Каспијски вектор иранско-руске сарадње

Контрола над значајним делом светских енергетских ресурса и повољан стратешки положај омогућавају Ирану да се активно надмеће са Русијом – Иран је једина од пет држава Каспијског басена (остале су – Азербејџан, Казахстан, Русија и Туркменистан), која има непосредни излаз на Индијски океан, што му даје предност над Турском и Русијом, при транспорту енергетских ресурса из Каспија. Иран поседује најдужу обалску линију у Персијском и Оманском заливу, и преко његове територије пружа се најпрактичнија маршрута ка отвореним морима и једини копнени пут ка арапском свету. Иран има лак приступ Кини и Далеком истоку преко централне Азије, што омогућава обнављање историјског ,,свиленог пута“ са прикључком на њега јужнокавкаских и централноазијских држава.

Економски ривалитет у каспијском региону развија се углавном због контроле над његовим нафтоносним рејонима и транспортним коридорима. Питање о статусу Каспија, остаје камен спотицања у односима каспијских држава.  

Историјски, он је разјашњен двостраним споразумима Руске империје (потом РСФСР и СССР) и Ирана. Данас важе Уговор о сарадњи и пријатељству између РСФСР и Ирана од 26. 2. 1921. године, и Уговор о трговини и навигацији између Ирана и Совјетског Савеза од 25. 3. 1940. године. Правним наследницима тих уговора сматрају себе Русија и Иран. Ипак, њихови се приступи разликују. У ставу који је формулисало Министарство спољних послова Русије, Каспиј се третира као затворено море. Иступајући за поделу морског дна, уз очување у принципу коришћења воденог слоја (у оригиналу – толщи воды – прим. Н.В) Русија, позивајући се на совјетско-иранску уговорну базу, противи се појављивању флота других држава на Каспију, осим руске.

После 1991. године, Русија и Иран су се споразумели да у власништву пет каспијских држава остаје само приобална зона од 45 миља, док се остала територија налази у статусу заједничког коришћења. Нове каспијске државе сматрају да су уговори који одређују статус Каспија били потписани у другој епохи, да они одговарају другој геополитичкој ситуацији, и да зато изискују ревизију. Азербејџан, на пример, предлаже да се Каспијско море призна као погранично језеро и подели на пет сектора, од којих би сваки требало да представља територијалне воде одговарајуће државе.

Такав став Азербејџана условљен је тиме што би при таквој подели рејони са највише нафте припали Азербејџану. Он је такође на једностран начин утврдио у Уставу из 1995. године свој суверенитет над делом Каспија. Али, иранска страна тврди да ће до завршетка преговора о статусу Каспија и његове поделе између обалских држава, свака делатност трагања и експлоатације нафтоносних структура у указаној зони, бити сматрана од стране Техерана као кршење права иранске државе. Према томе, конкурентска борба у којој су Русија, Иран и друге државе каспијског региона супарници, одређује њихову садашњу стратегију.

Тежећи да реши два узајамно повезана стратешка задатка – очување контроле над огромним енергетским ресурсима региона и регулисање проблема територијалне раздеобе Каспија, Русија је првобитно предлагала да се дно Каспија подели на националне секторе од средње линије, уз заједничко коришћење акваторије. Од овог предлога озбиљно би се окористили Казахстан и Азербејџан, али не и Иран. Потом, Москва је почела да се приклања томе да се дно мора разграничи између суседних и наспрамних држава по модификованој средњој линији, која иде од постојећих копнених граница, уз очување, у принципу, коришћења воденог слоја. Такав став Русије био је потврђен 6. 7. 1998. године, двостраним споразумом са Казахстаном, и потврђен потом 9. 9. 2000. године, у Астани потписаној руско-казашкој Декларацији о сарадњи на Каспијском мору. У јануару 2001. године, у време посете руског председника Бакуу, о томе је такође постигнут споразум и са Азербејџаном. У свим тим споразумима, фактички се говорило о демаркацији националних сектора пропорционално дужини обалске линије сваке од пет приобалних држава.

