Igranje vatrom - ili zašto je Žozep Borelj opasnost po opstanak čovečanstva

U političkoj nomenklaturi svake ozbiljne države ministar spoljnih poslova je visoko pozicionirana ličnost, a u određenim istorijskim okolnostima po svom stvarnom značaju može se naći i na samom njenom vrhu. U nadnacionalnim tvorevinama, asocijacijama država koje, zbirno uzev, broje više stotina miliona stanovnika, njegova funkcija u takvim okolnostima višestruko dobija na težini.

Tako su od februara meseca i otpočinjanja rata u Ukrajini sve oči i sve uši evropske, pa i vanevropske javnosti, uprte u prvog čoveka evropske diplomatije, zvanično "visokog predstavnika Evropske unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku" Žozepa Borelja. Evropa i svet s posebnom pažnjom osluškuju njegove stavove koji se tiču mnogo osporavanih, a kontinuiranih isporuka zapadnog oružja ukrajinskoj strani, i načina na koji bi se to moglo odraziti na dužinu trajanja rata i paletu oružja koje bi druga, ruska strana mogla u njemu da upotrebi.

Osvrćući se na rečena osporavanja, u svom nedavnom intervjuu za Frankfurter algemajne cajtung Borelj kaže: "Ne razumem protivnike isporuka naoružanja Ukrajini. Pitam te ljude 'da li vam je važno kako će se završiti rat? Treba li Ukrajinci da kleče pred Rusima?'" Borelj, istina, ne poriče da se ratovi završavaju pregovorima, ali "treba doći za pregovarački sto iz pozicije sile, i sada je bitno da Ukrajince dovedemo u tu poziciju". Uticajni Španac ovom prilikom nije želeo da govori o mogućem ishodu pregovora, ali je naglasio da će on zavisiti od toga koliko koja strana u tom trenutku bude "na terenu" jaka.

Da je moć, shvaćena kao "moć nad", a ne "moć da", u osnovi međunarodnih, odnosno međudržavnih odnosa otkako su narodi i države počeli međusobno da opšte, poznato je od davnih vremena. Tako će predsednik Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim poslovima DŽoel Rozental svojevremeno priznati: "Prva lekcija kojoj podučavam studente međunarodnih odnosa je razumevanje moći. Ljudski odnosi se neizbežno tiču nagnuća ka moći i to je način na koji narodi i države interaguju. Pokušaj da se negira ta činjenica predstavlja fundamentalnu grešku, koja nužno vodi u katastrofu".

Uočeno svojstvo međunarodne politike se u najčistijem vidu ispoljava u okolnostima rata kao specifične i najdestruktivnije od svih formi odnosa među državama, u kakvu su pre tri meseca zapali odnosi između Ruske Federacije i Ukrajine. Pa, šta je onda razlog zbog kojeg Boreljevi stavovi nailaze na tako oštru osudu velikog dela onih kojima se obraća, zašto im uteruju "strah u kosti"?

Boreljevo "igranje vatrom" je isuviše opasno

U pokušaju da odgovorimo na prethodno pitanje podsetimo najpre na činjenicu da se na jednoj strani rusko-ukrajinskog fronta nalazi vojno inferiorna država kojoj se permanentnim isporukama zapadnog oružja pružaju nerealne nade da iz tekućeg sukoba može izići kao pobednik; na drugoj strani fronta je nuklearna velesila sa tolikom količinom nuklearnog oružja da bi samo jedan njegov, neznatan procenat bio dovoljan da i državu suparnika i velike delove ostatka planete čak i u malo verovatnom slučaju da to ne izazove istovetan odgovor drugih nuklearnih sila, za nekoliko minuta pretvori u, Gidensovim rečima rečeno, "republiku insekata i trave".

