Савремени свет | |||
И после Блера Блер - да ли ће Камерон икада рећи да није требало интервенисати у Либији |
понедељак, 01. септембар 2014. | |
Прелазак посланика торијеваца Дагласа Карсвела у УКИП је јак ударац за британског премијера Дејвида Камерона и владајућу конзервативну странку. У јуну, УКИП је славила поведу на изборима за Европски парламент. То је било први пут после 1906. да је нека странка поред Конзервативне и Лабуристичке победила на изборима у Великој Британији. Многи кажу да ово мења све, али торијевци се надају да је успех УКИП-а био само случајност. Ово знатно угрожава могућност да торијевци победе на парламентарним изборима, као што и квоте у кладионицама показују. Кладионице дају лабуристима највеће шансе да победе на парламентарним изборима следеће године. Док су, са друге стране, квоте за странку Дејвида Камерона 3-1 и, упамтите, кладионице ретко греше у вези са овим стварима. Дејвид Камерон је био човек за кога су торијевци веровали да ће их повести у нову еру политичке доминације, попут оне које су уживали у осамдесетим. А опет, он ће, сва је прилика, отићи у историју као неко ко је само један мандат био примијер, и то поприлично неуспешно. Где је све лоше кренуло за Дејва? Да бисмо одговорили на то питање, морамо да се вратимо у јесен 2005, када је Камерон, тада поприлично непознат члан Парламента, био изабран за лидера Конзервативне странке. Високи функционери Конзервативне странке били су фрустрирани што немају власт читавих осам година, и мењали су читав низ председника, док су лабуристи побеђивали на изборима. Вилијам Хејг, Ијан Данкан Смит и Мајкл Ховард нису успели да се повежу са бирачима. Утицајни функционери конзервативаца су, љубоморни на успех лабуриста, одлучили да је оно што им треба њихов лични "Тони Блер". Почели су да промовишу Камерона као „модернизатора“, који ће за Конзервативну странку урадити оно што је Тони Блер урадио за лабуристе - трансформисаће странку која ће онда од нечега за шта нико неће да гласа постати машина која побеђује на изборима. „Дејв“ је имитирао Блеров начин говора, његову „модернистичку“ социјалну политику, његов ентузијазам за стране војне интервенције, и надао се да ће на тај начин допринети да конзервативци победе на следећим изборима. Странка која је била заробљена у прошлости одједном је постала модерна странка коју људи воле. Али постојала је једна велика грешка у стратегији конзервативаца. А то је да је британским бирачима, када су следећи избори дошли, било мука од политичара који имитирају Тонија Блера и воде његову политику. Некада давно, те 1997. годинме, Тони Блер и "блеризам" деловали су ново и привлачно. Још 2001. године та политика је могла да привуче доста бирача. Али, у 2010. години Блер и његова идеологија већ одавно су били превазиђени. На Блера се више није гледало као на харизматичног политичара који је срушио „снаге конзервативизма“ и донео мир Северној Ирској, већ као на ратног злочинца, љигавог калкуланта, који нема искрености и поштења и који представља све што је труло у британској политици. И управо тада, када је народу било доста "блеризма", конзервативци су нам понудили "Тонија Блера два". Камерон је од спин-мајстора Конзервативне странке и људи око њих представљан као „осећајни конзервативац“ и умерени „једна нација-торијевац". Али, како сам и раније писао у Гардијану, мало након његове победе, иза „осећајности“ Дејвида Камерона стоји човек са снажном империјалистичком политиком. Камерон је подржавао и бранио рат у Ираку Тонија Блера, што је бирачима могло много да каже о томе како ће изгледати његова спољна политика. Његова подршка за мере као што су геј бракови је била ту да сакрије реакционарну, неолибералну економску политику, која је приватизовала чак и ствари које ни Маргарет Тачер није хтела. Било је тада јасно да ће, када постане примијер, Дејвид Камерон спроводити империјалистичку спољну политику са неолибералним економским програмом, што је добра ствар за елиту, коју има користи од ратова и приватизације, али лоша вест за народ који жели мирну спољну политику и економију прилагођену обичном човеку. Упозоравао сам те 2005. године: „Они који нису за регресиван систем опорезивања, повратак тачеристичке економске политике из осамдесетих, који су против британског учешћа у војној инвазији Ирана, Сирије или неке друге државе која се замерила САД, морају да добро размисле о подршци Камерону“. Међутим, упркос свему томе, медији и аналитичари су били врло наклоњени Камерону. Чак и лабуристички настројени коментатори су га подржавали, тврдивши да ће он донети више социјалне правде од лабуриста. Већина аналитичара је 2010. године очекивала да ће Камерон лако победити на изборима. Лабуристи су били на власти читавих 13 година. Штампа је била изузетно непријатељски настројена према Гордону Брауну, човеку који је 2007. заменио Блера на месту премијера и вође лабуриста. Али Камерон, упркос врло повољном односу медија, није успео да добије већину. Онда је направио кључну грешку. Уместо да буде премијер у влади са мањинском подршком и уместо да представља свој програм и онда опет изађе на изборе и затражи од народа пун мандат да влада, он је склопио коалицију са либералним демократама - вечитим губитницима британске политике. Та коалиција је била штетна за обе странке. Традиционални конзервативци су