Иран је извесно време иступао против поделе Каспија на националне секторе. Сматрајући да се угљеводонични ресурси морају експлоатисати на равноправној основи од стране свих држава, иранска страна је инсистирала на подели мора ,,по правди”, односно по принципу једнаких удела (20% свакоме). При таквом распореду, национални сектор Ирана постао би већи од границе која би прошла у случају поделе по средњој линији, што би означило ревизију режима и могло да створи нове проблеме. По мишљењу иранских службених лица, руско-казашко-азербејџански споразуми у погледу поделе Каспија, противрече постојећим правним документима, који уређују статус тог мора. У Ирану сматрају да су дати споразуми одредили границе сектора који је припадао СССР-у, али никако новим државама, које су се формирале после његовог распада.

Разлике у тумачењу статуса Каспија доводиле су до сударања интереса Азербејџана и Ирана: последњи је оптужио Баку за намеру да експлоатише тај део каспијских налазишта који се, у складу са совјетско-иранским споразумима, налази јужније од линије Астара – Хасанкули. Техеран сматра ту зону својом. Баку, са своје стране, не признаје претензије Ирана на нафтоносне површине у јужном делу азербејџанскоg секторa Каспија, називајући их ,,неоснованим”, пошто се Астара налази на западној обали Каспија, на азербејџанско-иранској граници, а Хасанкули на десној, источној, на иранско-туркменистанској граници.

Иран је у званичној ноти тражио од Азербејџана да прекине истраживачке радове на налазишту Алборз (по азербејџанској верзији Алов), на које Иран претендује. Потом је 23. 7. 2001. године ирански наоружани брод приморао азербејџанско истраживачко пловило ,,Геофизик-3”, на чијој су се палуби налазили представници компаније ,,Бритиш петролеум”, да напусти зону експлоатације нафте. Министарство нафтне индустрије Ирана издало је тада саопштење у којем је истакнуто да ће Техеран сваки уговор, закључен са иностраним компанијама зарад неовлашћене делатности у иранском сектору, сматрати неважећим. Отправнику послова Азербејџана у Ирану био је уложен протест због планова Бакуа да врши експлоатацију нафте у иранском сектору Каспија. Претња отпочињања ратних дејстава између Ирана и Азербејџана навела је Анкару да увери Баку да ће она бити на његовој страни у случају конфликта. Друга последица иранског демарша била је изјава ,,Бритиш петролеума“ о суспензији испитивања на налазишту Алов. Након посете Бакуу, крајем августа 2001. године, иранског заменика министра спољних послова Али Аханија изгледало је да је инцидент био регулисан.

Што се тиче спољнополитичког аспекта азербејџанско-иранског инцидента, акције Ирана су осудили и САД, и Турска. Последња је уверавала Баку да ће бити на његовој страни у случају започињања војних дејстава. Чамац иранске обалске страже поново је нарушио границу Азербејџана 11. 3. 2002. године, док је министар нафтне индустрије Ирана Биџан Зангене изјавио да је његова земља спремна да започне истраживање нафтних налазишта у спорном сектору Каспија, који Иран сматра својим. Он је додао такође: ,,Иран неће дозволити ниједној другој земљи да води нафтна истраживања у сектору величине 20% акваторије, на који претендује Иран“. Све је то сведочило о појави нове опасне ситуације на Каспију – не само о реалној претњи конфликта, већ о његовој потенцијалној интернационализацији.

Ови маневри, заједно са америчким претњама Техерану, не доприносе стабилизацији ситуације у региону. Штавише, у спору Азербејџана и Ирана, САД наступају као заинтересована страна, отворено подржавајући Баку и појачавајући критику Ирана. У оквирима званично постављеног задатка – минимизирања утицаја Ирана у региону – амерички политичари су критиковали Русију за војну сарадњу са том државом.

