Iza problema oskudice resursa krije se borba za kontrolu nad njima

Nek’ti porodica živi u epohi promena!

Staro kinesko prokletstvo

Pre 33 godine pročitao sam u nekakvoj naučno-popularnoj knjižici da će kroz 30 godina na Zemlji nestati nafte, za 60 godina gasa, a kroz 120 godina uglja. Zbog uglja se nisam jako uzrujavao. Čak i kao dvanaestogodišnjak, nisam računao da ću doživeti starost biblijskih praotaca. A eto, situacija sa naftom mene je tada strašno oneraspoložila. Kako to – mislio sam tada – biće mi jedva preko 40, a nafte već neće biti. Kako ćemo tada živeti? Čime ćemo putovati? Tada ću već imati svoju decu, i šta ćemo mi raditi bez nafte? Jedino što me je tada barem nekako umirilo bila je misao da će pametni naučnici, sigurno, za tih 30 godina nešto smisliti, kako život Zemljanima i bez nafte ne bio suviše sumoran.

Meni je već dobrano preko 40 godina. Moja ćerka za dva meseca puni 18. Problem nafte koja nestaje mene nimalo ne brine (hteo sam da stavim ,,precizniju definiciju“, ali sam pomislio da u solidnom časopisu neće proći iz cenzorskih razloga), već više od četvrt veka. Pomalo me uznemirava mogućnost naglog pada cena nafte narednih meseci, jer to zaista može da negativno utiče na životni standard i potrošnju moje porodice i još 140 miliona ruskih građana.

Ipak, na jedno pitanje, koje me je mučilo tokom mnogih godina, ja zaista nisam mogao da nađem odgovor. Ako sa istraženim, za eksploataciju pogodnim zalihama energenata, zaista stvari stoje tako jadno kako govore razni ,,redovni posetioci rimskih klubova“, kog đavola oni i njihovi prijatelji sa manijačkom tvrdoglavošću koče razvoj jedine realne alternative nafti i gasu – atomske elektroenergije?

Šta stoji iza parole ,,smanjivanja potrošnje“?

Prihvatanje ideje i ideologije ograničenosti ključnih resursa može da ima tri praktične posledice:

• štedljivost i smanjivanje potrošnje;

• traganje za novim izvorima i principijelno novim resursima;

• pojačavanje borbe za postojeće resurse.

Tokom pet hiljada godina sedelačke istorije čovečanstva, ključni resursi oko kojih se vodila ogorčena borba bili su zemlja i voda. Oni su obezbeđivali ishranu. Sva istorija drevnog Egipta, u najmanju ruku, nama poznati deo nje, jeste istorija borbe za kontrolu nad ,,prirodnom mašinom“ – vodoplavnom dolinom Nila. Pre hiljadu godina, strateškim resursima pridodati su metali, uključujući zlato i srebro, začine i svilu. Krstaški pohodi nisu bili ništa drugo do dvovekovna ideološki interpretirana bitka za kontrolu nad ključnim trgovačkim putem tog vremena i strateškim resursima s početka drugog milenijuma naše ere. Izgubivši tu bitku na Bliskom istoku u HIII veku, Evropljani su dva veka docnije ,,predali“ (ne bez borbe) kontroloru resursa svu Istočnu Evropu. A zaustavljanje navale Otomanske imperije na Evropu, uspelo je tek krajem XVII veka, u bici kod Beča. Nemoguće je ne primetiti da su u to vreme Evropljani već pronašli drugi izvor strateških resursa – Novi svet.