Utoliko bi, sugerisao je još sredinom prošlog veka Hans Morgentau, i konvencionalna upotreba jezika koji bi jedan takav sukob tretirao terminom "rat", a ono čime bi se vodio "oružjem" iskazivala svojevrsnu atavističku neadekvatnost. Oružje, tradicionalno uzev, je nešto što je u službi nekog racionalnog cilja, a rat se, predočava on, vodi kako bi se takav cilj postigao; i jedno i drugo bi izostalo iz nuklearnog sukoba dve ili više nuklearnih sila. On bi, dakle, bio nešto drugo i sasvim drugačije – potpuno uništenje naše vrste, ili bar njenih velikih delova koji su ga sami sebi priredili, rečima Svetozara Stojanovića "antropološko izdanje strašnog suda".

Prolongirati rusko-ukrajinski sukob neprekidnim doturanjem najubojitijeg streljiva jednoj od sukobljenih strana za šta se Žozep Borelj gotovo svakodnevno zalaže, a oni u čije ime govori to svakodnevno čine, ne može značiti ništa drugo do prizivanje i moralno legitimizovanje jednog takvog, autoapokaliptičnog njegovog "razrešenja"

Prolongirati rusko-ukrajinski sukob neprekidnim doturanjem najubojitijeg streljiva jednoj od sukobljenih strana za šta se Žozep Borelj gotovo svakodnevno zalaže, a oni u čije ime govori to svakodnevno čine, ne može značiti ništa drugo do prizivanje i moralno legitimizovanje jednog takvog, autoapokaliptičnog njegovog "razrešenja".

Možda je, naime, Putinovo "zveckanje" nuklearnim oružjem u početnim fazama sukoba moglo da se tumači u ključu zastrašivanja i odvraćanja Zapada od daljih isporuka oružja Ukrajini čime bi se ojačale sopstvene pozicije na ukrajinskim frontovima; danas, nakon devedesetak dana rata, ono je sve manje, kako kaže Janoš Bugajski, "mahanje baukom nuklearne kataklizme", a sve više ozbiljna pretnja bez čije realizacije se iz moskovske perspektive rat protiv više protivnika od kojih je Ukrajina najmanje moćan i najmanje značajan možda nikada neće moći završiti, a još manje može izgledati verovatno da će se u njemu i pobediti.

U okolnostima u kojima ne bi imala više šta da izgubi, a sve osim apsolutne pobede u jednom ovakvom ratu za velesilu njenog ranga bi bio potpuni gubitak, Rusija bi u jednom trenutku mogla da posegne za oružjem, "taktičkim" ili "strateškim", koje je već na početku rata stavila u "stanje visoke pripravnosti" i na taj, najpogubniji od svih mogućih načina, privede sukob "kraju". "Ako je naš nezasluženi poraz 'svršena stvar', nismo dužni da brinemo o posledicama naših narednih činova po ostatak čovečanstva", mogao bi da glasi rezon koji bi se našao u osnovi jedne takve odluke. Ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov je, uostalom, u tom pogledu sasvim jasan: "Ne treba potcenjivati mogućnost nuklearnog sukoba u Ukrajini, ako zemlje NATO-a nastave da joj dostavljaju oružje i opremaju ukrajinsku vojsku".

Doda li se svemu prethodnom i činjenica da je uz vojno iscrpljivanje, od samog početka sukoba izložena ekonomskom kažnjavanju kakvo od vremena sprovođenja sankcija protiv SRJ nije zabeleženo u diplomatskoj praksi i kakvo, generalno uzev, MekMahan i Kim ne bez valjanih razloga smatraju vidom međunarodnog terorizma, skup motiva Rusije da pribegne predočenom, "nuklearnom" scenariju okončanja tekućeg spora se na zastrašujući način upotpunjuje.

Šta Borelj govori, a ne bi smeo, a šta ne kaže, a morao bi?

Umesto da svakim svojim javnim istupom i svakom svojom izjavom koju u tim prilikama dâ, čovečanstvo, ili bar njegov evropski deo za čijeg prvog diplomatu u ovom trenutku slovi, udaljava od mogućnosti ovakvog ishoda najvećeg ratnog sukoba na njegovim prostorima od kraja Drugog svetskog rata, Žozep Borelj one koje predstavlja sa zapanjujućom istrajnošću i doslednošću vodi pravo u susret njemu.