Економско надметање у Каспијском региону развија се и зарад контроле над његовим транспортним коридорима. То је веома опасан проблем, кадар да дестабилизује ситуацију. Он је повезан са тим што су до недавно експертске процене залиха нафте и гаса у Каспију било изузетно високе; многи су називали Каспијско море ,,другим Персијским заливом“, сматрајући да тамо нафтне резерве далеко премашују кувајтске, иранске и ирачке. Касније се испоставило да су прогнозе у погледу залиха угљеводоничних ресурса у азербејџанском сектору Каспија биле увећане, и производња нафте у Азербејџану не може да у потпуности покрије чак ни активне маршруте Баку – Супса и Баку – Новоросијск. Ипак, сумње у стварно постојеће залихе нафте не смањују усијање страсти око перспектива њене испоруке и путева транспорта.

За Русију и Иран проблем експлоатације старих и полагања нових цевовода за пребацивање нафте и гаса на светска тржишта је од животне важности, мада и они имају различите географске оријентире у глобалним нафтним пројектима. Иранска варијанта не задовољава Турску и Запад, посебно САД. Руска маршрута (Баку – Новоросијск), премда најпоузданија у поређењу са другима има недостатака, пошто ствара проблеме безбедности црноморских мореуза. Пошто избор у корист једне маршруте ставља каспијске државе у чврсту зависност од државе преко које ће се извозити нафта, природно је њихово стремљење да диверзификују такве маршруте. У том смеру се развија ривалитет између Русије, Турске и Ирана.

Очигледно, циљ Ирана је да обезбеди удео у каспијским нафтним и гасним ресурсима, да постане главна транзитна земља. Зарад његовог достизања, Иран демонстрира висок ниво прагматизма, скоро лишеног идеолошке реторике.

Уопште, сва спољна политика Ирана, премда изгледа да је религијом условљена, ипак је више потчињена националном интересу, него религиозном идеалу. И самом Хомеинију, и наследницима његовог курса, и онима које називају ,,прагматицима“ у иранском руководству, никако није својствена слепа приврженост религиозној догми. Пример – авганистанска стратегија Исламске Републике Иран.

Осамдесетих година прошлог века, она је у пуној мери узимала у обзир совјетски фактор. Премда је Иран и тада пружао подршку авганистанским муџахединима (борцима за веру), а иранске муле критиковале СССР због војног присуства у Авганистану, Техеран је градио односе са Совјетским Савезом, пре свега, као са потенцијалним стратешким савезником, који би могао да створи противтежу растућем америчком утицају у региону. Током година рата са Ираком (1980-1988), Техеран се помирио са повећаном улогом Пакистана, који је постао главни спонзор ,,светог рата против совјетске окупације Авганистана“, али се старао да ослаби његов утицај, по могућности, да предупреди дестабилизацију у региону.

Не мање сложена, била је у том периоду политика Ирана у арапском свету. Осудивши 1990. године, ирачку анексију Кувајта, Техеран је истовремено подвргао жестокој критици појаву америчких трупа на Арабијском полуострву, и у Заливу. Заклањајући се иза религиозне реторике, помешане са антиимперијализмом, иранско руководство умело је да извуче за себе максималну корист из те кризе: услед убрзаног, од стране Багдада, обнављања иранско-ирачких дипломатских односа у октобру 1990. године, Иран је добио дуго очекивани мир и предах, које је искористио за обнову ратом разорене привреде, успостављање политичких контаката, јачање војног потенцијала.

Пријатељство са арапским светом, а такође и са Русијом, потребнo је Ирану услед раста напетости у односима са САД – са завршетком војне фазе ирачке кампање, Иран је за САД почео да изгледа као следећа мета војног напада.

Ипак, када је корисно, Иран употребљава и религиозну карту у својој спољној политици, посебно у тој компликованој политичкој игри коју он, као и друге земље ,,исламског света“ води и са САД, и са Русијом.