Pre 150 godina, strateškim resursima je pridodata nafta (gas). Za kontrolu nad energetskim resursima, u HH veku, vođena su tri svetska rata (videti moj članak ,,Tuđi rat“, časopis ,,Odnako“ No. 11 (120)). U svetskoj istoriji, bilo je dosta primera smanjivanja nivoa potrošnje. Ali, nikada se potrošnja nije smanjivala dobrovoljno. To je uvek bio rezultat poraza u ratu za zemlju i vodu – bio to poraz koji je naneo spoljni protivnik ili sveopšti poraz nacije kao rezultat građanskog rata. Posle rušenja Zapadne rimske imperije u V veku nove ere, Latini, Kelti, Germani i drugi narodi koji su naseljavali Zapadnu Evropu, prešli su sa mesne, mlečne i riblje ishrane na onu u čijoj je osnovi bila hrana biljnog porekla – žita, gljive, jagodičasti plodovi i trave. Rezultat je bila fizička degradacija Evropljana. Srednja visina odraslog muškarca u H veku nove ere, spustila se do 150 cm, žene do 145 cm. Srednja težina muškarca do 45 kg, žene do 40 kg. Pogledajte oklope vitezova i haljine dvorskih dama u muzejima. Danas, ne bi svakom jedanaestogodišnjem školarcu i devojčici oni stajali taman. Čak i početkom XVII veka, muškarac od 185 cm, smatrao se gigantom. Upravo tu visinu imao je Portos u delu ,,Tri musketara“ Aleksandra Dime.

U HH veku, postojano smanjivanje nivoa potrošnje, preživeli su Nemačka (dva puta), Rusija (dva puta), mnoge afričke države (posle oslobođenja od kolonijalne zavisnosti), Japan i Kina.

Predlozi koji se sada ponekad čuju, da se smanji nivo potrošnje Kine i Indije, izgledaju naročito cinično. Potrošnja u Kini po stanovniku danas je 7,5 puta niža nego u Japanu, Britaniji i Francuskoj, 8,5 puta niža nego u Nemačkoj, 11 puta niža nego u SAD. U Indiji, potrošnja po stanovniku je 10 puta niža od one u Japanu i Britaniji, a 16 puta niža od one u SAD.

Faktički, izmišljeni problem ,,nedostatka resursa“ povezan je sa tim da Kina i Indija hoće da obezbede svojim zemljama nivo potrošnje makar 20-25% od nivoa SAD (tada bi to bio upravo prosečni svetski nivo potrošnje), a ne 6-9% kao danas. A zarad toga, tim državama je neophodno da tri puta uvećaju svoj udeo u svetskoj potrošnji, uz smanjenje udela ,,zlatne milijarde“ barem za 20-25%. A zašto bogate države ne bi dobrovoljno smanjile svoj udeo i svoj hipertrofiran obim potrošnje?

Krize ekonomskih modela

Za SAD i Zapadnu Evropu, smanjenje potrošnje, i čak samo tempa rasta potrošnje, predstavlja krah tekućeg modela kapitalizma, ,,društva sveopšte brze potrošnje i finansijskih mehura“, koji je pre 65 godina zamenio model kapitalizma monopolske konkurencije.

Model monopolskog kapitalizma u poslednjoj četvrtini XIX veka, sa svoje strane, zamenio je model slobodne konkurencije, koji je, proživevši u Evropi i SAD oko 60 godina, skončao slomom na Bečkoj efektnoj berzi 8. maja 1873. godine. Posle tog kolapsa, sledila je petogodišnja svetska kriza, koju je poznati ekonomista Elvin Hansen nazvao velikom depresijom XIX veka. Iz te depresije, kapitalizam je izašao već obnovljen, u svojoj novoj monopolskoj verziji.

Ma kakve reklamacije podnosili monopolskom modelu (spreman sam odmah da se saglasim sa svim optužbama – za grabežljivost, nepravičnost, agresivnost, pohlepu) jedno je nesporno – 85% stanovništva zemalja Zapada, uključujući radnike i farmere, u okvirima monopolskog modela početkom HH veka, imali su znatno viši životni standard i nivo potrošnje nego njihovi dedovi i babe u okvirima modela slobodne konkurencije sredinom XIX veka.

O datumu ,,početka kraja“ monopolskog modela, sporovi se vode do danas. Jedni smatraju da je u pitanju 29. oktobar 1929. godine. Drugi – 28. jun 1914. godine. Period potpunog završetka ovog modela jasnije je definisan – druga polovina četrdesetih. Upravo u tom periodu, počelo se sa izgradnjom novog modela kapitalizma u ideološki privlačnom omotu ,,društva sveopšte potrošnje i jednakih mogućnosti“. A suštinski, to je istoričarima dobro poznat model Rimske imperije, kada se ,,građanima Rima“ obezbeđivao visoki nivo potrošnje ,,hleba i igara“ na račun neravnopravne razmene sa periferijom i osvajanja novih zemalja. Taj model odlično funkcioniše (a porciji ishrane i načinu života rimskog plebejca danas mogu da se dive ne samo ukrajinski penzioneri i kineski seljaci, već i američka niža srednja klasa), upravo dotle dok vojna sila omogućava osvajanje novih resursa i podržavanje neravnopravne razmene.

