Ima li Evropa budućnost?

(Foreign Policy)

Istorijski sporazum sa Iranom u proteklih nekoliko dana pomerio je vesti iz Evropske unije sa udarnih mesta u dnevnim novinama. U nešto drugačijim okolnostima tekuća saga o evrozoni i najnovijem sporazumu kreditora sa Grčkom naišla bi i na veću pažnju nego njena prethodna poglavlja.

Vesti iz Beča su bile dramatične, ali ono što se dešava u Evropi u narednih nekoliko godina će imati ozbiljnije reperkusije nego krajnji ishod nuklearnih pregovora sa Iranom, značajne isto koliko i to veliko  međunarodnopolitičko postignuće.

Upamtimo: Iran je država sa osamdesetak miliona stanovnika, a Evropska unija supranacionalna zajednica sa populacijom koja broji više od pola milijarde. Kao ekonomska jedinica, EU ima bruto nacionalni proizvod veći nego Sjedinjene Države, zavidno bogatstvo, naprednu industriju, značajan vojni potencijal. SAD su i formalno u savezu sa većinom njenih demokratskih članica, i dugo vremena profitiraju iz saradnje sa njima. Stoga je kurs kojim će se Evropa u budućnosti kretati od velikog interesa za SAD.

Imao sam privilegiju da pre nekoliko dana izlažem pred Pododborom za Evropu, Evroaziju i nastupajuće pretnje Odbora za spoljne poslove Predstavničkog doma našeg kongresa na temu: „Budućnost Evropske unije“. Ono što sledi je ažurirani i redigovani tekst moga izlaganja.

Evropska unija je izvanredno političko dostignuće u više oblasti. Ekonomska i politička integracija je pospešila ekonomski rast, obezbedila Evropi jači glas u međunarodnim ekonomskim odnosima i smanjila rizik od izbijanja novog rata. Uz to, članstvo u EU je pomoglo nastajanju postkomunističkih demokratija, koje je usledilo nakon raspada sovjetske imperije.

Nažalost, teško je biti optimista u pogledu današnjih izgleda EU, posebno kada je reč o njenom proklamovanom cilju „još čvršće unije“. Uprkos svojim prošlim dostignućima, EU danas pati od narastajućih tenzija i mnoštva nevolja koje je sama sebi priredila. Kao takva, verovatno će prolaziti kroz uzastopne krize i unutrašnje podele, te se ne može isključiti mogućnost postepenog, ali sigurnog i ireverzibilnog opadanja njene kohezije i uticaja. Budući da je prosperitetna i mirna Evropa u američkom interesu, ovo nisu dobre vesti za SAD.

Današnja Evropa se suočava sa pet fundamentalnih izazova i nijedan od njih neće biti lako savladati.

Problem br. 1: Nekontrolisano širenje

Današnja Evropa je žrtva svog prošlog uspeha. Ono što je započelo kao ograničeni aranžman za koordinaciju proizvodnje uglja i čelika između šest država, postalo je razrađena supranacionalna organizacija od 28 članica kojom upravlja zbunjujuće mnoštvo institucija i pomoćnih agencija i koju parališe potreba za postizanjem konsenzusa pre donošenja svake važne odluke. U isto vreme, njene članice su i dalje nezavisne nacionalne države sa sopstvenim vladama i sopstvenim komplikovanim unutrašnjim političkim aranžmanima. U poređenju sa svim tim, složeni američki federalni sistem je „školski“ primer jednostavnosti.

Povrh toga, kako se EU širila, njeno članstvo je postajalo sve heterogenije. Tako je, recimo, bruto domaći proizvod Nemačke po stanovniku (rer capita) 300 puta veći nego onaj u Malti[1], a godišnji bruto nacionalni dohodak Luksemburga po stanovniku gotovo sedam puta veći nego u Litvaniji[2] i pet puta veći nego u Grčkoj.

Prostorna veličina, broj stanovnika i ekonomski resursi država članica su sasvim različiti, a njihove pojedinačne kulture i nacionalne istorije su širenjem Unije postajale sve manje slične. Nimalo iznenađujuće, EU je širenjem postajala sve glomaznija, sve više podeljena i sve manje popularna. Godine 2014. više od 70 procenata anketiranih građana Unije je izjavilo da se njihov glas ne uvažava prilikom donošenja odluka[3], a blizu dve trećine je izjavilo da EU nema razumevanja za potrebe svojih stanovnika[4].

Problem br. 2: Raspad Sovjetskog Saveza

Iako je nestanak Sovjetskog Saveza sa geopolitičke mape sveta predstavljao pozitivan razvoj događaja, on je ukinuo jedan od glavnih motiva za evropsko ujedinjenje. Na EU se često gleda kao na čisto ekonomski i politički projekat, a ključni deo razloga za njeno osnivanje od samih početaka je, zapravo, bio bezbednosne prirode[5]. Sa jačanjem NATO ti razlozi su bledeli, i ukidanjem Varšavskog pakta sasvim nestali. Izostanak spoljne opasnosti ohrabrio je evropske lidere da se više usredsrede na sebične nacionalne brige i da Uniju vide kao sredstvo za limitiranje i obuzdavanje nemačke dominacije. (Ovaj potonji cilj, gotovo da je nepotrebno reći, ostvaren je u meri mnogo manjoj od željene.)