Тако, после распада Совјетског Савеза, у његовим јужним републикама осетио се утицај иранског фактора. Тада нашироко оглашаван од стране Техерана ,,обновљени“, ,,прагматички“ спољнополитички курс, чинио је основу важног правца регионалне активности Исламске Републике Иран у Централној Азији и Закавказју. Овде се стратегија Ирана градила на утврђивању своје економске и политичке хегемоније, на освајању пробитачног великог тржишта, које је почетком 1990-тих година, фактички остало ,,без газде“.

Иран је играо истакнуту улогу у регулисању унутрашњег конфликта у Таџикистану. И премда су иранским мулама идеолошки били ближи таџички опозиционари од световног режима у Душанбеу, Техеран је показао спремност да сарађује са владом Емомали Рахмонова, која је успела да успостави мир у Таџикистану, јер се у Техерану највише од свега боје етничке нестабилности, корака који су усмерени ка прекрајању граница, пошто би све то непосредно погодило сам Иран, који има властите замршене етничке и политичке проблеме. У карабашком конфликту, Иран је стао на страну хришћанске Јерменије, а не једноверног Азербејџана. Техеран је почео да подржава уједначене и пријатељске односе са Русијом. Али, у целини, Ирану није пошло за руком да се учврсти у Централној Азији. Извесним успехом крунисана је његова политика само на Јужном Кавказу. Али, и овде Иран није успео да створи клерикални подупирач, попут оног, на који се ослања у Либану или Авганистану.

Али Иран, као и Русија, заинтересован је за економску и политичку стабилност у Каспијском региону постсовјетског простора – његове државе су повољно и слабо освојено тржиште за ирански експорт који није везан за нафту.

У целини, приступе Ирана проблему безбедности у Каспијском региону, формирају циљеви његове дугорочне стратегије у региону: тежња да се супротстави националистичким расположењима са обе стране иранско-азербејџанске границе, да би се избегле претње сепаратизма у иранским северозападним провинцијама које су насељене Азербејџанцима; трагање за новим тржиштима за иранску робу и пласирање капитала да би се заобишла политика међународне изолације Ирана коју спроводе САД; коришћење свог повољног географског положаја да би комуникације, нафтно-гасни и транспортни токови пролазили преко његове територије.

Иран, као и Русија, у својој политици у погледу држава региона, узима у обзир степен њихове укључености у блокове који нису пријатељски према њему, у партнерске односе и савезе. Русија и Иран су заинтересовани за стварање противтеже Турској, која претендује на увећање своје регионалне улоге; обе државе су узнемирене и покушајима САД да се учврсте на Каспију као једина суперсила. Иран примећује претњу својој безбедности у могућности да државе региона буду увучене од стране Вашингтона у кампању ограничавања капацитета Ирана да повећа своју одбрамбену моћ, док Русију не може да не брине претња продирања НАТО-а у јужне државе ЗНД-а, које она сматра сфером својих приоритетних интереса.

Други параметар, по којем се интереси Русије и Ирана у обезбеђивању регионалне стабилности подударају, јесу приступи локалним етничким конфликтима, и у првом реду, Карабашком проблему.

Као и Русија, Иран га сматра најозбиљнијом претњом регионалној безбедности Закавказја, и иступа за очување територијалне целовитости Азербејџана. Али, он у већој мери од Русије, повезује узроке нерегулисаности карабашког конфликта са утицајем Запада.

Било би погрешно сматрати политику Ирана у карабашком конфликту чисто пројерменском. Иран није заинтересован за јерменско војно померање на територију Азербејџана, пошто војне акције стварају проблем избеглица, укључујући и иранске рејоне, који су насељени етничким Азербејџанцима. У таквим условима, опасност стварања сепаратистичких расположења постаје реална. Русија – из других разлога – такође није заинтересована за прилив избеглица и досељеника из конфликтних зона Кавказа, пошто иза тога стоји ризик раста социјалне напетости у Русији и повећања конкуренције на тржишту рада.

