Савремени свет | |||
Какве ће бити последице дила са џихадистима у Сирији |
петак, 08. фебруар 2013. | |
(Стртфор, 31. 1. 2013) Актуелна француска војна кампања, која за циљ има избацивање радикалних исламиста из северног Малија и недавни сензационални напад на постројење за производњу природног гаса у Алжиру, јесу директно повезани са страном интервенцијом у Либији која је збацила Гадафијев режим. Такође, постоји веома тесна веза између ових догађаја и одлуке страних сила да не интервенишу у Малију када је војска извршила пуч у марту 2012. Пуч се догодио када су се хиљаде тешко наоружаних припадника племена Туарега вратили свом дому у северном Малију након што су служили у војсци Моамера Гадафија, и скуп тих догађаја резултирао је имплозијом војске Малија и безбедносним вакуумом који се створио на северу. Ал-Каида у исламском Магребу и остали исламисти дошли су у прилику да искористе ову ситуацију како би се домогли моћи у северном делу ове афричке нације. У тренутку док се ови догађаји одвијају у северној Африци, другачији тип војне интервенције се одвија у Сирији. Уместо директне војне интервенције, као оне која је предузета против Гадафијевог режима у Либији 2011. Запад – и његови блискоисточни партнери – предузели су компромисни приступ у Сирији. Другим речима, ове снаге су пружиле логистичку помоћ различитим сиријским побуњеничким фракцијама не упуштајући се у директну војну интервенцију. Као што су се јавиле последице због одлуке да се спроведе директна интервенција у Либији а да се не интервенише у Малију, тако ће бити и последица због овог приступа који подразумева парцијалну интервенцију у Сирији. Те последице постају све очигледније како се криза наставља. Интервенција у Сирији Дуже од годину дана државе попут САД, Турске, Саудијске Арабије, Катара и европских земаља пружају помоћ сиријским побуњеницима. Велики део ове помоћи је у виду хуманитарне подршке, у смислу обезбеђивања потреба као што су склоништа, храна и медицинска нега за избеглице. Друга врста помоћи обезбедила је побуњеницима војне залихе које нису борбене, као што су радио станице и панцирни прслуци. Али прегледом оружја на бојном пољу можемо видети да побуњеници такође примају и повећан број наоружања. На пример, постоје многобројни видео материјали који показују побуњенике који користе оружје као што је М79 Оса[1] ракетни лансер, РПГ-22,[2] М-60[3], РБГ-6 ручни бацач граната[4]. Сиријска влада је објавила видео снимке овог оружја, након што их је запленила у војним складиштима. Оно што је интересантно код овог оружја јесте чињеница да се оно није налазило у сиријском војном арсеналу пре кризе и највероватније је да је све то наоружање набављено преко Хрватске. Такође, видели смо многе снимке и извештаје сиријских побуњеника који носе аустријске штејер ауг аутоматске пушке. Швајцарска влада је уложила протест услед тога што су ручне гранате швајцарске производње које су продате Уједињеним Арапским Емиратима пронашле пут до сиријских побуњеника. Са сиријским побуњеничким групама које превасходно користе половно оружје из региона, оружје које је отето од режима, или асортиман чудних топова који су они сами направили, појава и раширеност овог страног оружја у побуњеничком арсеналу током неколико протеклих месеци јесте на први поглед доказ о страним испорукама оружја. Појава једне штејер ауг пушке или РБГ-6 на бојишту може бити интересантна случајност, али разноликост и концентрација овог оружја које је виђено у Сирији далеко је од тога да се може сматрати пуком случајношћу. Ово значи да тренутни ниво спољне интервенције у Сирији јесте сличан нивоу који је извршен против Совјетског Савеза и његових комунистичких присталица који је уследио након совјетске интервенције у Авганистану. Спољни савезници не обезбеђују само обуку, обавештајне податке и помоћ, већ такође и оружје – страно оружје које чини да је спољна набавка оружја очигледна читавом свету. Такође, интересантно је да у