Kenedi i Obama

(NIN, 12.03.2009)

Pre skoro četrdeset godina plovio sam sa Bilom Klintonom preko Atlantika – pošli smo da studiramo na Oksfordu. Sa cele plovidbe pamtim samo dve stvari. Dobio sam morsku bolest i zavukao sam se u svoju kabinu. Posle nekoliko sati na moja vrata je zakucao veliki Južnjak sa dugim rukama i nogama i doneo mi pileću supu. Bil Klinton mi, doduše, nije rekao „osećam tvoj bol” – ta rečenica čuće se kasnije u jednoj od njegovih izbornih kampanja – ali njegova empatija me je dirnula. Dugo u noć smo posle toga pričali o Americi.

Već tada smo obojica bili aktivni u politici, ali u tom trenutku, 1968, bilo nam je drago što nas okean deli od našeg razočaranja u otadžbinu. Dva meseca pre, Čikago je bio poprište burnog demokratskog konventa, mnoge mlade ljude privukla je u politiku antiratna kampanja Eugena Makartija, a nešto kasnije i poziv Roberta Kenedija za društvenu promenu. Policija je te mlade ljude premlatila.

Napredovanje desnice: Zbog čega vas zamaram uspomenama? Zato što su nemiri 1968. podelili Demokratsku stranku, označili početak nove republikanske većine, zatim napredovanje neokonzervativaca u spoljnoj politici, snižavanje poreza u ekonomiji i jačanje hrišćanskih udruženja u društvenoj agendi.

Demokratski establišment bio je siguran u većinu u Kongresu i zapao je u samozadovoljni dremež, izgubivši kontakt s belom radničkom klasom koja je predstavljala jezgro koalicije Nju dila. Levica je u potpunosti otišla iz politike – jedni su se posvetili meditacijama u planinama, gomila intelektualaca bacila se na hermeneutiku i dekonstrukcionizam, crni, gej zajednica i žene su se pogubili u političkim „identitetima”, a šaka onih koji su ostali (uključujući Bila i mene) podržavala je DŽordža Mekgaverna u katastrofalnom pokušaju da pobedi na predsedničkim izborima 1972. godine.

Od tog vremena Amerikom u suštini vlada samo desnica – Nikson, Ford, Karter, Regan i Buš stariji i mlađi. Naravno, tu je bila i administracija mog starog prijatelja Bila i ja sam ponosan što sam joj pripadao (kao ministar socijalnih pitanja 1993-97, A.I.). Samo što Bil nije pokrenuo demokrate ulevo, već udesno, tako da je nacija u suštini ostala tamo gde je bila decenijama.

Šta Amerikanci neće: Da li se približavamo sličnom istorijskom prelomnom razdoblju u kojem će se veliko klatno američke politike pokrenuti ulevo, kao što je to bilo 1968? Predsedničko delovanje DŽordža Buša završilo se tako žalosno da je Amerika na takvu promenu spremna. Ekonomija se survava u recesiju ili u nešto još mnogo gore. Nejednakost prihoda i imovine je veća nego ikad za svih sto godina.

Povrh toga, Amerikanci nisu – i očigledno nisu nikada ni bili – takvi desničari kako to o njima tvrde desničarski lideri. Shodno ispitivanjima javnog mnjenja, većina Amerikanaca misli da je DŽordž Buš nepravedno snizio poreze pre svega za bogate, da invazija Iraka predstavlja grešku, većina ljudi kaže da su spremni da plate veće poreze za bolje škole u sirotinjskim četvrtima, većina podržava veću regulaciju biznisa u korist bolje životne sredine, većina smatra da bi homoseksualne odnose između odraslih ljudi trebalo legalizovati, da o abortusima treba da odlučuju žene i njihovi lekari, ogromna većina misli da velike korporacije imaju suviše veliku moć u Vašingtonu i većina podržava restrikcije lobiranja i finansiranja političkih kampanja.

Zar sve ovo nije dovoljno za predviđanje kretanja i promena u američkoj politici? Republikanac DŽon Mekejn, doduše, nije imao rđave namere, on nije sastavni deo republikanskog establišmenta, podržavao je zakone o imigrantima, bio je nekada protiv Bušovog smanjivanja poreza i ne klanja se pred militantnim hrišćanima – ali Mekejn je desničar, tu nema zavaravanja.

Hilari Klinton u Demokratskoj stranci ne pripada levici. Podržava, doduše, opšte zdravstveno osiguranje, ali ne i plan sistema „pojedinačnih platiša” prema britanskom uzoru, koji najbolje kontroliše troškove u zdravstvu. Hilari Klinton nije za povećavanje poreza bogatima koje bi finansiralo socijalne programe, ona želi samo da ublaži Bušovo sniženje poreza.

Obama barem ispoljava hrabrost – želi da bogati plate više za socijalnu sigurnost, ali njegova predstava o zdravstvenom sistemu nije radikalnija od predstave Hilari Klinton. Govori otvorenije od nje o smanjivanju nejednakosti, ali nije konkretno rekao kako će da poveća poreze najbogatijima, osim da će ukinuti Bušovo smanjenje. Za razliku od Hilari od početka je bio protiv rata u Iraku, iako izbegava podrobniju debatu kada će i kako povući američke trupe.

Idealistički realista: Oduševljenje za Obamu koje proživljavamo, uopšte nije povezano s konkretnom političkom agendom. „Obamomanija” je gotovo savršen odjek oduševljenja za DŽona Ficdžeralda Kenedija, kada smo ga čuli 1960, i Roberta Kenedija, kojega smo poslednji put čuli 1968. To je poziv narodu da se ujedini i prinese žrtve – ne vojnoj snazi, već socijalnoj pravednosti, u Americi i u svetu. To je poziv za veću građansku angažovanost, ne nužno za jaču vladu.

Još nikada od 1968. Amerika nije bila tako prožeta idealima koje otelovljuje Barak Obama. Lako je napisati da je „obamomanija samo još jedna naivna očaranost kakvoj američki birači povremeno podležu”. Možda to i jeste. Na to Hilari Klinton i moj stari prijatelj Bil i računaju. Ali ako su supružnici Klinton odbacili ono što su osećali i razumeli pre četrdeset godina, to samo znači da su došli do suprotnih zaključaka od onih do kojih sam došao ja.

Ne bi bilo tačno tvrditi da je oduševljenje Obamom karakteristika američkog skretanja ulevo. On ne obećava evropski nivo socijalne države i poreza. Izgleda, međutim, da je Amerika zrela za početak novog političkog poglavlja. Hoće da ponovo bude inspirisana, kao što je to bilo pre četrdeset godina. Setite se samo – ni DŽ. F. K, niti njegova braća nisu bili levičari. Bili su realisti, ali u isto vreme i idealisti. Shvatali su da se bez mobilizacije javnosti u Vašingtonu ništa dobro neće dogoditi. U izbornoj strategiji nisu prestajali da podsećaju na principe na kojima je Amerika bila osnovana – a pre svega na onaj da su svi ljudi rođeni jednaki.

Preveo Aleksandar Ilić