Ispadanje

Više od šest decenija zvaničnici SAD su gledali na Tursku kao na svog važnog i lojalnog saveznika. Tokom hladnog rata Vašington je u Turskoj video nužno “jugoistočno sidro” NATO. Kada je hladni rat završen, mnogi članovi američke spoljnopolitičke zajednice insistirali su na tome da je Turska postala još važniji partner američke bezbednosti nego što je bila ranije. Pol Volfovic, koji će za vreme predsednika DŽordža Buša postati zamenik sekretara odbrane, jedan je od prominentnih eksperata koji su tvrdili da u internacionalnom sistemu postoji mnogo ključnih stubova moći, i da se Turska nalazi visoko na listi tih stubova. Proturski analitičari su smatrali da u posthladnoratovskom okruženju Turska nije samo “jugoistočno sidro” NATO, ona je takođe most između Srednjeg istoka i Evrope, dragocena cev za Zapad, ona vrši sekularni uticaj na muslimanski svet i to posebno na one republike u centralnoj Aziji koje su nastale nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Ali tokom poslednjih sedam ili osam godina turska spoljna politika je počela da uznemirava administraciju SAD i članove spoljnopolitičke zajednice. Američko-turski odnosi su počeli da se hlade i verovatno je da će se pogoršavati i dalje.

Prvi udarac odnosima desio se početkom 2003. godine kada su SAD tražile dozvolu od Turske za otvaranje severnog fronta na turskoj teritoriji za sukob u Iraku. Da bi dali dozvolu za tu operaciju, turski lideri su za uzvrat tražili veliku sumu (30 milijardi dolara). Čak i da je Vašington prihvatio tu ucenu, nije sasvim jasno da li bi se Ankara pridržavala tog dogovora. To je bila loša sreća Bušove administracije sa islamističkom vladom Partije pravde i razvoja (AKP) koja je na izborima novembra 2002. godine pobedila tradicionalnu kemalističku sekularnu partiju. Ta vlada nije bila voljna da podrži SAD i njen rat protiv muslimanskih zemalja.

Vašington, takođe, nije mogao da računa da će dobiti podršku sekularne turske vojske za tu avanturu, što je izazvalo ogorčenost američkih vojnih lidera koji su se žalili na nezahvalnost američkog saveznika. Turski vojni komandiri su bili zabrinuti, koliko i civilni političari, zbog posledica koje će proizvesti strategija svrgavanja Sadama Huseina. Po njihovom mišljenju, takav korak bi mogao pogoršati probleme s Kurdima u Iraku, kao što se desilo tokom Zalivskog rata, i nakon uvođenja zone zabrane leta ranih devedesetih godina. Svrgavanje Sadama, kako su verovali, fatalno bi oslabilo vladu u Bagdadu i isto tako to bi omogućilo kurdskim secesionističkim snagama u severnom Iraku da dobiju na snazi.

To nije beznačajno pitanje za Tursku. Oko 20 odsto kurdske populacije Srednjeg istoka prebiva u Iraku, ali punih 50 odsto živi u jugoistočnoj Turskoj, i stalno se nalaze u stanju niske pobunjenosti pod uticajem marksističke Kurdistanske partije radnika. Svaka emergencija kurdskog političkog etniciteta u severnom Iraku smatra se i vidi kao potencijalna pretnja jedinstvu turske države.

Jaz između Turske i SAD povodom Iraka nakon svrgavanja Sadama pretvorio se u provaliju. Turski lideri su videli da raste uticaj Irana u Iraku, uticaj koji se manifestovao u teheranskoj vezi sa šiitskom vladom ministra Nourija al-Malikija, razvoj koji nikoga ne raduje u Turskoj. Još gore, sa tačke gledišta Ankare, postoji razmetljiva de fakto nezavisnost iračkih Kurda. Po turskim, vojnim i političkim liderima, taj neželjeni razvoj događaja bio je proizvod kratkovide politike SAD.

Da bi stvari bile gore, PKK pobuna, koja je opala nakon hapšenja lidera organizacije Abdulaha Okalana 1999. godine, ponovo je planula kada su irački Kurdi konsolidovali de fakto nezavisnost. PKK borci su koristili kurdsku teritoriju u Iraku kao svetilište sa kojeg su organizovali napade u Turskoj. Ankara se žalila Vašingtonu zbog toga. Konačno, turska vlada je pod uticajem vojske upozorila Vašington 2007. godine da će napasti severni Irak kako bi očistila PKK pobunjenike. SAD zvaničnici su zahtevali posredovanje između Ankare i kurdske (kurdistanske) regionalne vlade, uočavajući da bi dugoročni NATO saveznik i najproameričkija frakcija u Iraku mogli da zarate jedni s drugima. Vašington je konačno uspeo da nagovori tursku vojsku da smanji prostor njene intervencije i izvršio pritisak na kurdski režim da izbegne direktnu konfrontaciju sa turskim snagama. Ali ni jedna strana nije bila zadovoljna dogovorom, i Turska je nastavila da se meša preteći novim ofanzivama.