Ali, ako se u drevnom Rimu sve održavalo na vojnoj sili i rimskom pravu, koje se zarad ciljeva upravljanja pokazalo daleko efikasnijim sistemom od ,,običnog“ prava, savremena ,,atlantistička imperija“ drži se (držala se do poslednjeg vremena) na vojnoj sili i usavršenom finansijskom modelu razvoja, koji se, pomalo uprošćeno, može nazvati modelom ,,kazina sa beskonačno udvostručujućim ulozima“. A takođe, i na socijalnom konsenzusu, čiji se smisao svodi na sledeće – elita obezbeđuje plebsu ,,hleba i igara“, a plebs se naslađuje životom/potrošnjom i ne upliće se u politiku.

Kapitalizmu ,,sveopšte potrošnje i finansijskih mehurova“ moguće je podneti mnoštvo različitih opravdanih reklamacija. Hajdemo odmah da se sa njima saglasimo. Jedno je nesporno – 85% stanovništva SAD, Japana, zemalja Zapadne Evrope, imalo je 1980-tih, 1990-tih, čak i 2000-tih godina, znatno viši životni standard i nivo potrošnje, nego njihove babe i dede 1910-tih, 1920-tih, da ne govorimo o tridesetim godinama HH veka, u okvirima monopolskog modela.

I pre nego što se poradujemo tome, što ovom modelu kapitalizma, po svoj prilici, dolazi kraj, treba razmisliti o tome, da prelazni period ka novom modelu društvenog uređenja, čije se konture danas čak ni ne naziru – jeste ta ista ,,epoha promena“ iz starog kineskog prokletstva.

I prvo što će se desiti u ,,sitim državama“, čak i u slučaju bojažljivog pokušaja smanjivanja nivoa potrošnje, jeste rušenje socijalnog konsenzusa, što mi već posmatramo u vidu parola ,,Okupiraj Volstrit“, ,,kazni bankare“, ,,hapsi korupcionaše“, ,,poharaj prodavnice“, tako da je transfer ,,imperijalističkog rata u građanski“ sasvim realna opasnost, mogućnost. Citiram – ,,među stanovništvom mnogih zemalja sveta, raste ubeđenje da se ekonomska dobra u njihovim državama raspoređuju nepošteno. Prema istraživanju Globescan za BBC, u to je uvereno više od polovine žitelja 17 od 22 države. U to da su dobrâ nepošteno raspodeljena, uvereno je 92% ispitanika u Španiji, više od 80% u Francuskoj, Južnoj Koreji i Čileu. U SAD taj pokazatelj iznosi 65%, a u Velikoj Britaniji – 61%. Eksperti primećuju, da sa nivoom blagostanja raste i stepen nezadovoljstva životom i akcijama država. Ma kako čudno, građani upravo razvijenih uspešnih zemalja, sve više upadaju u depresiju. Rusija takođe demonstrira stabilno visok nivo nezadovoljstva raspodelom bogatstava (77,5%). Ruski građani su nezadovoljni time kako se raspodeljuju prihodi, i smatraju da veći deo sredstava odlazi u džepove oligarha. U faktore koji formiraju nepravednu raspodelu matrijalnih bogatstava u državi, mogu se uvrstiti korupcija, slaba zakonodavna baza i mnoštvo prepreka na putu realizacije preduzimačke delatnosti” (izvor podataka – istraživački holding ,,Romir”).

