Iz Bosne u Siriju, ponavlja li se istorija?

(Global riserč, 28. 3. 2012)

Svako ko pažljivo prati sadašnju krizu u Siriji, zapaziće da želja za reformama potiče od velikog dela stanovništva nepovezanog sa oružanim otporom koji potpomažu strane sile.

Ove oružane grupe, a mnoge od njih su vehabistički (ili salafistički) teroristi, predstavljaju veliku pretnju jedinstvu sunita, šiita, alavita, hrišćana i druza koji žive u ovoj suverenoj sekularnoj državi.

Izveštaji sa lokacija gde su oružani pobunjenici uspeli da prigrabe kontrolu, pokazuju da se tamo vrše akcije koje su u stvari istovetne “etničkim čišćenjima“. Pa ipak, sve dok oni koji su, kako izveštaji kažu, za to odgovorni delaju u skladu sa interesima SAD-NATO-a, o njihovim delima se uglavnom ne izveštava, i pažnja medija se sa njih strateški skreće na drugu stranu (videti: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=29842).

U stvari, mnogi Sirijci koji zahtevaju reforme ne suprotstavljaju se predsedniku Al Asadu, i stvarno veruju da je on posvećen uvođenju promena. Međutim, takve promene zahtevaju vremena za savladavanje određenih prepreka. Istina je da posle višedecenijske vladavine Baat partije, izvesni delovi sadašnjeg režima imaju ukorenjene interese za održavanje status quo, kako se ne bi rizikovalo da im zaprete one značajne promene koje bi usled reformi nastale.

Uz to, u zemlji postoji i značajna, mirna, opozicija koja je za promene putem dijaloga sa vladom, jer ona zna da bi nagle provokacije mogle zemlju da bace u vrtlog haosa. U intervjuu za Syria Comment iz oktobra 2011. g. pisac Luaj Husein (Louay Hussein), koji je izraziti i otvoreni oponent vlade Sirije, iznosi upozorenja protiv dalje eskalacije:

„Mislim da postoje dva razloga usled kojih će se demonstracije znatno smanjiti. Prvo, to je snažna opresija koju u poslednje vreme vrši vlada, i drugo to je sve veći broj oružanih akcija grupa koje su protiv vlasti, kao što je “Slobodna sirijska armija“ ('The Free Syrian Army'). Usled toga, očekujem i više krvoprolića. Štaviše, zabrinut sam da ako ne uspemo da vrlo brzo dođemo do unutrašnjeg rešavanja konflikta, nesumnjivo je da ćemo u bliskoj budućnosti biti suočeni sa raznim aspektima građanskog rata“.

(Videti: http://www.joshualandis.com/blog/?p=12507&cp=all)

Najvažniji mediji nisu obratili pažnju na tu procenu, i zanemarili su ove važne činjenice. Pažnja medija se usredsredila na izbeglu “opozicionu“ grupu, “Sirijski nacionalni savet“ ("Syrian National Council"), koji se već raspada zbog dominantne uloge Muslimanske braće u njemu, i “Slobodne sirijske armije“, koju Zapad prikriveno podržava. Osim toga, jedan od omiljenih izvora informacija zapadnih medija je mala organizacija iz Londona, po imenu “Sirijska osmatračnica ljudskih prava“ (Syrian Observatory for Human Rights), čije se tvrdnje naširoko navode, mada nisu potvrđene.

To sve strahovito podseća na događanja koja su vodila prošlogodišnjim napadima NATO-a na Libiju, u kojima su ubijene desetine hiljada libijskih civila. Ipak, tu sada postoje i dve ključne razlike:

1. Ovog puta, Rusija i Kina igraju izrazitiju ulogu. Izrazile su svoje protivljenje akcijama koje bi vodile agresiji na Siriju.

2. Takozvani libijski “pobunjenici“ su imali neku vrstu uporišta u Bengaziju, na zapadu zemlje, odakle je NATO mogao da im bombama probije put do Tripolija. Takvih okolnosti u Siriji nema.

Da li bi to mogao biti razlog tome što sirijski pobunjenici povećavaju nasilje pomoću bombaških napada i izazivanja teških sukoba kako bi isprovocirali oštre rakcije vladinih jedinica i destabilizovali zemlju, izazivajući na taj način i verske sukobe? U stvari, kako bi izazvali napetosti i sukobe tolikog stepena koji bi mogao da dovede dotle da zapadne sile tada smatraju da mogu “opravdati“ neophodnost svoje intervencije?

Napori bivšeg sekretara UN Kofi Anana za postizanje mirnog rešenja bi imali neke šanse ako bi zapadne sile i njihovi saudijski i katarski saveznici obustavili svoju jednostranu podršku oružanom otporu protiv Asada.

