Избори у Новој демократији - Алексис Ципрас добија ривала

Победа Кирјакоса Мицотакиса на унутарстраначким изборима у Новој демократији означава низ догађаја како у овој партији институционалне опозиције, тако и на грчкој политичкој сцени, коју одликује нарочита нестабилност.

Влада Алексиса Ципраса, која је преузела власт пре тачно пре годину дана, уз велику помпу и бомбастичне најаве „да ће променити Европу и донети наду“, успела је једино да на жалостан начин изневери очекивања грађана Грчке. Спектакуларни Ципрасов неуспех да преговорима избори адекватно решење фискалног проблема за земљу и наметање мера контроле капитала приликом банкарских трансакција довели су грчку економију до стања гушења (прошле године, раст је износио минус 1,8%), док су грчке банке на финансијским тржиштима забележиле губитке у износу од 80 милијарди евра.

Осим лошег стања економије, неадекватно суочавање Сиризине владе са проблемом избеглица и илегалних имиграната, као и чињеница да није стала на крај турским захтевима за заједничким управљањем Егејским морем, довеле су до грађане до разочарања, јер виде да земља иде ка ћорсокаку. Ципрас је успео да победи у две изборне трке током 2015, као и на јулском квазиреферендуму, али је за ривала имао Нову демократију са пуно проблема, суштински обезглављену од јула, након оставке њеног бившег председника Антониса Самараса. Током читавог овог међупериода до унутарстраначких избора 10. јануара, странка официјелне опозиције изгубила је способност да остварује суштинску контролу рада владе Алексиса Ципраса.

Чини се да се овакво стање мења након избора на функцију председника странке Кирјакоса Мицотакиса, политичара либералног профила и заговорника реформског курса којим земља мора и треба да се креће. Изданак је политичке породице, која је земљи донела и премијера, његовог оца, Константиноса Мицотакиса у периоду 1990-1993, док је Кирјакос у последњој влади Нове демократије обављао функцију министра за реформу државне управе. Његово супротстављање од државе зависној, паразитској економији и етатизму совјетског типа који гуши производне структуре привреде, као и рат који жели да објави популизму, који је затровао политички живот земље, јесу две трасе ка којима жели да буде усмерен.

Исход избора у Новој демократији као и победу Кирјакоса Мицотакиса једино описује реч обрт. Који су, међутим, фактори до обрта довели? Постоје како унутарстраначки (главно), али и они изван партије, будући да су „бели листићи“, који су се разочарали и нису изашли на парламентарне изборе, у другом кругу гласали за Кирјакоса, погледом усмерени према будућим парламентарним изборима. Ривал у трци за председничко место Евангелос Меимаракис представљао је превазиђену варијанту политичке мисли и вршења власти, не могавши да се ухвати у коштац са снагама унутар странке које захтевају реформе и промене у грчком друштву.

Подршка новом председнику Нове демократије од стране Адониса Георгијадиса била је драгоцена. Георгијадис, млади политичар који представља десну струју унутар станке и који је пуно пута у парламенту улазио у оштре дуеле са посланицима и министрима из редова Сиризе, ставио је на располагање читаву своју партијску инфраструктуру Мицотакису те се чини да је био тас на ваги који је превагнуо.

Још један одлучујући чинилац у поразу „старог партијског кадра“ Меимаракиса били су и разговори које су људи из његовог окружења водили са Сиризом о стварању концентрационе владе двеју великих партија. Овакве перспективе мобилисале су кадрове и гласаче НД који тако нешто нису желели, те су се окренули Мицотакису. Од сада Ципрас стиче озбиљног противника, способног да покрене страначку базу НД, али и да врати гласаче који су апстинирали на претходним изборима.

Индикативно је да скоро 60% бирачког тела није изашло на септембарске изборе, што је у вези са разочарањем Грка у политички систем. Такође је чињеница да ће нови председник НД привући гласачко тело странке Потами и Уније центара, чија ће политичка снага слабити. Могуће је да ће ПАСОК, доминантна социјалистичка странка све до пре неколико година, наставити да губи снагу и гласаче, а веома је вероватно и „упијање“ оних гласова који су подржали захтеве европских поверилаца на јулском референдуму, њих 40%, а које НД сада жели да капитализује.

Дугорочни циљ Мицотакиса јесте да створи проевропску и реформску странку, не изгубивши, међутим, идентитет странке која традиционално представља слободне професије, предузетнике, али и пољопривреднике, од којих се очекује да плаћају нове прекомерне порезе које им доноси Ципрасова влада. Примећујемо да се на грчкој политичкој сцени ствара нови биполарни систем, који ће мале парламентарне странке одвући у једном или другом смеру. Изузетак су две партије које представљају два екстрема политичког спектра, екстремно десничарска Златна зора, те Комунистичка партија Грчке, које се крећу унутар 5-6% гласова, без могућности да утичу на политички развој догађаја у Грчкој.

Последице Мицотакисове победе биће одмах видљиве на политичкој сцени земље у наредном временском периоду. Требало би да сâм Мицотакис, те следствено њему и Нова демократија, изграде профил „љутог ривала“ идеолошкој доминацији левице. Јасним предлозима чак и за болне промене, стратегијом проевропске оријентације, Мицотакис може натерати Ципраса на структурне реформе које земља треба.

Уколико то премијер не учини, тада ће политичке последице бити непосредне и Ципрас ће се суочити са проблемима. Фебруарско гласање за планиране реформе система осигурања, које намећу велика смањења доходака пензионерима, нове економски намете слободним професијама, али и високе порезе пољопривредницима, убрзавају политичку динамику. Коалициона влада Сириза – АНЕЛ има подршку тек 153 посланика у парламенту и многи аналитичари очекују „врело“ грчко политичко пролеће, а можда и ванредни излазак на биралишта.

Превео: Милан Корићанац            

(Нови Полис)