Integralni tekst ("Havanske") deklaracije Pape Franje i Patrijarha Kirila

„Blagodat Gospoda Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima vama“ (2 Kor 13:13).

1.       Po volji Boga i Oca, iz Koga proizilazi svaki dar, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, uz sadejstvo Svetog Duha Utešitelja, mi, Franja, Papa rimski, i Kiril, Patrijarh moskovski i sve Rusije, susreli smo se danas u Havani. Blagodarimo kroz Trojicu proslavljenom Bogu za ovaj susret, prvi u istoriji.

Sa radošću smo se susreli kao braća po hrišćanskoj veri, koja se nalaze „od usta ustima“ (2 Jn 12), od srca srcu, kako bismo razmotrili uzajamne odnose među Crkvama, nasušne probleme naše pastve, i perspektive razvoja ljudske civilizacije.

2.       Naš bratski susret dogodio se na Kubi, na raskršću puteva između Severa i Juga, Zapada i Istoka. Sa ovog ostrva – simbola nada „Novog sveta“ i dramatičnih događaja istorije XXveka – upućujemo zajedničko obraćanje svim narodima Latinske Amerike i drugih kontinenata.

Radujemo se tome, što se danas ovde dinamično razvija hrišćanska vera. Moćni religijski potencijal Latinske Amerike, njene vekovne hrišćanske tradicije, utemeljene u životnom iskustvu miliona ljudi, predstavljaju zalog za veliku budućnost ovog regiona.

3.       Susrevši se daleko od starih sporova „Starog sveta“, sa naročitom snagom osećamo neophodnost saradnje katolika i pravoslavnih, koji su pozvani „sa krotošću i strahom na odgovor svakome koji traži od nas razlog svoje nade“ (1 Pet 3:15).

4.       Blagodarimo Bogu za darove koje smo primili kroz javljanje na svetu Njegovog Jednorodnog Sina. Delimo zajedničko duhovnoPredanje prvog milenijuma hrišćanstva. Svedoci tog Predanja su Presveta Bogorodica Djeva Marija i sveti koje poštujemo. Među njima su bezbrojni mučenici koji su svedočili vernost Hristu i postali „seme hrišćanstva“.

5.       Uprkos zajedničkom Predanju prvih deset vekova, katolici i pravoslavni su tokom više od hiljadu godina lišeni zajedničkog pričešća u Evharistiji. Razdeljeni smo ranama koje su nam naneli sukobi iz daleke i bliske prošlosti, razdeljeni nasleđenim od predaka razlikama u poimanju i ispoljavanju naše vere u Boga, jednog u Tri Lica – Oca, Sina i Duha Svetog. Žalostimo se zbog gubitka jedinstva, do koga je došlo zbog ljudske slabosti i grešnosti, uprkos Prvosvešteničkoj molitvi u Hrista Spasa: „da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu“ (Jn 17:21).

6.       Svesni mnogobrojnih prepreka koje treba savladati, nadamo se da će naš susret doprineti ponovnom uspostavljanju tog Bogom zapoveđenog jedinstva za koje se molio Hristos. Neka naš susret nadahne hrišćane celog sveta da sa novom revnošću prizivaju Gospoda, moleći se za puno jedinstvo svih Njegovih učenika. Neka on – u svetu koji od nas očekuje ne samo reči, već i opipljiva dela – postane znamenje nade svim ljudima dobre volje.

7.       Odlučni da preduzmemo sve što je neophodno da se prevladaju nasleđene istorijske razlike, želimo da objedinimo naše napore kako bismo svedočili Jevanđelje Hristovo i zajedničko nasleđe Crkve prvog milenijuma, zajedno odgovarajući na izazove savremenog sveta. Pravoslavni i katolici moraju naučiti da jednoglasno svedoče istinu u svim oblastima, gde je to moguće i neophodno. Ljudska civilizacija je zakoračila u period epohalnih promena. Hrišćanska savest i pastirska odgovornost nam ne dozvoljavaju da ne ostanemo pasivni pred izazovima koji zahtevaju zajednički odgovor.