Shodno izrečenim željama, agilni evropski zvaničnik intenzivno lobira među državama koje još uvek nisu pribegle kaznenim merama protiv Rusije, posebno onim sa Zapadnog Balkana, "da ubrzaju svoje usklađivanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU i primene sankcije koje su Unija i ostale zemlje regiona usvojile u vezi sa ratom u Ukrajini"

Tako aprila meseca na jednoj od konferencija za štampu obznanjuje da su "dodatne sankcije Evropske unije protiv Rusije uvek na stolu", a cele protekle sedmice javno očajava nad činjenicom da Unija još uvek nije postigla dogovor o novom, šestom po redu njihovom paketu koji bi učinio da, kako kaže, "posledice invazije budu nepodnošljive za Kremlj". Shodno izrečenim željama, agilni evropski zvaničnik intenzivno lobira među državama koje još uvek nisu pribegle kaznenim merama protiv Rusije, posebno onim sa Zapadnog Balkana, "da ubrzaju svoje usklađivanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU i primene sankcije koje su Unija i ostale zemlje regiona usvojile u vezi sa ratom u Ukrajini".

Sve vreme tog rata Borelj se, pak, gorljivo zalaže za očuvanje teritorijalnog integriteta Ukrajine i naglašava da je to neizostavan uslov pod kojim se sukob sme privesti kraju. Jer, ponavlja on opsesivno, onako kako se to čini kada se slušateljstvo nastoji ubediti u notornu neistinu: "Moć ne daje pravo. Nikada nije davala. Nikada neće davati". Sposobnost Ukrajine da se odupre, poentira dotični, "biće nešto što će ispisati istoriju".

U tom duhu, a u danu u kojem nastaje ovaj tekst, na italijanski predlog mirovnog sporazuma predat Ujedinjenim nacijama kojim bi se aktualni sukob rešio što pre i na kompromisan način, Borelj promptno reaguje rezolutnim stavom da "uslove primirja sa Rusijom treba da određuje isključivo Kijev". Na identičan način on "torpeduje" sve slične predloge Kine sa kojima ova supersila izlazi na međunarodno-javnu scenu od početka rata, a koji se tiču momentalnog prekida isporuka zapadnog oružja Ukrajini, dovođenja iste za pregovarački sto, i sporazumnog okončanja spora.

Zbog svega navedenog, Žozep Borelj je osoba opasna po svetski mir i opstanak čovečanstva i kao takav trebalo bi da bude proglašen personom non grata u svim državama sveta kojima je do tih vrednosti stalo

Najzad, Borelj među prvima pozdravlja najnovije odluke Švedske i Finske da pristupe NATO savezu, čije širenje na istok je de facto bilo casus belli tekućeg rata između Rusije i Ukrajine, i time utire put dodatnoj militarizaciji i nuklearizaciji zaraćenog regiona. Tako, shvatajući odluku dve nordijske zemlje na način na koji je jedino i mogla biti shvaćena, bivši ruski predsednik i premijer, sada drugi čovek Saveta za bezbednost Rusije Dmitrij Medvedev najavljuje da će ona odmah početi da jača svoje vojne resurse, uključujući i nuklearne, u Baltičkom moru i u blizini Skandinavije. "Do sada, Rusija nije preduzimala takve mere, niti je nameravala da ih preduzme", razjašnjava on. Drugim, rečima Marije Zaharove, portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova, ulaskom Švedske i Finske u ozloglašenu alijansu "Rusiji su date odrešene ruke".

Tako je još jednom, po-ko-zna-koji put, prvi među evropskim diplomatama umesto zalaganja za deeskalaciju konflikta na istoku kontinenta i afirmaciju mira među suprotstavljenim stranama, demonstrirao svoju privrženost rasplamsavanju sukoba, širenju "kluba" međusobno konfrontiranih, i raspoređivanju nuklearnog oružja i na one delove kontinenta na kojima ga do sada nije bilo.

Zbog svega navedenog, Žozep Borelj je osoba opasna po svetski mir i opstanak čovečanstva i kao takav trebalo bi da bude proglašen personom non grata u svim državama sveta kojima je do tih vrednosti stalo.

Autorka je viša naučna saradnica Instituta za političke studije u Beogradu