šimšek rekao je, da će vanredno stanje u Turskoj biti kao u Belgiji ili Francuskoj.

Preveo sa španskog (uz neznatna skraćenja): Nebojša Vuković

Izvor: http://internacional.elpais.com/internacional/2016/07/21

/actualidad/1469096964_449068.html