Od ranih devedesetih, članice Unije sve učestalije plediraju za razvijanje „zajedničke spoljne i bezbednosne politike“[6], ali nikada ne uspevaju da realizuju ta nastojanja. Danas, nekoherentni evropski odgovor na događaje u Ukrajini dobro markira izostanak tog konsenzusa o bazičnim bezbednosnim pitanjima.

Problem br. 3: Kriza evra

Treći problem sa kojim se EU danas suočava je, razume se, kriza evra.

Sada je jasno da je odluka da se ustanovi evro kao valuta bila kolosalna greška, na šta su skeptici od samog početka upozoravali[7]. Učinjeno je to iz političkih pre nego ekonomskih razloga: kako bi se naglasio momenat jedinstva; kako bi se ujedinjena Nemačka čvršće vezala za evropske institucije, i kako bi Evropa uhvatila ujednačeniji ekonomski korak sa Sjedinjenim Državama.

Ali, kako su kritičari već uočili, Uniji su nedostajali politički i institucionalni mehanizmi neophodni da bi monetarna unija funkcionisala. Umesto toga, pobornici evra su naprosto pretpostavili[8]da članice evrozone neće nikada zapasti u finansijske poteškoće, a ako se to i desi (kao što se, naravno, i desilo) biće, pretpostavljali su nadalje oni, lako kreirati institucije koje će sa time izaći na kraj, a koje su Uniji u tom trenutku nedostajale.

Finansijska kriza iz 2008. ogolila je njihove zablude. Sedam godina je prošlo od izbijanja krize, a Uniji još uvek nedostaju političke institucije neophodne za održanje izvorne monetarne unije. Ako je Grčka napusti, njen izlazak će pokazati da evro nije nezamenljiv, a to će proizvesti nove sumnje u njegove dugoročne izglede. Ako, pak, Grčka ostane u monetarnoj uniji, a ne bude mogla da sprovede herkulovske reforme koje sada od nje zahtevaju kreditori, nova kriza je neizbežna.   

Ekonomska cena krize je bila enormna, ali je i njena politička cena bila supstancijalna. Svaki sat koji su evropski lideri potrošili na to da se izvuku iz ovog haosa je sat koji nisu mogli posvetiti iznalaženju odgovora na uspon Kine, preokrete na Srednjem istoku, debakl Ukrajine, ili neki od brojnih i urgentnih domaćih problema.

Pa i gore od toga, kriza je posejala seme podela duž celog kontinenta, sa dužnicima i kreditorima koji demonstriraju takav nivo resentimana i neprijateljstva kakav nije viđen mnogo godina unazad. Umesto da iskažu snažnu privrženost evropskom jedinstvu, članice Unije sada pokušavaju da izdejstvuju ono što žele pretnjama koje mogu urušiti ceo projekat. Grčka preti „gregzitom“ ne bi li iskamčila koncesije od svojih kreditora, dok Francuska na sličan način preti Nemačkoj kako bi je podstakla da makar malo ublaži svoje zahteve.

Ono što sledi je pretnja referendumom o članstvu Ujedinjenog kraljevstva u Uniji, kojoj će pribeći britanski premijer Dejvid Kameron kako bi isposlovao neke posebne ustupke ostalih članica. Kada više država poseže za pretnjom izlaskom iz Unije kako bi time ucenile svoje pretpostavljene partnere, teško da pritom potvrđuju „svi za jednog, jedan za sve“ duh koji je, smatra se, inspirisao i opravdavao projekat šireg evropskog zajedništva. Suvišno je reći da je ovakva situacija poslednje što su kreatori evra imali na umu kada su preduzimali taj sudbonosni korak.  

Problem br. 4: Pogoršanje u regionalnom okruženju

Evropska unija se danas suočava sa ozbiljnim metežom na svojoj periferiji koji proizvodi krupne posledice po nju samu. Propast države u Libiji, Siriji, Jemenu i supsaharskoj Africi prozvela je reke izbeglica koje su krenule ka Evropi, dok pojava Al-Kaide, Islamske države, i drugih ekstremističkih pokreta ima zabrinjavajuće efekte na muslimansku populaciju u Evropi. Opasnost od domaćih i terorista usamljenika je često predimenzionirana, ali svakako nije zanemarljiva.

Neki Evropljani bi danas rado opozvali svoj pristanak na otvorene unutrašnje granice, što je bilo ključno postignuće Jedinstvenog evropskog akta iz 1986. godine. S druge strane, konflikt u Ukrajini pothranjuje brige za sigurnost istočnih granica Evrope. Unija do sada nije bila sposobna da se saglasi o merama kojima bi odgovorila na ove izazove, čime je još jednom demonstrirala svoju disfunkcionalnost u procesu donošenja odluka.