8.       Pogled nam je pre svega usmeren ka onim regionima sveta, gde su hrišćani žrtve progona. U mnogim zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike istrebljuju se cele porodice, sela i gradovi naše braće i sestara u Hristu. Njihovi hramovi se varvarski ruše i pljačkaju, njihove svetinje skrnave, a spomenici uništavaju. U Siriji, Iraku i drugim zemljama Bliskog istoka sa bolom posmatramo masovni egzodus hrišćana iz zemlje gde je započelo širenje naše vere, i gde su oni od apostolskih vremena živeli zajedno sa drugim religijskim zajednicama.

9.       Pozivamo međunarodnu zajednicu da se hitno suprotstavi daljem progonu hrišćana sa Bliskog istoka. Dižući svoj glas u zaštitu progonjenih hrišćana, saosećamo i sa stradanjem pripadnika drugih religijskih tradicija, koji su takođe žrtve građanskog rata, haosa i terorističkog nasilja.

10.   U Siriji i Iraku to nasilje je već odnelo hiljade života, ostavivši bez krova nad glavom i sredstava za život milione ljudi. Apelujemo na međunarodnu zajednicu da se zauzme za kraj nasilja i terorizma, i da istovremeno kroz dijalog doprinese brzom uspostavljanju građanskog mira. Neophodne su ogromne količine humanitarne pomoći za stradali narod i mnogobrojne izbeglice u susednim državama.

Molimo sve, ko može da utiče na sudbinu otetih, uključujući i dvojice Mitropolitaalepskih– Pavla i Jovana Ibrahima, zarobljenih u aprilu 2013 g., da učine sve što mogu kako bi obezbedili njihovo što skorije oslobađanje.

11.   Uzdižemo molitve Hristu, Spasitelju sveta, moleći za uspostavljanje u bliskoistočnim zemljama mira, koji i jeste „djelo pravde“ (Is 32:17), za učvršćivanje bratskogsuživota među tamošnjim različitim narodima, Crkvama i religijama, za povratak izbeglica u svoje domove, za isceljenje ranjenih i pokoj duša nevino stradalih.

Obraćamo se svim stranama koje se mogu naći uvučene u sukobe sa žarkom molbom da projave dobru volju i sednu za pregovarački sto. Istovremeno je neophodno da međunarodna zajednica upotrebi sva raspoloživa sredstva kako bi jedinstvenim, zajedničkim i koordiniranim naporima okončala sa terorizmom. Pozivamo sve zemlje koje su uključene u borbu sa terorizmom da postupaju odgovorno i promišljeno. Pozivamo sve hrišćane i sve verujuće u Boga da se svojski mole Tvorcu i Promislitelju sveta, kako bi on sačuvao Svoje stvorenje od uništenja, i kako ne bi dopustio novi svetski rat. Da bi mir bio čvrst i trajan, neophodno je poduzeti naročite napore u smeru povratka zajedničkim vrednostima koje nas ujedinjuju, i koje su zasnovane na Jevanđelju Gospoda našeg Isusa Hrista.

12.   Klanjamo se pred mučeništvom svih onih, koji po cenu sopstvenog života svedoče istinu Jevanđelja, birajući radije smrt nego da se odreknu od Hrista. Verujemo da se mučenici našeg vremena, koji dolaze iz različitih Crkava, ali ujedinjeni zajedničkim stradalništvom, predstavljaju zalog za jedinstvo hrišćana. Vama koji stradate za Hrista, upućuje svoje reči Apostol: „Ljubljeni! …radujte se što učestvujete u stradanjima Hristovim, da biste se i u otkrivenju slave njegove radovali i veselili“ (1 Pet 4:12-13).

