Kakve će biti posledice dila sa džihadistima u Siriji

(Strtfor, 31. 1. 2013)

Aktuelna francuska vojna kampanja, koja za cilj ima izbacivanje radikalnih islamista iz severnog Malija i nedavni senzacionalni napad na postrojenje za proizvodnju prirodnog gasa u Alžiru, jesu direktno povezani sa stranom intervencijom u Libiji koja je zbacila Gadafijev režim. Takođe, postoji veoma tesna veza između ovih događaja i odluke stranih sila da ne intervenišu u Maliju kada je vojska izvršila puč u martu 2012. Puč se dogodio kada su se hiljade teško naoružanih pripadnika plemena Tuarega vratili svom domu u severnom Maliju nakon što su služili u vojsci Moamera Gadafija, i skup tih događaja rezultirao je implozijom vojske Malija i bezbednosnim vakuumom koji se stvorio na severu. Al-Kaida u islamskom Magrebu i ostali islamisti došli su u priliku da iskoriste ovu situaciju kako bi se domogli moći u severnom delu ove afričke nacije.  

U trenutku dok se ovi događaji odvijaju u severnoj Africi, drugačiji tip vojne intervencije se odvija u Siriji. Umesto direktne vojne intervencije, kao one koja je preduzeta protiv Gadafijevog režima u Libiji 2011. Zapad – i njegovi bliskoistočni partneri – preduzeli su kompromisni pristup u Siriji. Drugim rečima, ove snage su pružile logističku pomoć različitim sirijskim pobunjeničkim frakcijama ne upuštajući se u direktnu vojnu intervenciju.

Kao što su se javile posledice zbog odluke da se sprovede direktna intervencija u Libiji a da se ne interveniše u Maliju, tako će biti i posledica zbog ovog pristupa koji podrazumeva parcijalnu intervenciju u Siriji. Te posledice postaju sve očiglednije kako se kriza nastavlja.

Intervencija u Siriji

Duže od godinu dana države poput SAD, Turske, Saudijske Arabije, Katara i evropskih zemalja pružaju pomoć sirijskim pobunjenicima. Veliki deo ove pomoći je u vidu humanitarne podrške, u smislu obezbeđivanja potreba kao što su skloništa, hrana i medicinska nega za izbeglice. Druga vrsta pomoći obezbedila je pobunjenicima vojne zalihe koje nisu borbene, kao što su radio stanice i pancirni prsluci. Ali pregledom oružja na bojnom polju možemo videti da pobunjenici takođe primaju i povećan broj naoružanja.

Na primer, postoje mnogobrojni video materijali koji pokazuju pobunjenike koji koriste oružje kao što je M79 Osa[1] raketni lanser, RPG-22,[2] M-60[3], RBG-6 ručni bacač granata[4]. Sirijska vlada je objavila video snimke ovog oružja, nakon što ih je zaplenila u vojnim skladištima. Ono što je interesantno kod ovog oružja jeste činjenica da se ono nije nalazilo u sirijskom vojnom arsenalu pre krize i najverovatnije je da je sve to naoružanje nabavljeno preko Hrvatske. Takođe, videli smo mnoge snimke i izveštaje sirijskih pobunjenika koji nose austrijske štejer aug automatske puške. Švajcarska vlada je uložila protest usled toga što su ručne granate švajcarske proizvodnje koje su prodate Ujedinjenim Arapskim Emiratima pronašle put do sirijskih pobunjenika.

Sa sirijskim pobunjeničkim grupama koje prevashodno koriste polovno oružje iz regiona, oružje koje je oteto od režima, ili asortiman čudnih topova koji su oni sami napravili, pojava i raširenost ovog stranog oružja u pobunjeničkom arsenalu tokom nekoliko proteklih meseci jeste na prvi pogled dokaz o stranim isporukama oružja. Pojava jedne štejer aug puške ili RBG-6 na bojištu može biti interesantna slučajnost, ali raznolikost i koncentracija ovog oružja koje je viđeno u Siriji daleko je od toga da se može smatrati pukom slučajnošću. 

Ovo znači da trenutni nivo spoljne intervencije u Siriji jeste sličan nivou koji je izvršen protiv Sovjetskog Saveza i njegovih komunističkih pristalica koji je usledio nakon sovjetske intervencije u Avganistanu. Spoljni saveznici ne obezbeđuju samo obuku, obaveštajne podatke i pomoć, već takođe i oružje – strano oružje koje čini da je spoljna nabavka oružja očigledna čitavom svetu. Takođe, interesantno je da u Siriji, kao i u Avganistanu dva od glavnih vojnih snabdevača jesu Vašington i Rijad, iako su im se u Siriji pridružile regionalne sile poput Turske, Jordana, Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata, više nego što je slučaj sa Pakistanom.