Pouke istorije: Jugoslavija

Istorijski posmatrano, sirijska situacija nije jedinstvena. Ona nam pruža priliku da u obzir uzmemo i to kako su se u prošlosti odigravali slični događaji, naročito oni u Jugoslaviji 1990-ih godina, a oni su i postali istorijski presedan za oružanu intervenciju Zapada. Ti tragični sukobi, naročito u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, poslužili su kao scena za izvođenje destabilizacije čitavog jednog regiona, za manipulaciju javnim mnjenjem u cilju otpočinjanja agresivnog rata, i vršenje promene režima, kao i ekonomske (a delom i teritorijalne) kolonizacije (vidite pronicljivi govor Majkla Parentija [Michael Parenti] o razaranju Jugoslavije:

http://www.youtube.com/watch?v=GEzOgpMWnVs).

S obzirom na obim pomoći od spolja na koju pobunjenici mogu da se u potpunosti oslone, vredi povući neke paralele sa izbijanjem građanskog rata u Bosni (1992-1995). Pogledajmo ovo: tokom tog rata, vođa bosanskih muslimana, Alija Izetbegović, koga je Zapad potajno pomagao, postavio je za prioritet te borbe formiranje nezavisne države Bosne pod vlašću muslimana. Međutim, morao je savladati problem da ta njegova vizija nije odražavala volju većinskog stanovništva Bosne: prema popisu iz 1991. godine, 44% stanovništva je sebe smatralo mulimanima/Bosancima, 32,5% Srbima, a 17% Hrvatima.

Dok celokupno srpsko stanovništvo Bosne (jedna od tri konstitutivne narodnosti te republike) nije želelo izlazak iz jugoslovenske federacije, Hrvati su prihvatili održavanje referenduma o nezavisnosti Bosne. Međutim, svako ko zna političke aspiracije ondašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana shvatiće da hrvatska strana nikako nije želela bosansku nezavisnost zato što želi da živi u nezavisnoj Bosni, nego zato što bi otcepljenje Bosne od Jugoslavije trebalo da bude prvi korak za pripajanje “domovini“ Hrvatskoj onih teritorija Bosne na kojima živi hrvatska većina stanovništva.

Uzimajući u obzir te činjenice, i znajući da je u Hrvatskoj građanski rat izbio već u 1991. godini, to je bio jedini razumni način za sve strane. To i jeste, u stvari, bio cilj najpopularnijeg političara bosanskih muslimana tog vremena, Fikreta Abdića. On je sebe smatrao projugoslovenskim, i na izborima u Bosni 1990. godine je dobio najviše glasova. Uprkos tome, Izetbegović, kandidat koga su podržavali američki zvaničnici, prigrabio je položaj predsednika Bosne. Uzgred budi rečeno, za Vašington nije bio nikakav problem to što je Izetbegović bio osuđivan i u zatvoru zbog toga što je u svom tekstu nazvanom “Islamska deklaracija“ narušio zakone države Jugoslavije, tvrdeći da „ne može biti mira ili koegzistencije izmeću islamske vere i neislamskih socijalnih i političkih institucija“.

U martu 1992. godine, činilo se da je mirno rešenje za Bosnu najzad na vidiku. Sva trojica bosanskih vođa (Alija Izetbegović, Musliman, Radovan Karadžić, Srbin, i Mate Boban, Hrvat) potpisali su takozvani Lisabonski sporazum, koji je predviđao podelu vlasti na svim nivoima , uključujući i delegaciju centralne vlasti lokalnim etničkim zajednicama. Međutim, Izetbegović je deset dana kasnije, posle svog susreta sa ambasadorom SAD u Jugoslaviji Vorenom Cimermanom (Warren Zimmermann) svoj potpis povukao. Naširoko je dokazano da je Amerika u tom trenutku vršila pritiske za momentalno priznavanje nezavisnosti Bosne (pogledajte kratak isečak iz filma “Jugoslavija – rat koji se mogao izbeći“ ["Yugoslavia – An Avoidable War":

http://www.youtube.com/watch?v=-Iobb8xMFRc])

Rat je izbio posle nekoliko nedelja, i Zapad je bio samo na korak udaljen od svog cilja da izazove kompletnu destabilizaciju države. Uzevši u obzir istovetnu upletenost Zapada u Siriji, da li slična sudbina ne očekuje i nju?

U Siriji, kao što je to bilo i u Bosni, napori za nalaženje kompromisa bi značili da treba vršiti pritisak na obe strane kako bi se sporazum postigao. Ali, ako jedna od strana već ima potpunu podršku Zapada, šta bi trebalo da joj bude podsticaj da traži kompromis sa vladom? U Siriji, pobunjenici su od samog početka imali stranu podršku, što je automatski sabotiralo mogućnosti stvarnih pregovora.