13.   U ova nemirna vremena neophodan je međureligijski dijalog. Različita poimanja religijskih istina ne smeju sprečavati ljude različitih vera da žive u miru i slozi. U ovom kontekstu religijske vođe nose na sebi naročitu odgovornost za vaspitanje svoje pastve u duhu poštovanja ubeđenja onih koji pripadaju tuđim religijskim tradicijama. Apsolutno su neprihvatljivi pokušaji da se religijskim sloganima opravdaju zločini. Nijedan zločin ne može biti izvršen u ime Boga, „jer Bog nije Bog nereda, nego mira“ (1 Kor 14:33).

14.   Svedočeći o najvećoj vrednosti religijske slobode, blagodarimo Bogu za nezapamćen preporod hrišćanske vere u današnjoj Rusiji i u mnogim zemljama Istočne Evrope, kojima su decenijama gospodarili ateistički režimi. Danas su okovi militantnog ateizma zbačeni, i na mnogim mestima hrišćani mogu slobodno da ispovedaju svoju veru. Za četvrt veka ovde su podignute desetine hiljada novih hramova, otvorene su stotine manastira i bogoslovskih obrazovnih institucija. Hrišćanske zajednice se naširoko bave dobrotvornom i socijalnim radom, i obezbeđuju raznovrsnu pomoć onima kojima je potrebna. Pravoslavni i katolici često rade ruku pod ruku. Oni svedoče o jevanđeljskim vrednostima, braneći zajedničke duhovne osnove ljudskog suživota.

15.   Istovremeno, zabrinjava nas situacija koja se razvija u mnogim zemljama, gde se hrišćani često suočavaju sa ograničenjima religijske slobode i prava da se svedoči i živi u skladu sa svojim ubeđenjima. Pre svega, vidimo da pretvaranje nekih zemalja u sekularizovana društva, otuđena od svakog pomena Boga i Njegove pravde, vuče za sobom ozbiljnu opasnost za slobodu religije. Zabrinjava nas današnje ograničavanje prava hrišćana, ako ne i njihova otvorena diskriminacija, u slučajevima kada određene političke snage, vodeći se često veoma agresivnom ideologijom sekularizma, pokušavaju da ih istisnu na margine javnog života.

16.   Proces evropskih integracija, započet posle vekova krvavih sukoba, mnogi su dočekali sa nadom, kao zalog mira i bezbednosti. Bez obzira na to, pozivamo na oprez pred integracijama koje ne uvažavaju religijski identitet. Ostajući otvoreni prema doprinosima drugih religija našoj civilizaciji, uvereni smo da Evropa mora ostati verna svojim hrišćanskim korenima. Pozivamo hrišćane u Zapadnoj i Istočnoj Evropi da se ujedine u zajedničkom svedočenju Hrista i Jevanđelja, kako bi Evropa očuvala svoju dušu, koju su oblikovale dve hiljade godina hrišćanske tradicije.

17.   Naš pogled je uvek okrenut prema ljudima koji se nalaze u teškom položaju, koji žive u uslovima krajnje oskudice i siromaštva u vreme kada materijalno bogatstvo čovečanstva raste. Ne možemo biti ravnodušni prema sudbini miliona migranata i izbeglica koji kucaju na vrata bogatih zemalja. Raspojasani konzumerizam, karakterističan za neke od najrazvijenijih država, ubrzano troši resurse naše planete. Rastuća nejednakost u raspodeli materijalnog bogatstva povećava osećaj nepravednosti novog poretka međunarodnih odnosa.

18.   Hrišćanske crkve su pozvane da stanu u odbranu zahteva pravde, poštovanja tradicija naroda i autentične solidarnosti sa svima koji stradaju. Mi, hrišćani, ne smemo zaboraviti da „što je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svijetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno, da uništi ono što jeste, da se ne pohvali ni jedno tijelo pred Bogom“ (1 Kor 1:27-30).

19.   Porodica je prirodno središte života čoveka i društva. Zabrinuti smo zbog krize porodice u mnogim zemljama. Pravoslavni i katolici dele jednu i istu predstavu o porodici, i pozvani su da svedoče o porodici kao putu prema svetosti, kroz koji se ispoljava vernost supružnika u međusobnim odnosima, njihova spremnost da rađaju i vaspitavaju decu, solidarnost među naraštajima i poštovanje prema nemoćnima.