Para bellum

Realna alternativa nafti (gasu) kao izvoru energije postoji! To je atomska energija. Svi razgovori o njenoj opasnosti jesu demagogija i besmislice. Na autoputevima sveta, svake godine pogine pola miliona ljudi. Još jedan milion se osakati i izgubi sposobnost za rad. Nekoliko miliona ljudi godišnje doživi ozbiljne traume. Zašto oni koji su ,,zabrinuti za bezbednost“ ne zahtevaju trenutnu totalnu zabranu proizvodnje i eksploatacije automobila? Svake godine po celom svetu, ruši se 10-15 aviona i gine nekoliko hiljada ljudi. Zašto se stotine miliona putnika ne premeste na ,,bezbedniji“ transport? Da, za 50 godina, u svetskoj atomskoj energetici bilo je 10-15 ozbiljnih havarija. Sa ljudskim žrtvama. I sledećih 50 godina biće 10-15, a možda čak i 20-25 havarija. To je jedna od cenâ za jeftin izvor energije za taj svet. I, uostalom, Rusija u toj sferi, na tom tržištu, ima vrlo dobre, jake konkurentske pozicije. Zato, bilo koja razmišljanja na temu ograničavanja, smanjivanja, diskriminacije atomske energetike treba da smatramo kao zlonameran napad na naše nacionalne interese.

Traganjem za novim izvorima ,,starih“ resursa (da, čak i na Marsu!) i za najnovijim resursima neprekidno su zauzeti najbolji umovi čovečanstva, svemoguće ,,razvojne korporacije“, naučni i antinaučni fantasti, proroci i vizionari. Đavo im u pomoć! Jer svako uvećanje resursa, uvek i svuda, samo je dovodilo do razjarivanja borbe za te iste resurse.

A u to da predstoji zaoštravanje borbe do potpune razjarenosti suprotstavljenih strana, sumnje je sve manje i manje. Svetski troškovi za vojne svrhe rastu poslednjih 10 godina sa tempom koji je 15-30% veći od tempa rasta svetskog BDP-a. U pojedinim zemljama, taj raskorak dostiže 50-70%. Udeo anglosaksonske koalicije (uz pridružene – Francusku, Japan i Saudijsku Arabiju)  premašuje polovinu (54,5%!) svetskih vojnih troškova. Upravo to omogućuje da tih pet država kontroliše više od trećine (34,5%) svetske potrošnje. Pri tome, stanovništvo tih država čini manje od desetine (8,5%) svetske populacije.

A evo, u Kini i Indiji živi više od trećine (36,5%) svetske populacije, a ukupna potrošnja te dve države čini svega šestinu (16,5%) svetske potrošnje. Na koji način, pet država sa ukupnim stanovništvom od 0,56 milijarde ljudi, troši dva puta više resursa nego dve zemlje sa ukupnom populacijom od 2,5 milijarde ljudi?! A kada se računa po stanovniku raskorak je devetostruki. Odgovor je jednostavan i banalan. Ukupni vojni troškovi koalicije ,,platinaste petorke“ pet puta nadmašuju celokupne vojne rashode Indije i Kine, uzetih zajedno.

Realna agenda za Rusiju

Zahvaljujući Božijoj promisli i staranju mnogih naraštaja naših predaka, Rusiji je dopala jedna sedmina kopna (skoro 12%) i kontrola nad 15% svetskih resursa. Zarad zadržavanja te kontrole, Rusija će morati da troši na odbranu znatno veća (procentualno u odnosu na populaciju i BDP) sredstva, nego Kina i Indija. Preterano preovlađivanje vojnih troškova nad socijalnim može da upropasti našu zemlju, kao što je pre četvrt veka uništilo SSSR. U isto vreme, nepromišljeno razoružanje može dovesti do gubitka kontrole nad znatnim delom resursa. Kako se provući između Scile i Haribde? Kako pronaći pravilan balans? Kako ne dozvoliti uvlačenje naše zemlje u naredne pogubne avanture? Kako zadržati kontrolu nad resursima i postići pravedniju raspodelu prihoda od njihovog korišćenja? Kako izbeći ,,makaze cena“ na svetskom tržištu? (Pod ,,makazama cena“ na svetskom tržištu, autor podrazumeva veštačko stvaranje situacije, kada bi cene ruskih resursa – pre svega energetskih – bile niske, a nama neophodnih tehnologija za modernizaciju – visoke). Eto, glavna pitanja geostrateške agende za našu zemlju su u resursnoj sferi. A strašnim pričama i proročanstvima o iscrpljivanju resursa, siti zapadni intelektualci neka i dalje plaše svoje vlade, novinare i blogere.

Priredio i preveo sa ruskog – Nebojša Vuković

http://www.odnako.org/magazine/material/show_18777/