U Avganistanu su Saudijci i Amerikanci dozvolili svojim saveznicima u pakistanskoj stranoj obaveštajnoj službi da odredi kojoj od bezbroj militantnih grupa treba pružiti glavninu od fonda i oružja koje oni obezbeđuju. Ovo je izazvalo dve posledice. Kao prvo, Pakistanci su finansirali i naoružavali grupe za koje su mislili da mogu poslužiti kao najbolji surogati nakon povlačenja Sovjeta. Kao drugo, oni su pragmatično odlučili da dolivaju keš i oružje grupama koje su bile najuspešnije na bojnom polju- grupe kao one koje su vođene od strane Gulgudina Hekmatajara i DŽalaludina Haganija čija je efektivnost na bojnom polju direktno zavisila od njihove revnosne odanosti teologiji koja je smatrala da je verska dužnost voditi džihad protiv nevernika, a smrt tokom ove borbe smatrala krajnjim postignućem.  

Sličan proces se već gotovo dve godine dešava u Siriji. Opozicione grupe koje su bile najefikasnije na bojnom polju imaju tendenciju da budu džihadistički orijentisane poput grupe DŽabhat al-Nusra. Nije iznenađenje da je jedan od razloga njihovog uspeha veština i taktika koju su naučili u borbi protiv koalicionih snaga u Iraku, Ipak, uprkos ovome Saudijce – zajedno sa građanima Katara i Emirata- naoružavale su i finansirale džihadističke grupe velikim delom zbog njihovog uspeha na bojnom polju. Kao što je moj kolega Kamran Bokhari zabeležio u februaru 2012, situacija u Siriji otvara mogućnost radikalnim islamistima čak i bez spoljne podrške. U fragmentiranom ustrojstvu sirijske opozicije, jedinstvo radi svrhe i borbena efikasnost džihadista su dovoljne same sebi da osiguraju da ove grupe privuku veliki broj novih regruta.

Ali ovo nije jedini faktor koji pogoduje radikalizaciji sirijskih pobunjenika. Prvo, rat - a naročito brutalni iscrpljujući rat - poseduje tendenciju da od boraca koji su uključeni u sukobe stvori ekstremiste. Setimo se Staljingrada, hladnoratovske borbe u Centralnoj Americi, ili etničkog čišćenja na Balkanu koje je usledilo nakon raspada Jugoslavije. Ovaj stepen borbe i patnje ima tendenciju da čak i ljude koji nisu ideološki nastrojeni učini ideolozima. U Siriji videli smo kako mnogi sekularni muslimani postaju strogi džihadisti. Kao drugo, nedostatak nade za intervencijom od strane Zapada uklanja svaku pobudu za održavanjem sekularne atmosfere. Mnogi borci koji su ulagali svoje nade u NATO su bili teško razočarani i ljuti zbog toga što je njihova patnja ignorisana. Nije neuobičajeno da sirijski borci kažu nešto slično ovome: “Šta je Zapad uradio za nas? Mi sada imamo samo Boga“.     

Kada se ovi ideološki faktori kombinuju sa unosom novca i oružja koje je bilo usmereno ka džihadističkim grupama u Siriji tokom prošle godine, porast sirijskih džihadističkih grupa dramatično se povećao. Ne samo da su oni danas faktor na bojnom polju, već će predstavljati silu na koju će se računati u budućnosti.

Saudijski šah

Uprkos tome što su džihadisti obaveštajno delovali, što su Saudijci iskusili nakon završetka rata protiv Sovjeta u Avganistanu - i trenutna lekcija od džihadista u Siriji koji su bili ranije poslati da se bore protiv snaga Sjedinjenih Država u Iraku - i koje sada vode grupe kao što su DŽabhat al-Nusra - saudijska vlada je očigledno proračunala da upotreba džihadista kao saveznika u Siriji jeste vredna inherentnog rizika. Postoje neke očigledne dobiti za Rijad. Kao prvo, Saudijci se nadaju da će biti u mogućnosti da slome uticaj šiita koji dolazi iz Irana putem Sirije i Iraka do Libana. Nakon što su izgubili sunitsku protivtežu moći Iranu u regionu padom Sadama Huseina  i ustoličenjem vlade koju vode šiiti i koja je prijateljski nastrojena prema Iranu, Saudijci kao mogućnost vide ustoličenje prijateljskog sunitskog režima u Siriji kao dramatično poboljšanje svoje nacionalne bezbednosti.