Сирији, као и у Авганистану два од главних војних снабдевача јесу Вашингтон и Ријад, иако су им се у Сирији придружиле регионалне силе попут Турске, Јордана, Катара и Уједињених Арапских Емирата, више него што је случај са Пакистаном. У Авганистану су Саудијци и Американци дозволили својим савезницима у пакистанској страној обавештајној служби да одреди којој од безброј милитантних група треба пружити главнину од фонда и оружја које они обезбеђују. Ово је изазвало две последице. Као прво, Пакистанци су финансирали и наоружавали групе за које су мислили да могу послужити као најбољи сурогати након повлачења Совјета. Као друго, они су прагматично одлучили да доливају кеш и оружје групама које су биле најуспешније на бојном пољу- групе као оне које су вођене од стране Гулгудина Хекматајара и Џалалудина Хаганија чија је ефективност на бојном пољу директно зависила од њихове ревносне оданости теологији која је сматрала да је верска дужност водити џихад против неверника, а смрт током ове борбе сматрала крајњим постигнућем. Сличан процес се већ готово две године дешава у Сирији. Опозиционе групе које су биле најефикасније на бојном пољу имају тенденцију да буду џихадистички оријентисане попут групе Џабхат ал-Нусра. Није изненађење да је један од разлога њиховог успеха вештина и тактика коју су научили у борби против коалиционих снага у Ираку, Ипак, упркос овоме Саудијце – заједно са грађанима Катара и Емирата- наоружавале су и финансирале џихадистичке групе великим делом због њиховог успеха на бојном пољу. Као што је мој колега Камран Бокхари забележио у фебруару 2012, ситуација у Сирији отвара могућност радикалним исламистима чак и без спољне подршке. У фрагментираном устројству сиријске опозиције, јединство ради сврхе и борбена ефикасност џихадиста су довољне саме себи да осигурају да ове групе привуку велики број нових регрута. Али ово није једини фактор који погодује радикализацији сиријских побуњеника. Прво, рат - а нарочито брутални исцрпљујући рат - поседује тенденцију да од бораца који су укључени у сукобе створи екстремисте. Сетимо се Стаљинграда, хладноратовске борбе у Централној Америци, или етничког чишћења на Балкану које је уследило након распада Југославије. Овај степен борбе и патње има тенденцију да чак и људе који нису идеолошки настројени учини идеолозима. У Сирији видели смо како многи секуларни муслимани постају строги џихадисти. Као друго, недостатак наде за интервенцијом од стране Запада уклања сваку побуду за одржавањем секуларне атмосфере. Многи борци који су улагали своје наде у НАТО су били тешко разочарани и љути због тога што је њихова патња игнорисана. Није неуобичајено да сиријски борци кажу нешто слично овоме: “Шта је Запад урадио за нас? Ми сада имамо само Бога“. Када се ови идеолошки фактори комбинују са уносом новца и оружја које је било усмерено ка џихадистичким групама у Сирији током прошле године, пораст сиријских џихадистичких група драматично се повећао. Не само да су они данас фактор на бојном пољу, већ ће представљати силу на коју ће се рачунати у будућности. Саудијски шах Упркос томе што су џихадисти обавештајно деловали, што су Саудијци искусили након завршетка рата против Совјета у Авганистану - и тренутна лекција од џихадиста у Сирији који су били раније послати да се боре против снага Сједињених Држава у Ираку - и које сада воде групе као што су Џабхат ал-Нусра - саудијска влада је очигледно прорачунала да употреба џихадиста као савезника у Сирији јесте вредна инхерентног ризика. Постоје неке очигледне добити за Ријад. Као прво, Саудијци се надају да ће бити у могућности да сломе утицај шиита који долази из Ирана путем Сирије и Ирака до Либана. Након што су изгубили сунитску противтежу моћи Ирану у региону падом Садама Хусеина и устоличењем владе коју воде шиити и која је пријатељски настројена према Ирану, Саудијци као могућност виде устоличење пријатељског сунитског режима у Сирији као драматично побољшање своје националне безбедности. Подршка џихаду у Сирији као оружје против иранског утицаја такође даје Саудијцима прилику да покажу радикалним исламистима како они нису превише секуларни и прозападно оријентисани. То такође омогућава саудијском режиму да покаже да помаже муслиманима који су нападнути од стране свирепог сиријског режима. Подршка џихадистима у Сирији такође пружа прилику Саудијцима да пошаљу своје сопствене радикале у Сирију, где се они могу борити и евентуално погинути. Са великим бројем незапослених, недовољно запослених и радикализованих младих људи, џихад у Сирији обезбеђује смањење притиска слично прошлим сукобима у Ираку, Чеченији, Босни и Авганистану. Саудијци не само да покушавају да примире своју проблематичну омладину, већ смо од кредибилних извора добили информацију да Саудијци организују путовање мушкараца из Јемена до кампова за обуку који се налазе у Турској, где они пролазе кроз обуку и добијају наоружање пре него што се пошаљу у Сирију да се боре. Извештаји такође наводе да младићи путују бесплатно и да добијају новац за своје ангажовање. Ови млади радикални исламисти ће чак даље ојачати џихадистичке групе у Сирији тако што ће им обезбедити свеже трупе. Саудијци добијају привремену добит због подржавања џихада у Сирији, али сукоб неће трајати вечно, нити ће за последицу имати смрт свих тих младих људи који одлазе да се боре. То значи да ће се једног дана људи који преживе вратити кући и путем процеса на који указујемо као „тактички дарвинизам“ остаће срж бораца који су преживели и који су обучени, са којима ће Саудијци морати да се суоче. Али проблеми које су изазвали џихадистички савезници у Сирији имаће ефекта који ће превазићи Саудијску Арабију. Сиријски џихадисти ће представљати претњу стабилности Сирије, слично као што су авганистанске групе учиниле у грађанском рату за контролу над Авганистаном, који је настао након пада Наџибулаховог режима. Заиста, насиље у Авганистану се погоршало после Наџибулаховог пада 1992. године. А патња којој су били изложени авганистански цивили била је нечувена. Сада видимо да џихадистички милитанти у Либији не представљјају само претњу либијском режиму - постоје озбиљни проблеми у источној Либији - већ и страним интересима у земљи, као што смо видели приликом напада на британског амбасадора и на америчку дипломатску мисију у Бенгазију. Штавише, догађаји у Малију и Алжиру у протеклим месецима говоре да милитанти који су базирани у Либији и оружје које они поседују такође представља регионалну претњу. Сличне дуготрајне и широко распрострањене последице можемо очекивати и од интервенције у Сирији. Скот Стјуарт надгледа дневне операције обавештајног тима Стратфора и игра кључну улогу у координисању аналитичких процеса компаније са својим циљевима у бизнису. Он се такође редовно саветује са клијентима по питању безбедности, управља Стратфоровим праћењем активности нарко картела у Мексику и аутор је недељне колумне за Стратфоров веб-сајт. Пре него што се придружио Стратфору он је био специјални агент Стејт департмента Сједињених Држава 10 година и био је укључен у стотине терористичких истрага. Стјуарт је био водећи истражитељ Стејт департмента у случају постављања бомбе у Светски трговински центар 1993. и бомбашку заверу која је уследила у Њујорку. Он је такође водио тим америчких агената који су помагали аргентинским истражитељима приликом подметања бомбе у амбасади Израела у Буенос Ајресу 1992. год. и био је укључен у истраге које су уследиле након серије напада и покушаја напада од стране ирачке обавештајне службе током првог рата у Заливу. Са енглеског превео: Владимир Јевтић [1] Ручни противтенковски ракетни бацач наше производње који је масовно коришћен у рату на простору бивше Југославије. Прим. прев. [2] Ручни противтенковски ракетни бацач руске производње. Прим. прев. [3] Пушкомитраљез америчке производње. Прим. прев. [4] РБГ-6 је ручни бацач граната јужноафричке производње. Прим. прев. |