били бесни због уступака које је Камерон дао либералним демократама, док су активисти либералних демократа, природно ближи лабуристима, веровали да је њихов вођа Ник Клег издао странку сарадњом са конзервативцима. У тој години избора за Европски парламент, подршка либералним демократама је пала на свега 6,69 посто, док су на ванредним изборима за посланике у изборној јединици Њуварк били шеста партија. То је 9. пут да кандидат либералних демократа изгуби место у Парламенту од 2010. Клегова партија се суочила са нестанком из парламента на изборима следеће године, док конзервативци, иако ће остати у парламенту, неће добро проћи. Камероново имитирање Тонија Блера је било врло неуспешно. Основна карактеристика "блеризма" је била причати једно, а радити сасвим супротно. На конгресу Лабуристичке странке 1996, на пример, Блер је обећао да ће обновити „јединствени систем железнице са централном улогом `Британске железнице` у државном власништву, под државном контролом“. Добио је гласне аплаузе после обећања да ће извршити национализацију, али је када је дошао на власт, годину дана касније, наставио са приватизованим системом железница. Камерон је копирао Блера што се тиче предизборних обећања везаних за национални здравствени систем. Камерон је обећао да "са конзервативцима неће више бити досадног, неефикасног реструктуирања националног здравственог система“. И онда је, под његовом влашћу, извршено најрадикалније реструктурирање националног здравственог система које је омогућило приватизацију читавих сегмената здравственог система. И онда не чуди да су конзервативци покушали да уклоне са интернета обећања које је Камерон дао. Било је још 2010. јасно да се спрема велика превара британских бирача. „Исти људи који су промовисали превару звану Тони Блер окренули су му леђа, и сада подржавају превару звану Камерон“, писао је политички аналитичар Петер Хиченс. „Ти људи су као трговци, којима је неко дао производ који није добар, аутомобил који се квари, сапун који се претвара у прах када дотакне воду, храну која нема никакав укус. Али су потписали уговор да то промовишу. И сада по сваку цену морају да спрече купце да сазнају истину пре него што купе производ“. За Британце који су насели на превару звану Камерон 2010. године то је било горко искуство, јер су сада схватили истину о човеку за кога су гласали: Да ли има ишта на шта би био поносан? После четири године и три месеца као премијер, Камеронов рејтинг је био изузетно низак Његова влада је продала „Краљевску пошту“, омиљену националну институцију у јавном власништву од њеног оснивања 1516, и то испод тржишне цене - за 1,5 милијарду фунти мање од реалне вредности. Опседнути приватизацијом, такође су продали и службу за потрагу и спасаваље Краљевске авијације и чак и Добављаче крви Националног здравственог система. Наравно, користи од ове две, као и од осталих приватизација, имале су америчке компаније. Камеронова неолиберална економска политика је била катастрофална за обичан народ. Док су рачуни и цене расли, плате су остале исте или ниже. Статистика показује да је просечна цена радног сата од 2010. године опала за 5,5 посто, што је највећи пад у Европи. Камерунова влада је смањила корпоративни порез који плаћају компаније са зарадом преко 1,5 милиона фунти са 23 посто на 21 посто ове године, а следећег априла ће се порез снизити на 20 посто. Процена је да је смањење корпоративног пореза земљу коштало преко 5 милијарди фунти. Што се тиче политике према ЕУ, Камерон је имао чврсту реторику, али није урадио ништа да промени стање. Аргументи које користи против ЕУ говоре о томе у чијем интересу влада. Његова влада је покушала да спречи ЕУ институције да регулишу хеџ фондове и банкарске бонусе. ЕУ је ретко када у праву, али онда када јесте, ту је Камрон да се томе противи. Када је реч о спољној политици, док је Ирак реч коју треба уписати на надгробни споменик Тонија Блера, Либија је оно што треба уписати на Камеронов. На исти начин како је Блер, вишеструки ратни злочинац, помогао да се уништи Ирак, Камерон, жестоки поборник НАТО „интервенција“, уништио је 2011. године Либију. „Заборавите на Тонија Блера и његово негирање кривице за Ирак. Наша влада мора да размисли о својој одговорности за последњу кризу у Ираку, и да макар за тренутак премијер призна да је погрешио. Да ли ће икада Дејвид Камерон рећи да је било погрешно интервенисати у Либији?“ пита Фреди Греј у листу Спектатор. Не само да је Камерон уништио Либију (земљу са највишим животним стандардом у Африци), он је такође помогао да се подстакне грађански рат у Сирији, подржавши „побуњенике“. Прошлог лета Британија је играла кључну улогу у укидању ЕУ ембарга на продају наоружања сиријским побуњеницима. И тачно 12 месеци после тога, Камерон и његови сарадници у влади покушали су да Британију увуку у амерички рат против секуларне сиријске владе, стављајући себе на исту страну као и ИДИЛ. А 2014. године Камерон је пратио политику САД према Украјини и Русији, противно националним интересима Британије, којој свакако не користи неки нови „хладни рат“ са Русијом. Камеронова политика је могла да изненади само неупућене. Последња ствар коју смо желели после Тонија Блера је још један Тони Блер, али, нажалост, управо смо то добили. (Превод НСПМ) http://rt.com/op-edge/183676-uk-cameron-politics-prime-minister/ |