Podrška džihadu u Siriji kao oružje protiv iranskog uticaja takođe daje Saudijcima priliku da pokažu radikalnim islamistima kako oni nisu previše sekularni i prozapadno orijentisani. To takođe omogućava saudijskom režimu da pokaže da pomaže muslimanima koji su napadnuti od strane svirepog sirijskog režima.  

Podrška džihadistima u Siriji takođe pruža priliku Saudijcima da pošalju svoje sopstvene radikale u Siriju, gde se oni mogu boriti i eventualno poginuti. Sa velikim brojem nezaposlenih, nedovoljno zaposlenih i radikalizovanih mladih ljudi, džihad u Siriji obezbeđuje smanjenje pritiska slično prošlim sukobima u Iraku, Čečeniji, Bosni i Avganistanu. Saudijci ne samo da pokušavaju da primire svoju problematičnu omladinu, već smo od kredibilnih izvora dobili informaciju da Saudijci organizuju putovanje muškaraca iz Jemena do kampova za obuku koji se nalaze u Turskoj, gde oni prolaze kroz obuku i dobijaju naoružanje pre nego što se pošalju u Siriju da se bore. Izveštaji takođe navode da mladići putuju besplatno i da dobijaju novac za svoje angažovanje. Ovi mladi radikalni islamisti će čak dalje ojačati džihadističke grupe u Siriji tako što će im obezbediti sveže trupe. 

Saudijci dobijaju privremenu dobit zbog podržavanja džihada u Siriji, ali sukob neće trajati večno, niti će za posledicu imati smrt svih tih mladih ljudi koji odlaze da se bore. To znači da će se jednog dana ljudi koji prežive vratiti kući i putem procesa na koji ukazujemo kao „taktički darvinizam“ ostaće srž boraca koji su preživeli i koji su obučeni, sa kojima će Saudijci morati da se suoče.

Ali problemi koje su izazvali džihadistički saveznici u Siriji imaće efekta koji će prevazići Saudijsku Arabiju. Sirijski džihadisti će predstavljati pretnju stabilnosti Sirije, slično kao što su avganistanske grupe učinile u građanskom ratu za kontrolu nad Avganistanom, koji je nastao nakon pada Nadžibulahovog režima. Zaista, nasilje u Avganistanu se pogoršalo posle Nadžibulahovog pada 1992. godine. A patnja kojoj su bili izloženi avganistanski civili bila je nečuvena. 

Sada vidimo da džihadistički militanti u Libiji ne predstavljjaju samo pretnju libijskom režimu - postoje ozbiljni problemi u istočnoj Libiji - već i stranim interesima u zemlji, kao što smo videli prilikom napada na britanskog ambasadora i na američku diplomatsku misiju u Bengaziju. Štaviše, događaji u Maliju i Alžiru u proteklim mesecima govore da militanti koji su bazirani u Libiji i oružje koje oni poseduju takođe predstavlja regionalnu pretnju. Slične dugotrajne i široko rasprostranjene posledice možemo očekivati i od intervencije u Siriji.

Skot Stjuart nadgleda dnevne operacije obaveštajnog tima Stratfora i igra ključnu ulogu u koordinisanju analitičkih procesa kompanije sa svojim ciljevima u biznisu. On se takođe redovno savetuje sa klijentima po pitanju bezbednosti, upravlja Stratforovim praćenjem aktivnosti narko kartela u Meksiku i autor je nedeljne kolumne za Stratforov veb-sajt. Pre nego što se pridružio Stratforu on je bio specijalni agent Stejt departmenta Sjedinjenih Država 10 godina i bio je uključen u stotine terorističkih istraga.

Stjuart je bio vodeći istražitelj Stejt departmenta u slučaju postavljanja bombe u Svetski trgovinski centar 1993. i bombašku zaveru koja je usledila u Njujorku. On je takođe vodio tim američkih agenata koji su pomagali argentinskim istražiteljima prilikom podmetanja bombe u ambasadi Izraela u Buenos Ajresu 1992. god. i bio je uključen u istrage koje su usledile nakon serije napada i pokušaja napada od strane iračke obaveštajne službe tokom prvog rata u Zalivu. 

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić