Kako se Rusija priprema za rat sa Evropom - da li je Krim bio početak ili samo generalna proba?

Vladimir Putin predsednik Rusije, sagnuo se tik do devetogodišnjeg Miroslava, kojeg je Geografsko društvo Rusije nagradilo jer zna na pamet sa kim se graniči svaka zemlja na planeti. Pred publikom, stavljen je na probu pitanjem gde se završavaju granice Rusije. Dečak je uzeo vazduha i izdeklamovao – „granica Rusije završava se kod Beringovog moreuza, na međi sa Sjedinjenim Državama“.

Desilo se to pre par nedelja u Moskvi. U prvom redu, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu aplaudirao je, smejući se predsednikovoj ,,šali“. U međuvremenu, 1092 kilometra odatle, u Kalinjingradu, komadu ruske zemlje koji je u sendviču između dve članice NATO-a (Litvanije i Poljske), njeni vojnici su postavili raketne sisteme S-400 i Iskander. Prve mogu da zapreče pristup letelicama u ovoj zoni Baltika. Druge, kraćeg dometa, mogu da nose i nuklearno oružje.

Predsednik ruskog skupštinskog odbora za odbranu Viktor Ozerov, rekao je, da su rakete tu kako bi se suprotstavile američkom antiraketnom štitu koji je planiran za istok Evrope. „NATO je jedan agresivan blok“, dodao je glasnogovornik Kremlja Dmitrij Peskov. Doista, Rusija „ima pravo da usvoji potrebne mere unutar svoje teritorije“. Osam godina nakon ruske intervencije u Gruziji, i posle pripajanja Krima i mešanja na istoku Ukrajine, što još uvek opterećuje odnose Rusije i Zapada, Moskva je ponovo upalila alarme u NATO-u, koji je ozlovoljio Rusiju raspoređujući više snaga na istoku Evrope.

Prema analitičaru Gustavu Greselu, iz Evropskog saveta za spoljne poslove, rusko vojno jačanje počelo je dok je Evropa gledala na drugu stranu – „Zapad je potcenio značaj vojnih reformi u Rusiji, fokusirajući se samo na materijalnu oskudicu koja još uvek postoji u ruskoj vojsci“. Kao što se videlo u slučaju Krima i Donbasa, Rusima nije neophodna napredna tehnologija kako bi bili pobednici u svom susedstvu.  Dovoljne su „precizno definisane i brzo izvedene intervencije kako bi se stiglo ranije, da bi se izbegle reakcije Zapada“.

Rusija modenizuje svoje naoružanje u Kalinjingradu još od 2008. godine, jadikuje poljski diplomata, podsećajući da je ,,danas taj ruski region najmilitarizovanija zona u Evropi“. Rusija je sada „vojna sila sposobna da potčini bilo kog svog suseda ako se primeti da je lišen podrške Zapada“ usled barijera poput Kalinjingrada ili zbog neodlučnosti i sporosti Alijanse u donošenju odluka, upozorava Gresel.

Ruska vojska uživa prednost geografske blizine, i nasuprot Evropi, može da deluje brzo i bez prethodnog upozorenja. I sve to zahvaljujući profesionalizaciji vojske na uštrb značaja regruta, pojednostavljivanju svoje komandne strukture i obnovi naoružanja u meri u kojoj je to bilo moguće, uvećavajući deo budžeta posvećen odbrani.

Rusija menja vojsku i njenu namenu

Vojska sa kojom je NATO suočen sa druge strane žice, razlikuje se od sovjetske u dosta stvari, ali iznad svega u tome da više ne zavisi toliko od mobilizacije rezervista kako bi bila spremna za borbu. Prema analitičaru Igoru Sutjaginu, tokom ukrajinske krize, Rusija je došla do toga da je imala do 150 hiljada vojnika spremnih da dejstvuju na svojoj strani granice. Struktura donošenja odluka u Rusiji je vertikalna. Kako podseća ruski ekspert za odbranu Aleksandar Golc, ni opozicija, ni parlament, niti saveznici nisu razvlačili rusko raspoređivanje u Ukrajini ili Siriji, što je iznenada odobreno za manje od sat vremena. S druge strane, NATO zahteva konsultacije svojih članica.

Nije se samo promenila vojska. Takođe se promenila namena. 1990-tih godina, Rusija je odmeravala svoj ofanzivni kapacitet u unutrašnjim sukobima na Kavkazu. Sada, nakon godina tokom kojih su SAD započinjale, prema Vašingtonu preventivne, a prema dobrom delu međunarodne zajednice ilegalne ratove, i pogubne prema svojim rezultatima, Rusija veruje, da je došao njen trenutak.

Paradigma se promenila od 2007. godine, sa Putinovim govorom u Minhenu, kojeg niko nije znao da dobro protumači – uputio je kritike prema SAD jer sprovodi unilateralne akcije i prema NATO-u, zbog njegovog širenja na istok Evrope. Sledeće godine, desio se munjeviti rat u Gruziji. Međutim, od aneksije Krima i hibridnog rata u Donbasu, postalo je jasno da će Rusija braniti – delima, ne samo rečima – ono što smatra svojom „zonom uticaja“.

Zebnja u Estoniji, Litvaniji i Letoniji

Teško je znati unapred dokle se prostiru te teritorije koje Rusija ne može ili ne želi da smatra tuđim. I tako zemlje koje formalno štiti NATO, mogu jednog dana doživeti da im odbrana bude  stavljena na probu. Tog dana se plaše u Estoniji, Litvaniji i Letoniji, iz dva razloga. Ne samo zbog sećanja na Rusiju koja je u prošlosti bila agresivna, već takođe i zbog sumnji među stanovništvom dokle sežu obaveze NATO prema njima.

Vraća se staro pitanje iz doba Hladnog rata –da li bi SAD žrtvovale Čikago da bi spasile Berlin. Ali, sada nije samo Berlin u pitanju – NATO ne zna koji grad, ostrvo ili infrastruktura je u igri.  Ili zaista postoji jedan deo njegove šahovske table koji je u šahu. Geografija ide na ruku Moskvi – polazeći od Finske, preko Baltika, sve do Ukrajine i Crnog Mora, Rusija i njena saveznica Belorusija imaju najšire moguće granice, glavne baze NATO-a su daleko, i Moskva bi mogla, isto kao i na Krimu, da sprovodi jednu politiku svršenih činova u ma kojoj od susednih zemalja koje nisu spremne da prihvate masovno pojačanje za kratko vreme usled slabe infrastrukture, malo aerodroma gde bi se moglo sletiti, i takođe ranjivih na sabotaže, i rusofonih manjina koje mogu da uđu u igru. Primer je pojas od sto kilometara – tzv. koridor Suvalkija – koji odvaja Poljsku od Litvanije, i koji je već bio poprište identitetskih i teritorijalnih sporova između nacionalista sa obe strane. Proteže se od Kalinjingrada do Belorusije, gde Rusija ima vojne baze. Ruska okupacija te zone pod izgovorom zaštite Kalinjingrada, izolovala bi baltičke zemlje od ostatka NATO-a.

Rusija još uvek nije spremna za jedno vojno sučeljavanje širokih razmera, niti ga traži. Međutim, priprema se za ovakav scenario, dok se, kao na Krimu, koristi situacijama koje se iznenada javljaju. Njene vojne vežbe, isto kao i neke NATO-a, oživljavaju konflikt Evropa – Rusija. Moskva isprobava munjevite ofanzive protiv baltičkih država i Poljske, i amfibijske operacije u oblasti Finske. ,,Novi Iskanderi mogu da dosegnu nemačku teritoriju i to je nov element u jednačini“, upozorava zvaničnik odgovoran za bezbednost u OSCE-u. Ali, za eksperte kao što je Mark Galeoti, nema druge alternative za NATO – ,,ne bi trebalo da bude tako ali ono što će zauzdati Rusiju u datom momentu jeste nužda da puca u nemačkog ili britanskog vojnika, a ne u Litvanca ili Poljaka“. Stoga, ne pokazuje samo Rusija mišiće. NATO je rasporedio četiri bataljona u Litvaniji, Estoniji, Letoniji i Poljskoj. Međutim, niti su stalni, niti podrazumevaju baze.

Finska i Švedska, večiti neutralni ruski susedi, sarađuju sa NATO-om, ali se boje da mu se pridruže, nakon što su videli koje su probleme imale Ukrajina i Gruzija nakon što su zvanično stavile do znanja da napuštaju neutralnost, dok se druge zemlje, kao Moldavija, ponovo približavaju  ruskoj metropoli. Tako, zemlje oko Rusije koje nisu u alijansi usvajaju strategiju odbrane koja se sastoji, za sada, u saradnji sa Zapadom i nezameranju Moskvi.

Savetnici u američkoj vojsci, poput Dejvida Šlapaka, upozoravaju, da danas ruske oružane snage već imaju kapacitet da poraze bilo kojeg svog zapadnog suseda, uključujući članice NATO-a i EU, ako bi bilo primećeno da su izolovani, ,,stižući do Talina ili Rige za 60 sati“. Bilo kakav koordinisan odgovor NATO-a na eventualnu invaziju ili rusku destabilizaciju sudario bi se sa ,,kalinjingradskim plikom“.

