Kašogijeva smrt produbljuje otomansko-saudijski rascep

Očigledna otmica i verovatno ubistvo poznatog saudijskog novinara DŽamala Kašogija, koje se dogodilo 2. oktobra u saudijskom konzulatu u Istanbulu, razotkrili su ružan despotizam iza reformističkog imidža princa Muhameda Bin Salmana. Manje zapažen je bio način na koji je ovaj skandal otkrio dugotrajno rivalstvo između dve zemlje koje se sukobljavaju od početka – Turske i Saudijske Arabije.

Ova nas priča vraća u 18. vek. Tada, veći deo onoga što danas zovemo Bliski istok, uključujući i za život pogodniji deo Arabijskog poluostrva, bio je u sastavu Otomanskog carstva kojim se vladalo iz Istanbula, od strane kosmopolitske elite, sastavljene uglavnom od Turaka i balkanskih muslimana, uključujući Albance i Bošnjake. Hidžaz, zapadni region Arabijskog poluostrva, koji je obuhvatao svete gradove – Meku i Medinu – bio je poštovan zbog religijskih razloga, ali je bio zaostao i bez političkog ili kulturnog značaja.

Tokom 1740-tih godina, u najizolovanijoj centralnoj oblasti Arabijskog poluostrva – Nedždu, pojavio se učenjak koji se zvao Muhamed Abdul Vahab, sa snažnim pozivom da se obnovi istinski islam. On je oživeo hanbelijski mezheb, najdogmatičniju od četiri glavne sunitske škole i strasno se obrušio na muslimane – otpadnike, ponajviše na šiite, ali i na neke sunite poput Osmanlija. Ovi potonji bili su krivi zbog niza „novotarija“ u religiji – izraz koji je blizak jeresi u hrišćanstvu – uključujući sufijski misticizam i idolopoklonstvo.

Uskoro se Vahab udružio sa emirom Muhamedom ibn Saudom – osnivačem saudijske dinastije. Prva saudijska država koju su oni zasnovali rasla je u veličini i ambicijama, što je vodilo ka velikom masakru šiita u Kerbali 1801. godine, i okupaciji Meke 1803. godine. Osmanlije su ugušili vahabitsku pobunu 1812. godine, posredstvom svog protektorata u Egiptu, i vahabizam se povukao u pustinju.

Još jedan metež se dogodio u Hedžazu 1856. godine, kada su Osmanlije, zahvaljujući uticaju njihovih britanskih saveznika uveli drugu jeretičku „novotariju“ – zabranu trgovine robljem, koja je predstavljala unosan posao između afričke obale i arabijskog grada DŽede. Po nalogu razjarenih trgovaca robljem, veliki šerif Abd al Mutalib od Meke objavio je da su Turci postali nevernici, a prolivanje njihove krvi bilo je dopušteno. Kako smo naučili iz hronika otomanskog državnika Ahmeda DŽevdeta Paše, turski grehovi su uključivali „dozvoljavanje ženama da otkriju svoje telo, da ostanu odvojene od svojih očeva i muževa, i da imaju pravo na razvod“.

Ove promene su uvedene tokom Tanzimata, velikog otomanskog reformističkog pokreta, sredinom 19. veka, kada je carstvo uvezlo mnogo zapadnih institucija i normi. Tanzimat je omogućio da Otomansko carstvo na kraju postane ustavna monarhija, sa izabranim parlamentom – nešto što je još uvek nezamislivo u apsolutističkoj monarhiji kakva je Saudijska Arabija. On je takođe omogućio uspon moderne turske republike, u kojoj je sekularni zakon postao norma, žene dobile ista prava, i demokratija počela da se razvija.

Danas, kao što je poznato, nalazimo se baš na kritičnoj tački turske demokratije. Reč je o religioznoj reakciji na ekscese sekularizma francuskog tipa, koju je preuzeo turski predsednik Erdogan kako bi učvrstio autoritarni populizam. „Turski model“ koji, čini se, Erdoganova partija hoće da reprezentuje od početka ovog veka, bio je inspiracija mnogim muslimanima uključujući i mene, kao sinteza islama i liberalne demokratije. U proteklih pet godina, ipak, ovaj model je dramatično oslabio, pošto je Turska postala mesto utamničenih novinara, suzbijenih oponenata, mržnje, paranoje, i novog kulta ličnosti, koji sam nazvao „erdoganizam“.