Премда су могућности Ирана да активно утиче на регулисање карабашког конфликта озбиљно ограничене, заједно са Русијом, он може предузети одређене напоре, усмерене на зближавање позиција Јерменије и Азербејџана.

Долазак иностраних компанија на Каспиј (енглеске и америчке поседују овде директно или посредно, 27% нафтних и 40% гасних залиха) и ванрегионалних играча (САД, у првом реду), само је распалио давно започету трку у наоружању. За сада, по присутности војне технике и флоте, Русија остаје лидер на Каспију. Њена каспијска војна флота, која укупно броји 15 хиљада људи, укључује бригаду површинских бродова, бригаду стражарских бродова (кораблей охраны), бригаду пловила опскрбе (судов обеспечения), команду за трагање и отклањање кварова и спасавање, дивизион хидрографских пловила, авиогрупу екраноплана и гардијску бригаду морнаричке пешадије. Русија планира да усаврши ваздушну заштиту каспијског војно-поморског театра, додавањем постојећим средствима, нових противавионских система С-300.

Иран се такође оријентисао ка наглом повећању свог војног присуства (1,5 пута) на Каспију, пребацујући тамо своје војно-поморске снаге из Персијског залива. Године 2003, прихваћен је нови програм развоја Иранске националне танкерске компаније: он предвиђа изградњу серија танкера у локалним бродоградилишним заводима и стварање у перспективи, иранске танкерске флоте на Каспију.

Позиција Русије, као и Ирана, према проблему милитаризације Каспија остаје неизмењена. Обе државе полазе од премисе – уколико је Каспиј унутрашње море приобалних држава, онда је чување морских граница прерогатив самих тих држава, којима нису потребне услуге трећих држава.

У целини, процес милитаризације региона око Каспијског мора развија се на врло лошем фону. Прво, каспијске државе до данас не успевају да се договоре о правном статусу мора, што онемогућава успостављање јединствених правила игре. Друго, међу некима од њих није укинута напетост у двостраним односима. Треће, ситуацију заоштравају ванрегионални играчи и транснационалне компаније: контролишући главне нафтне пројекте у Азербејџану и Казахстану, оне претендују на посебну улогу у овом региону.

Корак, који би био кадар да обузда милитаризацију Каспија, могло би постати, по мишљењу Москве, укључивање у Конвенцију о правном статусу Каспијског мора, принципа о недопустивости присуства на Каспију оружаних снага трећих држава. Штавише, било које позивање оружаних снага иностраних држава на Каспиј, противречи заједничким споразумима Русије, Ирана, Азербејџана, Казахстана и Туркменистана.

Безбедност је доста сложен феномен, несводив само на војну сферу. Он укључује у себе политичке, економске, информационо-идеолошке саставне елементе, поседује хуману димензију. Зато постоји цео низ могућих области сарадње Ирана и Русије, са циљем постизања стабилности у региону: заштита природне средине, заједнички пројекти чишћења Каспија од индустријског загађења и др.

Москва је уверена да би искључивање Ирана из регионалних процеса било контрапродуктивно – како са становишта перспектива политичке стабилизације, за коју је заинтересована Русија, тако и у погледу развоја интеграционих процеса у том новом стратешком простору.

Иран и Русија су потребни једно другом, па би стога узајамно координисање њихових акција ишло у корист обема странама. Али, Русија и Иран, без обзира на извесну сличност приступа безбедном развоју у зони Каспија, следе властите националне интересе и приоритете, који не морају обавезно да се подударају по свим параметрима. Управо би зато, координисање акција Ирана са Русијом, која остаје, без обзира на садашње слабљење, утицајна војно-политичка сила у региону, ишло у корист обема странама.

Превео – Небојша Вуковић

Извор – http://www.evrazia.org/article/2012