Remeteći situaciju još više, najvažniji [strani] mediji su agresivno sakupljali argumentaciju za intervenciju u Siriji. Nekolikoprotivnika sirijske vlade i neki zapadni mediji optužuju vladu Sirije da je ona odgovorna za krvave terorističke bombaške napade u Damasku i Alepu 17-18. marta. Ali oni prećutkuju odgovor na pitanje o tome zašto bi predsedniku Sirije Al Asadu bilo u interesu da izaziva eskalaciju u dva najveća grada u Siriji, gde on još uvek uživa podršku većine stanovnika.

Ako se vratimo na primer iz Bosne, iz istorije vidimo ko je bio taj koji je iskorišćavao slična događanja. U glavnom gradu Bosne, Sarajevu, 27. maja 1992. godine je došlo do masakra u kome je poginulo mnogo nevinih ljudi koji su stajali u redu za hleb. Taj grozni događaj je ponavljano emitovan širom sveta. Samo posle četiri dana, 31. maja, UN je nametnula teške sankcije jugoslovenskoj federalnoj republici. Onima na Zapadu koji donose odluke, bilo je jasno da su Srbi ti koji su odgovorni za onaj zločin. Mnogi eksperti se ne slažu sa tom optužbom, i treba posebno obratiti pažnju na ono što kaže general major Luis Mekenzi (Lewis MacKenzie), tadašnji komandant snaga UN u Bosni: „Neposredno pred taj incident, ulice su blokirane. Čim se sakupio red, pojavili su se mediji, ali – držali su se na odstojanju. Dogodio se napad, a mediji su bili odmah tu, na licu mesta. Tvrdi se da se većina ubijenih sastojala od “pitomih Srba“[1]

(http://www.srpska-mreza.com/Bosnia/Sarajevo/breadline.html ).

Do sličnih događaja je dolazilo i u godinama 1994. i 1995, pogledajte, na primer, ceo film "Yugoslavia – An Avoidable War"

http://video.google.de/videoplay?docid=5860186121153047571# .

To je najzad dovelo i do kampanje NATO bombardovanja bosanskih Srba, vršene između 30. avgusta i 20. septembra 1995. godine, opravdavane pozivima sa Zapada za “humanitarnu intervenciju“. Da li slična “opravdanja“ uskoro ne očekuju i Siriju posle bombaških napada u Damasku i Alepu?

Naravno, velika je ironija ono hipokritsko držanje vlade SAD, ona s jedne strane poziva na mir, dok je s druge strane baš ona vodeći svetski snabdevač oružjem. Mada je Obamina vlada možda i pozivala sirijske pobunjenike da spuste oružje, ipak postoji ogromna razlika između zvaničnih izjava i onog što se na terenu čini. U stvari, sada je baš u toku zaključivanje posla vrednog više milijardi dolara između SAD i Saudijske Arabije, a ona je vodeći snabdevač oružjem sirijskih pobunjenika, videti:

http://rt.com/news/saudi-arabia-protests-piety-514/ .

Ovakva dvostruka merila su bez daljeg bila primenjivana u Bosni, gde je CIA tajno krijumčarila oružje uprkos postojećem embargu, videti: “Kako je džihad stigao u Evropu: Alahovi ratnici i tajne službe na Balkanu“ ("Wie der Dschihad nach Europa kam: Gotteskrieger und Geheimdienste auf dem Balkan") Jirgena Elzesera (Jürgen Elsässer) iz 2008. g.

Važno je zapaziti da su kako u Bosni, tako i u Siriji (a to su samo neki primeri) u stvar upleteni i najamnici iz više arapskih zemalja, povezani sa Al Kaidom. Oni su u Siriji integrisali “opoziciju“, koju najvažniji zapadni mediji proglašavaju žrtvom vladinih udaraca.

To ne bi trebalo da bude neko iznenađenje, jer se oni koji operišu pod etiketom “Al Kaida“ često služe interesima Vašingtona. U Bosni, gde su mudžahedinski borci obučavali vojnike bosanskih muslimana, a i sami se borili protiv Srba i Hrvata, odobrenja za vojne akcije armije bosanskih muslimana su dobijana od rukovodstva Al Kaide. Videti: Balkan Investigative Reporting Network

(http://www.bim.ba/en/79/10/4113 ).

Jedan od bosanskih muslimana koji je odbio da se bori protiv Srba, već pomenuti Fikret Abdić, oformio je sopstvenu bezbednu oblast “Autonomnu oblast Zapadna Bosna“ u oblasti Velike Kladuše i sklopio mir sa Srbima. Britanski diplomata Dejvid Oven opisao ga je u “Balkanskoj odiseji“ ("Balkan Odyssey", 1995, str. 82) kao „otvorenog, samopouzdanog i različitog od sarajevskih muslimana. Bio je za pregovore i kompromise sa Hrvatima i Srbima, i oštro je kritikovao muslimane koji su želeli da blokiraju sporazumni dogovor“.

