Савремени свет | |||
Кашогијева смрт продубљује отоманско-саудијски расцеп |
недеља, 21. октобар 2018. | |
Очигледна отмица и вероватно убиство познатог саудијског новинара Џамала Кашогија, које се догодило 2. октобра у саудијском конзулату у Истанбулу, разоткрили су ружан деспотизам иза реформистичког имиџа принца Мухамеда Бин Салмана. Мање запажен је био начин на који је овај скандал открио дуготрајно ривалство између две земље које се сукобљавају од почетка – Турске и Саудијске Арабије. Основа раскола лежи у њиховим посебним верзијама сунитског ислама које су се развијале унутар веома различитих историјских трајекторија и које су произвеле супротстављене визије савременог Блиског истока. Ако тренутна криза приморава немуслимански свет да бира страну између ових религијских модела, одлука би требало да буде лака. Оба су погрешна, али, узму ли се у обзир њихове прошле акције и идеје за будућност, само једна заслужује међународну подршку.
Ова нас прича враћа у 18. век. Тада, већи део онога што данас зовемо Блиски исток, укључујући и за живот погоднији део Арабијског полуострва, био је у саставу Отоманског царства којим се владало из Истанбула, од стране космополитске елите, састављене углавном од Турака и балканских муслимана, укључујући Албанце и Бошњаке. Хиџаз, западни регион Арабијског полуострва, који је обухватао свете градове – Меку и Медину – био је поштован због религијских разлога, али је био заостао и без политичког или културног значаја. Током 1740-тих година, у најизолованијој централној области Арабијског полуострва – Неџду, појавио се учењак који се звао Мухамед Абдул Вахаб, са снажним позивом да се обнови истински ислам. Он је оживео ханбелијски мезхеб, најдогматичнију од четири главне сунитске школе и страсно се обрушио на муслимане – отпаднике, понајвише на шиите, али и на неке суните попут Османлија. Ови потоњи били су криви због низа „новотарија“ у религији – израз који је близак јереси у хришћанству – укључујући суфијски мистицизам и идолопоклонство. Ускоро се Вахаб удружио са емиром Мухамедом ибн Саудом – оснивачем саудијске династије. Прва саудијска држава коју су они засновали расла је у величини и амбицијама, што је водило ка великом масакру шиита у Кербали 1801. године, и окупацији Меке 1803. године. Османлије су угушили вахабитску побуну 1812. године, посредством свог протектората у Египту, и вахабизам се повукао у пустињу. Још један метеж се догодио у Хеџазу 1856. године, када су Османлије, захваљујући утицају њихових британских савезника увели другу јеретичку „новотарију“ – забрану трговине робљем, која је представљала уносан посао између афричке обале и арабијског града Џеде. По налогу разјарених трговаца робљем, велики шериф Абд ал Муталиб од Меке објавио је да су Турци постали неверници, а проливање њихове крви било је допуштено. Како смо научили из хроника отоманског државника Ахмеда Џевдета Паше, турски грехови су укључивали „дозвољавање женама да открију своје тело, да остану одвојене од својих очева и мужева, и да имају право на развод“. Ове промене су уведене током Танзимата, великог отоманског реформистичког покрета, средином 19. века, када је царство увезло много западних институција и норми. Танзимат је омогућио да Отоманско царство на крају постане уставна монархија, са изабраним парламентом – нешто што је још увек незамисливо у апсолутистичкој монархији каква је Саудијска Арабија. Он је такође омогућио успон модерне турске републике, у којој је секуларни закон постао норма, жене добиле иста права, и демократија почела да се развија. Данас, као што је познато, налазимо се баш на критичној тачки турске демократије. Реч је о религиозној реакцији на ексцесе секуларизма француског типа, коју је преузео турски председник Ердоган како би учврстио ауторитарни популизам. „Турски модел“ који, чини се, Ердоганова партија хоће да репрезентује од почетка овог века, био је инспирација многим муслиманима укључујући и мене, као синтеза ислама и либералне демократије. У протеклих пет година, ипак, овај