Problem br. 5: Istrajnost nacionalizma

Poslednji izazov sa kojim se EU suočava je trajni uticaj koji na populaciju država članica vrši nacionalizam. Elite koje su pokrenule izvorni evropski projekat nadale su se da će on transcendirati postojeće nacionalne lojalnosti, ali je nacionalizam pretrajao i danas uspešno krstari celim kontinentom. Tako bi Britanija sledeće godine mogla da glasa za izlazak iz EU (premda mislim da to nije mnogo verovatno), škotski nacionalizam bi Škotsku mogao izvesti iz Ujedinjenog kraljevstva, a nacionalistički sentimenti nastavljaju da se krčkaju u Kataloniji i drugde.

Ekonomska stagnacija, visoka stopa nezaposlenosti omladine i brige oko imigracije podstakle su ponovni uspon evroskeptičnih nacionalističkih partija koje odbacuju bazične principe na kojima je EU nastala. Dodajte svemu tome i nepovoljnu evropsku demografsku sliku – broj stanovnika opada, a udeo sredovečnih među njima se rapidno povećava – i imate recept za spori ekonomski rast i narastajuće nezadovoljstvo mainstream partijama i postojećim političkim institucijama. Ako ovi trendovi omoguće političkim grupacijama kakva je, recimo, Nacionalni front u Francuskoj, da se domognu stvarne moći, podrška „još čvršćoj uniji“ će i dalje opadati.

* * *

Gledajući napred, mogu se zamisliti tri moguća lika budućnosti EU. Prema prvom, evropski lideri bi mogli iznaći kreativne načine za savladavanje izazova o kojima je u ovom izlaganju bilo reči. Teoretski uzev, hrabro i odlučno vođstvo bi moglo izgraditi institucije za podršku evru, efektivniju asimilaciju imigrantske populacije, i usvajanje reformi koje bi dovele do snažnijeg ekonomskog rasta.

Nažalost, ovaj optimistički scenario jačanja EU nije verovatan. Nema danas evropskih lidera sa vizijom i ugledom jednog Adenauera, de Gola, ili Tačerove, a reforme koje bi omogućile da se njihove vizije probiju kroz složenu, na konsenzusu zasnovanu upravljačku mašineriju EU, potrajale bi godinama.

Umesto kao „još čvršća unija“, Evropa je stoga verovatnija kao zajednica nereda i neizvesnosti. Pribeći će ona palijativnim rešenjima kako bi obuzdala krizu evra i nadati se da će trgovinskim poslovima sa SAD i Kinom poduprti svoju ekonomiju. Po ovom scenariju, koji smatram najverovatnijim, EU će ostati u igri, ali će njen značajniji ekonomski uspon izostati, podrška Uniji će opadati, a globalni uticaj Evrope će nastaviti da slabi.

Postoji i treća mogućnost. Eksperiment zvani Evropska unija bi mogao krenuti ka svom okončanju. Izlazak Grčke iz evrozone bi mogao uspostaviti opasan presedan, nacionalni resentimani bi se mogli produbiti, na vlast bi mogli doći lideri sa autoritarnijim sklonostima (što se već desilo u Mađarskoj), i Grčka bi mogla nestati u velikim socijalnim nemirima, ili nečemu još gorem, što bi usledilo. Neke evropske zemlje bi mogle uprti pogled ka Moskvi očekujući od nje pomoć, iako sa te strane verovatno ne bi mnogo dobile. Ako dezintegracija otpočne, jedino pitanje će biti: koliko daleko će dosegnuti i kojom brzinom će se odvijati?

Da ne bude zabune, druge dve mogućnosti –„nered i neizvesnost“ ili postepena demontaža projekta – bile bi veoma loša vest za SAD. Spori ekonomski uspon Evrope znači sporije ekonomsko napredovanje Amerike, a slabija Evropa bi bila i manje korisna SAD u njihovim nastojanjima da se nose sa nadirućom Kinom i turbulentnim Srednjim istokom. Uz to, nevolje u Evropi bi  udaljile američke lidere od ostalih regiona i problema u svetu koji, takođe, zahtevaju pažnju i posvećenost.

Da sumiram: Od okončanja Drugog svetskog rata naovamo, stabilnost i prosperitet Evrope su bili od enormne koristi za Sjedinjene Države. Evropska unija je bila ključni elemenat svetskog poretka koji je za Ameriku imao mnoštvo povoljnosti. Ako su najbolji dani Unije definitivno iza nje, Amerikanci će morati da se pripreme za svet koji je manje stabilan, manje siguran i manje prosperitetan od onoga na koji su bili navikli. Nadajmo se da tako neće biti, iako je upravo to najverovatniji ishod stanja u kojem se Evropa danas nalazi.

Stiven Volt, jedan od najuglednijih savremenih stručnjaka za međunarodnu politiku i međunarodne odnose, profesor je na Fakultetu za javnu upravu „DŽon. F. Kenedi“ pri Univerzitetu Harvard.

Izvornik teksta: http://foreignpolicy.com/2015/07/16/does-

europe-have-a-future-stephen-walt-testimony-house-foreign-affairs-committee/

Priredila i sa engleskog prevela: Mirjana Radojičić