Савремени свет | |||
Кључне чињенице које треба знати о покушају државног удара у Турској |
среда, 27. јул 2016. | |
Да ли је био инсцениран пуч? Више чињеница говои да није – величина војне побуне, мобилисање нипошто занемарљивог дела оружаних снага, оштре борбе започете између побуњеника, полиције и лојалних снага, факт заробљавања начелника Генералштаба генерала Хулуси Акара. Крајња нервоза и одсуство координације који су се испољили у деловању кључних фигура у влади и њихових саветника у првим часовима у политичкој организацији званој АКП, у којој нарацију и дискурс строго контролише партијски врх, такође указују да пуч није био оркестриран. Поред тога, не делује вероватно да је Ердоган могао да нађе у војсци на хиљаде официра који су били спремни да упропасте своје каријере – биће осуђени на врло дуге затворске казне – зарад славе председника. Да ли је влада имала информације о плану пучиста? Према једном безбедносном извору којег су наше новине консултовале, тајне службе су Ердогану пренеле петнаест упозорења о могућем државном удару у последњих шест месеци. Начелно, државни удар је био предвиђан за почетак августа, непосредно пре заседања Врховног војног савета (састанка владе и оружаних снага на којем се одлучује о промоцијама и отпуштањима), на којем је – била је то јавна тајна – војска требало да буде очишћена од официра који су против Ердогана.
Други доказ да је извршна власт могла да има претходну информацију јесте то да су недељу дана пре удара привођени наводни гуленисти у војсци, и да се прочуло да ће крајем јула бити највише ухапшених – наводно, у питању је била тактика владе да убрза догађаје. Главни разлог због чега пуч није успео било је његово прерано извођење“, написао је бивши официр Метин Гуркан. Сат и датум одређени за пуч били су – три ујутро 16. jулa – међутим, све је морало још једном да се помери унапред јер су, према турским медијима, безбедносне службе претходно ухватиле разговоре између официра и откриле планове пучиста. Како је Ердоган дознао за пуч? Ердоган је телевизији Ал Џазира те ноћи потврдио да се упознао са плановима пучиста јер га је упозорио његов пашеног, пензионисани професор Зија Љген. Према безбедносном извору којег смо консултовали, то није сигурно, већ га је МИТ (Национална обавештајна служба) обавестио око 15-16 часова у петак после подне. У сваком случају, када су командоси специјалних снага и армије дошли до Мармариса са циљем да убију Ердогана, он је већ побегао на оближњи аеродром у Даламану. Како је Ердоган побегао? Са аеродрома у Даламану Ердоган је полетео за Истанбул, нешто мало иза поноћи, 16. јула, после контакта са Првим армијским корпусом, који је остао лојалан и који му је обећао заштиту. У сваком случају, пошто су пучисти запосели аеродром "Ататурк" у Истанбулу, председников авион је променио свој код лета као да је комерцијални. Није јасно зашто га ловци Ф-16, који су очигледно следили председнички авион, нису и оборили. Да ли је нека држава понудила подршку Ердогану током пуча? Нема доказа за то. Савезници из НАТО чекали су сатима пре него што су издали саопштење у којем осуђују пуч. Друге државе – Иран, Саудијска Арабија и Русија – телефонски су следећи дан Ердогану понудиле подршку против пучиста.
Ко су били аутори пуча? Влада оптужује да иза пуча стоји религиозна заједница коју води Фетулах Гулен, која је од осамдесетих година прошлог века убацила своје присталице у администрацију и безбедносне снаге. Новинар Ахмет Шик, који је истраживао ово исламско братство и пре више година био у затвору због тога, верује да нису деловали сами, већ у сарадњи са другим армијским фракцијама, мада су гуленисти били ,,мозак“. Различите анализе у турској штампи сагласне су са тим. Један официр војске којег је консултовао наш лист тврди да су „оружане снаге веома подељене“. Шта је ујединило пучисте? Узимајући у обзир да у оружаним снагама има различитих група, од следбеника Гулена до оних који су били озлојађени јер је влада до пре годину дана преговарала о миру са оружаном курдском формацијом ПКК, једино што их је ујединило била је мржња према Ердогану.
Ко је на улицама? Ердоган и његови су позвали народ да изађе на улице, да спречи пуч и да не напушта тргове будући да „опасност још није прошла“. Већински, грађани који су испунили улице долазе из ниже, радничке класе, и нове средње класе, која се појавила током владавине партије АКП. Многи од оних који присуствују маршевима против пуча су одевени у складу са религијом и узвикују исламистичке пароле, мада има такође и следбеника других партија. Виђени су такође транспаренти у корист ултрадесничара Седата Пекера, осуђеног мафијаша, који је деведесетих година прошлог века учествовао у прљавом рату против Курда и левице, док део присутних долази из редова ултранационалистичке партије МХП. Такође, има демонстраната који су присталице других партија. Који је биланс пуча? Више од 250 људи, цивила, полицајаца, лојалних војника и официра и пучиста је погинуло. Око 1500 је рањено, а различите војне, полицијске и административне зграде, укључујући и парламент, озбиљно су оштећени. Преко 10000 људи је притворено, од којих су већина војна лица (од којих су више од половине обични војници). Покренута је чистка против службеника, која се проширила на различите слојеве државе – од судства и служби безбедности до образовања и кабинета премијера. На чему се заснива чистка? Да ли је био припремљен списак жртава репресалија? Зашто је била тако брза? Суштински, извори владе су признали Ел Паису да су имали припремљене спискове особа које су у администрацији повезане са гуленистичким братством, али да их је обавеза да следе правне процедуре које важе спречавала да делују против њих раније. Један синдикалиста којег је наш лист консултовао тврди да је „80-90% наставника који су жртве присталице Гулена, а остатак су једноставно опозиционари“. ,,Јасно је да знају ко треба да иде, јер су то они исти (влада АКП-а) који су их тамо поставили.“
Ко је Гулен? Он је муслимански клерик, око којег је расло најзначајније исламско братство у Турској које се зове Хизмет (служба) и које стручњаци доживљавају као муслиманску верзију Опус деиа. Мада конзервативци, присталице промовишу дијалог са другим религијама, и бране, барем на речима, демократију и тржишну економију.