20.   Porodica je utemeljena na braku kao činu slobodne i verne ljubavi između muškarca i žene. Ljubav sjedinjava njihovu zajednicu i uči ih da jedno drugo prihvate kao dar. Brak je škola ljubavi i vernosti. Žalimo što su drugi oblici suživota danas uzdignuti na isti nivo sa ovom zajednicom, dok se iz svesti društva istiskuje biblijskom tradicijom osvećena predstava o očinstvu i materinstvu kao naročitom pozivu muškarca i žene u braku.

21.   Pozivamo sve da poštuju neotuđivo pravo na život. Milionima dece se oduzima sama mogućnost da se pojave na svetu. „Glas krvi“ nerođene dece „vapije prema Bogu“ (cf. 1 Moj 4:10).

Pojava takozvane eutanazije dovodi do toga da ostareli i nemoćni počinju da se osećaju kao breme za svoje najbliže i društvo u celini.

Takođe smo zabrinuti pred rasprostranjenošću biomedicinskih tehnologija reprodukcije, jer je manipulacija čovečjim životom – udar na osnove čovekovog bića, stvorenog po liku Božjem. Smatramo svojom obavezom da ukažemo na nepromenjivost hrišćanskih moralnih načela, zasnovanih na poštovanju dostojanstva čoveka, koji je pozvan u postojanje u skladu sa zamisli svoga Tvorca.

22.   Želimo danas da se naročito obratimo hrišćanskoj omladini. Vi, mladi, ne treba da „talent svoj sakrijete u zemlju“ (Mt 25:25), već da koristite sve sposobnosti koje vam je darovao Bog da učvršćujete u svetu istinu Hristovu, ovaploćujući u životu jevanđeljske zapovesti ljubavi prema Bogu i bližnjem. Ne bojte se da idete protiv matice, braneći istinu Božju sa kojom se veoma često ne slažu savremene sekularne norme.

23.   Bog vas voli, i od svakog od vas očekuje da budete Njegovi učenici i apostoli. Budite „svetlost sveta“, kako bi u vašem okruženju „videli vaša dobra dela i proslavljali Oca vašega koji je na nebesima“ (Mt 5:14-16). Vaspitavajte decu u veri hrišćanskoj, predajte im „mnogocjeno zrno bisera“ vere (Mt 13:46), koje ste vi dobili od vaših roditelja i predaka. Ne zaboravite da ste „kupljeni skupo“ (1 Kor 6:20) – po cenu smrti na krstu Bogočoveka Isusa Hrista.

24.   Pravoslavni i katolici su ujedinjeni ne samo zajedničkim Predanjem Crkve prvog milenijuma, već i misijom propovedanja Jevanđelja Hristovog u savremenom svetu. Ta misija podrazumeva uzajamno poštovanje članova hrišćanskih zajednica, i isključuje svaki oblik prozelitizma.

Mi nismo suparnici, već braća: to poimanje treba da vodi sve naše uzajamne odnose, kao i odnose sa spoljašnjim svetom. Pozivamo katolike i pravoslavne u svim zemljama da uče da žive zajedno u miru i ljubavi, i da „isto misle među sobom“ (Rim 15:5). Nedopustivo je koristiti nečasna sredstva kako bi se prinuđivali vernici da pređu iz jedne Crkve u drugu, zanemarujući njihovu religijsku slobodu i sopstvene tradicije. Pozvani smo da ovaploćujemo u životu zavet apostola Pavla i „širimo Jevanđelje ne tamo, gdje ime Hristovo bješe poznato, da ne zidamo na tuđem temelju“ (Rim 15:20).