U avgustu 1995. g., u zajedničkom napadu Izetbegovićevih i snaga armije Hrvatske (oboje saveznici Zapada), Abdićeva autonomna oblast je pala.

U medijima se konflikti često slikaju kao sukob “dobrih momaka“ protiv “zlih“, mirovnih snaga protiv terorista, nas protiv njih. Kako to pokazuje ovaj primer iz Bosne, kompletnu priču je nemoguće izneti uz korišćenje takvih šematskih koncepata: nisu svi muslimani bili protiv Srba, a sigurno je da nisu svi oni želeli Izetbegovića za predsednika.

I u Siriji je jasno da nisu svi oni koji traže demokratiju ujedno i neprijatelji Al Asadove vlade. Međutim, čačkanje u “sivu zonu“ one podele dobri: loši, dovodi u pitanje ono strogo “opravdavanje“ intervencije, pa bacanje takvih sumnji sigurno nije u interesu najvažnijih medija i interesa Zapada kojima oni služe.

Kako bismo izbegli nesporazume, treba reći da su ljudi na obema stranama građanskog rata u Bosni strašno propatili. Ali, kao i u Siriji, važno je ustanoviti: kome je to u interesu da izaziva porast socijalnog haosa i nasilja?

Tokom celog građanskog rata u Jugoslaviji, separatističke snage su izvršavale planove Zapada za destabilizaciju i uništenje čitave države. Jugoslavija je imala besplatno školstvo, i pravednu raspodelu dohodaka. Svoju nezavisnost je čuvala tako što je bila glavni igrač u Pokretu nesvrstanih. S druge strane, to njeno istorijsko držanje je bilo primer ostalim državama u Pokretu nesvrstanih, koje su odbijale da prihvate neoliberalne diktate MMF-a.

U kontekstu Balkana, srpski narod je bio podvrgnut najvećem teretu optužbi Zapada, i uglavnom lažno oklevetan usled svog čvrstog stava protiv raspada Jugoslavije. Srbi su bili najbrojnija narodnost Jugoslavije i teško su propatili i stradali tokom Drugog svetskog rata, onda kada su hrvatski fašisti, ustaše, sistematski klali srpsko stanovništvo Hrvatske i Bosne. To je, uglavnom, i bila ona trauma koja je većini Srba učinila da je pomisao o životu u nezavisnim državama Hrvatskoj i Bosni koje vode ekstremisti bila nepodnošljiva. Realnu sliku o ulozi Srbije u ratovima u Jugoslaviji je izneo ondašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević, u jednom intervjuu datom tokom rata na Kosovu:

„Nismo mi anđeli. Ali – nismo ni đavoli kakvim nas vi predstavljate. Naša regularna vojska je visokodisiplinovana. Paramilitarne, neregularne jedinice su druga priča. Desile su se gadne stvari – ali to se dešavalo i drugim stranama tokom rata u Vijetnamu, kao – uostalom i u drugim ratovima.“

Videti: http://emperors-clothes.com/articles/jared/MiloInt.html.

Uzimajući sve u obzir, to isto bi se moglo reći i za vojsku Sirije, kao i za ostale grupe koje se bore na Al Asadovoj strani. Ali, održavajući ambivalentni stav o sadašnjim događanjima u Siriji, kao što to i jeste trend mnogih najvažnijih levo-liberalnih krugova, ne znači ništa drugo do popuštanja neokolonijalističkom i imperijalističkom programu Zapada i njegovom pseudohumanističkom opravdavanju. Sve to još, i uprkos činjenici da su oni aktivno podstakli etničku i/ili versku mržnju i ostali gluvi na vglasove razuma, kako u Jugoslaviji, tako i u Siriji, samo da bi sprovodili onaj stari koncept Rimljana: "divide et impera".

Autorova primedba: Prema najnovijim vestima, vlada Sirije je prihvatila Kofi Ananov plan od 6 tačaka. U Istambulu će se 1. aprila sastati “Prijatelji Sirije“ ("Friends of Syria"), koja se uglavnom sastoji od arapskih država i država Zapada, koje daju prednost snažnijim akcijama protiv vlade predsednika Sirije Bašar al-Asada. Znajući da toliko igrača izvana delaju iz pozadine, vreme će pokazati kakav će uticaj ta događanja imati na krizu u Siriji i na potencijalnu efikasnost mirovnog plana.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis

[1] Prim. prev.: Sarajevski Srbi koji su (dobrovoljno, ili prinudno) ostali da žive u samom gradu.