Ipak, Erdogan i njegovi islamistički sledbenici su i dalje turski islamisti – koji, u poređenju sa elitama Saudijske Arabije, još uvek funkcionišu u modernijem okviru koji odražava umereniju interpretaciju sunitskog islama. I to baca svetlost na dva glavna politička spora koji su se pojavili između Ankare i Rijada.

Prvi se tiče Irana. Saudijci su predvodnici ujedinjenog sunitskog fronta protiv Irana, koji nije lišen mržnje prema rafiditima – ponižavajući termin za šiite – koja je duboko usađena u vahabizam. I dok ova ratobornost može da bude muzika za uši jastrebova u Vašingtonu i Izraelu, koji žude za tim da kazne Iran, zbog vlastitih razloga, ona može samo da ojača otrovno sektaštvo u regionu, čiji je glavni primer katastrofalan građanski rat u Jemenu.

Suprotno tome, iako se nije slagala sa Iranom tokom niza godina oko sirijskog građanskog rata, Turska nije tretirala Iran kao neprijatelja, niti je pothranjivala bilo kakva antišiitska gledišta. „Moja religija nije sunitska ili šiitska, već islam“, ponavljao je Erdogan. To je pravi pristup u regionu kome je potrebno manje a ne više sektaštva. Erdogan veruje da je diplomatija nabolji način da se ukroti destabilizujući uticaj Irana, ono što je bivši američki predsednik Obama pokušao, a ne pretnje i agresija.

Druga tačka spora između Ankare i Rijada je Muslimansko bratstvo – glavna islamistička partija u Egiptu, sa ograncima širom regiona. Rijad tretira Muslimansko bratstvo kao terorističku organizaciju, i podržao je brutalni vojni udar u Egiptu protiv bratstva 2013. godine. Ankara je, s druge strane, osudila puč, stala na stranu bratstva, stvarajući od Istanbula novu prestonicu arapskih disidenata, posebno onih koji su povezani sa bratstvom.

Važno je da se ispravno razumeju obrisi spora. Muslimansko bratstvo čiji je krajnji cilj uvođenje šerijata, odnosno islamskog zakonodavstva, može da predstavlja legitimni uzrok zabrinutosti za sekularne Arape. Saudijska Arabija je svakako već primenila najrigidniju formu šerijata, i takođe promoviše salafističke pokrete širom regiona, koji su regresivniji od Muslimanskog bratstva po pojedinim pitanjima, poput prava žena.

Realna briga Saudijske Arabije u vezi Muslimanskog bratstva je političke prirode – to da je popularni islamistički pokret koji ne priznaje apsolutni autoritet vladaoca subverzivan. Stoga, oni treba da budu slomljeni silom – argument koji opet ima smisla za jastrebove na Zapadu iz njihovih vlastitih razloga. Istorija, ipak, pokazuje da je ono što realno stvara terorističke izdanke Muslimanskog bratstva, nasilna represija arapskih tirana. Eksperti poput Šadi Hamida tvrde, da je „normalizacija islamističkih partija, u stvari, jedini način da se izgrade arapske demokratije“.

Turski islamisti koji se sada okupljaju oko Erdogana, koji su se navikli na izbornu demokratiju, u pravu su kada iznose isti argument. Ipak, oni takođe moraju da vide da demokratija sama po sebi ništa ne znači ako podrazumeva tiraniju većine, što se čini da je njihov trenutni pristup u Turskoj. Zarad napretka u Turskoj, oni bi trebalo da oponašaju mnogo svetliji model Tunisa, gde su islamisti i sekularisti bili sposobno da zajedno stvore liberalni ustav.

Prikladan reformski model za Saudijsku Arabiju mogao bi da dođe iz umerenih ustavnih monarhija iz regiona poput Jordana ili Maroka, koje su slobodnije od većine drugih arapskih država. Saudijski princ Mohamed bin Salman koji je očigledno pokušao da šarmira Zapad sa njegovim popularnim reformama, poput dozvole ženama da voze automobile, mora da shvati da modernost nisu samo kozmetičke društvene promene, već takođe izvesna mera političke slobode. To ne znači nemilosrdno ubijanje svojih kritičara.

Foreign Policy

Preveo sa engleskog: Nebojša Vuković

Izvor: https://foreignpolicy.com/2018/10/17/khashoggi-was-the-victim-of-an-ottoman-saudi-islamist-war/