25.   Nadamo se da će naš susret načiniti doprinos pomirenju tamo gde postoje trzavice među grkokatolicima i pravoslavnima. Danas je očigledno da metod „unijatstva“ prošlih vekova, koji je pretpostavljao privođenje jedne zajednice u jedinstvo sa drugom kroz njeno otrgnuće od njene Crkve, nije put ka ponovnom vaspostavljanju jedinstva. Istovremeno, crkvene zajednice koje su se pojavile kao rezultat istorijskih okolnosti, imaju pravo da postoje i čine sve što je neophodno za zadovoljavanje duhovnih potreba svojih vernika, težeći k miru sa susedima. Pravoslavnim i grkokatolicima potrebno je pomirenje i pronalazak uzajamno prihvatljivih oblika koegzistencije.

26.   Osuđujemo sukob u Ukrajini, koji je odneo već toliko mnogo života, koji je doneo neizmerna stradanja mirnom stanovništvu, i koji je gurnuo društvo u duboku ekonomsku i humanitarnu krizu. Pozivamo sve strane u sukobu na razum, socijalnu solidarnost, i na akciju usmerenu prema izgradnji mira. Pozivamo naše Crkve u Ukrajini da rade u prilog dostizanja društvene sloge, da se suzdrže od učestvovanja u konfrontaciji, i da ne podržavaju dalji razvoj sukoba.

27.   Izražavamo nadu da će se raskol među pravoslavnim vernicima u Ukrajini prevladati na osnovu postojećih kanonskih normi, kako bi svi pravoslavni hrišćani u Ukrajini živeli u biru i slozi, i kako bi katoličke zajednice u zemlji tome doprinosile na način koji će činiti naše hrišćansko bratstvo sve očiglednijim.

28.   U savremenom svetu – istovremeno mnogolikom i ujedinjenom zajedničkom sudbinom – katolici i pravoslavni pozvani su da bratski sarađuju na proglašenju Jevanđelja spasenja, na zajedničkom svedočenju moralnog dostojanstva i autentične ljudske slobode, „da svet veruje“ (Jn 17:21). Taj svet, u kome se sve brže potkopavaju duhovni stubovi ljudskog postojanja, očekuje od nas snažno hrišćansko svedočenje u svim sferama ličnog i društvenog života. Od toga da li ćemo mi u prelomnu epohu zajedno uneti svedočanstvo Duha istine umnogome zavisi budućnost čovečanstva.

29.   U neustrašivom ispovedanju pravde Božije i Blagovesti spasenja neka da nam pomogne Bogočovek Isus Hristos, Gospod naš i Spasitelj, koji nas duhovno osnažuje Svojim nepokolebivim obećanjem: „Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo“ (Lk 12:32).

Hristos je istočnik radosti i nade. Vera u Njega preobražava život čovečji, ispunjava ga smislom. U to su se na sopstvenom iskustvu uverili svi oni, kojima možemo reći, rečima apostola Petra: „Koji nekada ne bijaste narod, a sada ste narod Božiji; koji ne bijaste pomilovani, a sada ste pomilovani“ (1 Pet 2:10).

30.   Ispunjeni blagodarnošću za dar uzajamnog razumevanja, koji se javio tokom našeg susreta, obraćamo se sa nadom Presvetoj Bogomajci, rečima drevne molitve: „pod Tvoju milost pribegavamo, Bogorodice Djevo“. Neka PreblagoslovenaDjeva Marija svojim zalaganjem ojača bratstvo svih onih koji je poštuju, kako bi oni, u vreme koje opredeli Bog, bili ponovo sabrani u miru i slozi kao jedan narod Božji, na slavu Jednosušne i Nedeljive Trojice.

Episkop rimski, Papa Katoličke crkve Franja

Patrijarh Moskovski i sve Rusije Kiril

U Havani, 12. februara 2016. godine.

Tekst deklaracije sa ruskog i engleskog preveo Nikola Tanasić. Originalni tekst na engleskom objavio je Radio Vatikan, ruski tekst objavila ja Patrijaršija Ruske pravoslavne crkve, a preneo ga je sajt Pravoslavie.ru.