модел је драматично ослабио, пошто је Турска постала место утамничених новинара, сузбијених опонената, мржње, параноје, и новог култа личности, који сам назвао „ердоганизам“. Ипак, Ердоган и његови исламистички следбеници су и даље турски исламисти – који, у поређењу са елитама Саудијске Арабије, још увек функционишу у модернијем оквиру који одражава умеренију интерпретацију сунитског ислама. И то баца светлост на два главна политичка спора који су се појавили између Анкаре и Ријада. Први се тиче Ирана. Саудијци су предводници уједињеног сунитског фронта против Ирана, који није лишен мржње према рафидитима – понижавајући термин за шиите – која је дубоко усађена у вахабизам. И док ова ратоборност може да буде музика за уши јастребова у Вашингтону и Израелу, који жуде за тим да казне Иран, због властитих разлога, она може само да ојача отровно секташтво у региону, чији је главни пример катастрофалан грађански рат у Јемену. Супротно томе, иако се није слагала са Ираном током низа година око сиријског грађанског рата, Турска није третирала Иран као непријатеља, нити је потхрањивала било каква антишиитска гледишта. „Моја религија није сунитска или шиитска, већ ислам“, понављао је Ердоган. То је прави приступ у региону коме је потребно мање а не више секташтва. Ердоган верује да је дипломатија набољи начин да се укроти дестабилизујући утицај Ирана, оно што је бивши амерички председник Обама покушао, а не претње и агресија. Друга тачка спора између Анкаре и Ријада је Муслиманско братство – главна исламистичка партија у Египту, са огранцима широм региона. Ријад третира Муслиманско братство као терористичку организацију, и подржао је брутални војни удар у Египту против братства 2013. године. Анкара је, с друге стране, осудила пуч, стала на страну братства, стварајући од Истанбула нову престоницу арапских дисидената, посебно оних који су повезани са братством. Важно је да се исправно разумеју обриси спора. Муслиманско братство чији је крајњи циљ увођење шеријата, односно исламског законодавства, може да представља легитимни узрок забринутости за секуларне Арапе. Саудијска Арабија је свакако већ применила најригиднију форму шеријата, и такође промовише салафистичке покрете широм региона, који су регресивнији од Муслиманског братства по појединим питањима, попут права жена. Реална брига Саудијске Арабије у вези Муслиманског братства је политичке природе – то да је популарни исламистички покрет који не признаје апсолутни ауторитет владаоца субверзиван. Стога, они треба да буду сломљени силом – аргумент који опет има смисла за јастребове на Западу из њихових властитих разлога. Историја, ипак, показује да је оно што реално ствара терористичке изданке Муслиманског братства, насилна репресија арапских тирана. Експерти попут Шади Хамида тврде, да је „нормализација исламистичких партија, у ствари, једини начин да се изграде арапске демократије“. Турски исламисти који се сада окупљају око Ердогана, који су се навикли на изборну демократију, у праву су када износе исти аргумент. Ипак, они такође морају да виде да демократија сама по себи ништа не значи ако подразумева тиранију већине, што се чини да је њихов тренутни приступ у Турској. Зарад напретка у Турској, они би требало да опонашају много светлији модел Туниса, где су исламисти и секуларисти били способно да заједно створе либерални устав. Прикладан реформски модел за Саудијску Арабију могао би да дође из умерених уставних монархија из региона попут Јордана или Марока, које су слободније од већине других арапских држава. Саудијски принц Мохамед бин Салман који је очигледно покушао да шармира Запад са његовим популарним реформама, попут дозволе женама да возе аутомобиле, мора да схвати да модерност нису само козметичке друштвене промене, већ такође извесна мера политичке слободе. То не значи немилосрдно убијање својих критичара. Foreign Policy Превео са енглеског: Небојша Вуковић Извор: https://foreignpolicy.com/2018/10/17/khashoggi-was-the-victim-of-an-ottoman-saudi-islamist-war/ |