U najmanju ruku, pozicija Ankare se iskomplikovala misijom Vašingtona u Iraku i administracija SAD je bila razumljivo nesrećna. Upozorenja turske vojske da neće dozvoliti da irački grad Kiruk padne pod jurisdikciju kurdske regionalne vlade su se ponovila. I to je takođe bio rastući izvor tenzija. Sa vašingtonske tačke gledišta, ponašanje Turske kao saveznika, prema iračkoj politici, nije bilo za poštovanje. Sa Ankarine tačke gledišta, politika SAD prema Iraku je trapava, glupava i takva da potkopava turske interese. Taj spor je bio katalizator, i to glavni katalizator, uočljivog pogoršavanja tursko-američkih odnosa.

Ali spoljnopolitički uzroci rastućeg otuđenja leže dublje. Ankara je namerno oslabila svoje veze s tradicionalnim NATO saveznicima, uključujući i SAD, i stavila veći naglasak na pojačavanje i poboljšavanje svojih veza sa muslimanskim svetom, i to posebno s arapskim nacijama. Vlada ministra Erdogana se nije samo distancirala od vašingtonske divlje i nepopularne politike prema Iraku, ključno pitanje se odnosilo na to kako se postaviti prema Iranu. Ankara nastavlja da oponira strategiji SAD uvođenjem multilateralnih ekonomskih sankcija Teheranu zbog pokušaja vlade da napravi nuklearnu bombu.

Ovakva pozicija dovodi Tursku u isti tabor s Kinom i Rusijom u vezi sa Iranom, što je konzistentno Ankarinom približavanju Moskvi. Turska blisko sarađuje sa Rusijom oko energetskih pitanja. Najznačajnije je to da turska vlada nije sledila američku reakciju besa usmerenu prema Rusiji tokom rata 2008. godine u Gruziji. Turska takođe nije podržala nameru Vašingtona da na listu članova NATO stavi Gruziju i Ukrajinu – potez koji Moskva tumači kao neprijateljski svojim interesima.

Ako je Vašington nesrećan zbog uspostavljanja prijateljskih odnosa Turske i Rusije, još više je uznemiren zbog narastajućeg animoziteta između Turske i Izraela. Ankarina otvorena kritika izraelske vojne ofanzive na Gazu prošle godine je najvidljiviji znak pogoršavanja tursko-izraelskih odnosa. Ali teško da je jedini. Ti odnosi su dostigli najnižu tačku ove godine, kada je izaslanik ministra spoljnih poslova Izraela ponizio turskog ambasadora ponudivši mu da sedne na kauču niže od domaćina, čineći da turski ambasador izgleda kao školski dečak koji čeka da ga neko izgrdi. Pogoršavanje odnosa između Turske i Izraela se odrazilo na pogoršavanje odnosa Turske i SAD. Vašington je duboko nesrećan jer Ankara postaje neprijateljski raspoložena prema najomiljenijem američkom savezniku u regionu.

Poslednji udarac na američko-turske odnose se desio poslednjeg meseca kada je Komitet za spoljnopolitičke poslove izglasao usvajanje rezolucije kojom se osuđuje genocid nad Jermenima koji se desio tokom poslednjih godina postojanja Otomanske imperije. Prethodne rezolucije su uvek umirale u komitetu. Reakcija na ovo u Turskoj je bila furiozna, a Ankara je nakon nekoliko nedelja opozvala američkog ambasadora.

Iako kongresni lideri, pa čak i turski teže prijateljstvu, i mada u američkoj vojsci počinju da imaju “drugu misao” o pouzdanosti političkog i bezbednosnog partnerstva sa Ankarom, administracija Obame, ipak, još uvek nije odustala od uspostavljanja bližih veza sa Turskom. To neće biti lak zadatak. Spoljnopolitičke razlike između Vašingtona i Ankare su sada brojne i duboke. Idući dalje, SAD će verovatno imati poljuljane odnose, u najboljem slučaju, naslonjene na taj stub moći.

(Prevod Lorna Štrbac)