U Moskvi, mediji često govore o Zapadu kao o svetu koji je zagazio u dekadenciju. Ruski politikolog Viktor Olevič veruje, da su se SAD navikle na liderstvo tokom decenija, i sada vide kako Rusija, Kina i druge zemlje uvećavaju svoju moć i već ne mogu da dovode u red međunarodne procese“. U međuvremenu, Evropa, zaokupljena dalekim konfliktima, tokom ovih godina evropskog mira, uklonila je postepeno svoje zemaljske sisteme protivvazdušne odbrane, dok se fokusirala na lake oklopne transportere, koji su bolji za ekspedicije ka dalekim konfliktima, ali su neprikladni za mehanizovane ratove.

Dolazak Donalda Trampa u Belu kuću bio je hladan tuš za ruske susede, koji su godinama obelodanjivali svoje strahove oko namera Moskve. Tramp je tokom kampanje doveo u pitanje potrebu SAD da budu umešane u sve bezbednosne probleme koje imaju evropski saveznici. To povećava rizik na Baltiku, jer će pre nego što dejstvuje, Rusija proceniti dva faktora – ,,volju i kapacitet reakcije Zapada i raspoloženje SAD da se upliće u Evropi, i povrati okupiranu teritoriju, izlažući se riziku eskalacije, uključujući nuklearnu“, kaže Gresel.

Posle invazije, Moskva može da stekne uspehe sa sledećim scenarijom – Zapad pokušava da postigne dogovor sa Rusijom, kako bi se izbegao direktan sudar, što omogućava Rusima da pregovaraju, ali zadržavajući ,,osvojeno“ kao što je Krim. Geopolitička fikcija? Gresel odgovara - ,,na nesreću zapadna reakcija na rusku agresiju protiv Ukrajine, pokazuje da ruske vojne vežbe nisu daleko od realnosti“.

Krim – prvi nastup ili generalna proba?

Ovog meseca se navršava 25 godina od događaja koji su doveli do kraja Sovjetskog Saveza, fijaska kojeg je Putin okvalifikovao kao ,,najveću geopolitičku katastrofu HH veka“. Međutim, mada se SSSR ne može klonirati, vraća se njegovo rvanje sa tim istim Zapadom, koji je Rusiju okružio tokom ovih godina oporavka.

Kao glavno verolomstvo, Rusija prebacuje Zapadu širenje NATO-a ka njenim granicama. Kako ističe Fransisko Hose Ruis Gonsales, koautor knjige ,,Ukrajina: od revolucije na Majdanu do rata u Donbasu“, američka ,,greška bilo je tretiranje Rusije 1992. godine, kao poraženog neprijatelja“, uzimajući zdravo za gotovo njenu saradnju, i ,,pretpostavljajući da će njeno držanje biti slično nemačkom ili japanskom 1945. godine“. Ruben Ruis Ramas koordinator ove knjige, konstatuje, da se danas razlika u moći između jedine supersile SAD i ostalih jačih zemalja smanjuje“.

Toga je bio svestan i Vladimir Putin, koji je na početku svog predsednikovanja sarađivao sa Zapadom dok se nije osetio prevarenim zbog podrške revolucijama u svojim starim satelitima.

Ideja multipolarnog sveta, koju Moskva zastupa od pre nekoliko godina, sada je kao nikad aktuelna. ,,Mogućnost da se Rusija integriše u jednu veliku Evropu, koja je bila na snazi tokom 1990-tih i početkom 2000-tih,  nestala je sa dnevnog reda“, kaže Fjodor Lukjanov urednik časopisa Global Affairs, koji veruje da je sad red na Rusiju da predloži nov geopolitički plan koji traga za opštim dobrom, dalje od njenih granica. Gdegod se one završavale.

Zabrinutost Evrope zbog Rusije je skorašnja. Proteklih godina, ona je gledala na jug, ka islamskom radikalizmu i nesrećnom izvozu demokratije, čiji su pokrovitelj bile Sjedinjene Države u toj oblasti. Moskva je posmatrala i razumela – protestovaće protiv prisustva NATO-a blizu svojih granica, izbegavajući direktan sudar. Ali, u isto vreme je primetila da je svaka godina bolja nego ona ranija da se ojača svoja pozicija upotrebom sile. Pitanje je, da li je Krim bio prvi nastup ili samo generalna proba?

(El Mundo)

Preveo sa španskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.elmundo.es/internal/2016/12/09/584418b45c1.html