После државног удара 1980. године Гулен је искористио то што је војна хунта промовисала религиозност као начин борбе против комунизма, како би проширио своју организацију. Током деведесетих прошлог века ослонио се на различите политичке странке како би увећао свој политички утицај, мада се после пуча из 1997. године, против исламистичке владе Неџметина Ербакана, повукао у Сједињене Државе. Касније је против њега покренут један судски процес у одсуству пошто су пронађене видео траке на којима позива своје следбенике да се потајно инфилтрирају у државне структуре како би стекли моћ. Овај процес је обустављен када је АКП дошао на власт, и Гулен и Ердоган заједно почињу борбу против старог кемалистичког естаблишмента – националистичког и лаичког. Зашто су Гулен и Ердоган постали непријатељи? Гулен је био против мировних преговора између турске владе и курдске оружане формације ПКК – која се у Турској, ЕУ и САД сматра терористичком – током 2012. и 2013. године, под директном супервизијом Ердогана. Гуленисти покушавају да омету овај процес како год могу, и гуленистичке судије настоје да процесуирају шефа турских тајних служби Хакана Фидана, због тајних разговора у Ослу, са лидерима ПКК-а. После тога сукоби се заоштравају – Гулен је критиковао репресију против демонстраната у Гезију и чланови његовог братства саветују опозиционе политичаре на следећим изборима. Поред тога, крајем 2013. године, започета је истрага око корупције у Ердогановом окружењу, и на Интернет су процурели разговори на виском нивоу, наводно снимљени без одобрења. Турски шеф државе описао је ове ствари као покушај рушења владе. Интересантно је, да је управо лидер ПКК Абдулах Оџалан квалификовао те акте као „државни удар“ који су усмерени ка томе да окончају мировне преговоре. Од кога би зависила примена смртне казне? Може ли се применити ретроактивно на пучисте? У процесу приступања ЕУ, смртна казна је укинута за мирнодопско стање, 2002. године, када су владале три партије – левог центра, десног центра и ултрадеснице (МХП), а 2004. године, и за ратно стање, када је већ владала исламистичка АКП. Враћање њене примене подразумевало би измену устава и напуштање различитих европских конвенција, а поред тога и комплетно одустајање од приступања ЕУ. Адвокати, политичке партије и организације за људска права, упозоравају да се она не може примењивати на пучисте, јер би то подразумевало примењивање закона у ретроактивној форми.
Њена примена на побуњене официре, подразумевала би према томе напуштање правне државе која је на снази у Турској, и земља би морала да напусти различите међународне организације попут Савета Европе, који је повезан са судом у Стразбуру, а овај суд за људска права могао би лако да поништи било коју осуду на смрт у ретроактивној форми. Где се налазе притвореници? Притвореници се чувају на различитим местима, укључујући стадионе и спортске објекте у Анкари за војна лица нижег чина, док се руководиоци пуча налазе по полицијским станицама и испоставама Опште дирекције за безбедност. Шта подразумева ванредно стање? Ова мера која је регулисана чланом 120. устава, намеће строга ограничења на уставом загарантована права, попут слободе кретања, окупљања и изражавања. Такође, дозвољава продужење притвора и рад Владе посредством подзаконских аката, које парламент мора да одмах усвоји или одбаци.
Поред тога, дозвољава се задржавање и спречавање саобраћаја и путовања, за одређена места, по вољи оних који су задужени за његову примену, а то су обично опуномоћеници владе. Такође се дозвољава прислушкивање без судског одобрења, и обавезују се особе које желе да путују у друге крајеве земље да траже специјалну дозволу. Током ова три месеца власти ће имати моћ да забране и цензуришу штампу, радио и телевизијске емисије, културна дешавања попут позоришних представа или филмских пројекција. За уношење свих типова публикација и дела која су произведена ван области у којима важи ванредно стање – у овом случају целокупна Турска – биће потребна претходна дозвола. Осим тога, запослени ће моћи да буду отпуштени без узимања у обзир уговора о раду, осим у изузетним околностима. Ипак, влада је обећала да неће користити све прерогативе које јој омогућава ванредно стање и да неће утицати на свакодневни живот. Министар Мехмет Шимшек рекао је, да ће ванредно стање у Турској бити као у Белгији или Француској. Превео са шпанског (уз незнатна скраћења): Небојша Вуковић Извор: http://internacional.elpais.com/internacional/2016/07/21 |