Хонг Конг и Макао - врелина која топи све

 Температура у Хонг Конгу се креће између двадесет и петог и тридесетог подеока. Време је овде спарније него у Шангају. Спремају се ватромет, дефиле и игра великог змаја, и ласерски лајт шоу у луци, надомак Музеја уметности. Једу се колачи са локалним обележјима које у доба празника добијате на сваком кораку, од продавница са луксузним паковањем, и уличних тезги, до оброка у авионима. Све друго се, међутим, значајно разликује од живота у Народној Републици Кини. Вози се левом, а не десном страном. Електрични прикључци су различити. Таксији нису стари Волксвагени већ махом маторе, али добро очуване Тојоте. Аутомобилске регистрације су исте као у Великој Британији. Улицама крстаре дабл декери.

И живот у начичканим небодерима Хонг Конга изгледадругачије од високоградње у милионским градовима Кине. Као да носе патину протеклих година под колонијалном управом. Или се то путнику који овде стиже привиђа под утисцима филмова и књига о некадашњој метрополи југоисточне Азије? Град нема старост или декаденцију Беча или Њујорка, без обзира на богату и бурну прошлост, и енорман утицај у овом делу света, већпредставља пре свега историјски реликт економских и других односа силе између Запада и Кине, одраз равнотеже страхова и тензија са значајном геополитичком тежином.

Број Западњака је овде евидентно виши него у другим деловима Кине.Осећају се комфорније у граду који је има неку врсту  одвојеног статуса - авионом и копном се овде из Кинe стиже кроз секције за међународна приспећа. Данас, међутим, као и Макао, алипо оном што Кинези мисле и говоре,и Тајван, имасличну позицију, алиу оквируспецифичног регионалног транснационализма који уважава три система јединственог кинеског простора. Јевтини и брзи кројачи, трговци златом, свилом и жадом, гангстери и продавци багателне електронске и дигиталне опреме данас су само део приче о старом Хонг Конгу.

Њих има више у Вонг кар Вајевим филмовима с краја прошлог века, носталгичним и меланхоличнимнаративима из доба анксиозности која је обележила прелазак под окриље Кине –него на улицама којима шпартају страни туристи који овде по правилу проводе три до пет дана пре него што се упуте ка некој другој дестинацији.Сећајући се, годинама касније, као у Вонговим филмовима, кроз пепео времена, дана када су, наводно, били дивљи и необуздани.

Прилазивши граду са аеродрома преко моста који води са Острва Хонг Конг, присећам се интервјуа који сам пре десетак година водио са Фрут Чаном, хонгконшким режисером. Рекао ми је да многи његови суграђани проведу читав живот у Каулуну, не посетивши Острво, да никада не спознају сиромаштвоу пренасељеним четвртима и не виде уџерице у овом делу града. Филм Dumplingsје направио у две верзије, као играни филм, и део трилогије Three…Extremes са Јапанцем Такeши Микеом и Корејанцем Парк Чан Вуком. Био је уплашен за будућност филма у Хонг Конгу. Сви знаци пропасти су били ту, од пиратерије до компјутерских игaрa, као наративног модела који је полако преузимао циљну публику његових филмова.

Политичка деангажованост младог света за њега је била попут хорор приче у којој се нашаокао аутор који је целог живота правио пасиониране филмове са социјалним подтекстом о одрастању обележеном ендемским сиромаштвом у локалним предграђима. Да би га затим заинтересовала друга врста хорор филма. Dumplingsје серио-комична прича о медицинским веровањима у Јужној Кини.Уколико имаш проблеме са јетром, једи јетру. Ако имаш болесне бубреге, једи бубреге. Нешто није у реду са крвљу? Пиј крв. Стариш у Хонг Конгу? Можда је најбоље да одеш ка Северу и у граничним регионима Кинекупујеш абортиране фетусе од којих можеш да справљаш кнедле, да би се подмладио.

Ова иронична прича о трагању за бесмртношћу у окриљу технологизованог Запада, али и под утицајем Истока који живи у веровањима у традиционалну медицину, тумачена је у оно време као 'конфронтирајућа', мада је сјајно одражавала специфичну позицију Хонг Конга. Чан је отишао у Кину, јер је тамо видео нове изворе новца за своје филмове. После првог пројекта, вратио се у Хонг Конг, и наставио са малим, portmanteauхорор причама.

Град и даље има своје транскултурално обележје које се пре свега огледа у пролазном карактеру пословних, економских, културних веза, и постојању посебних етничких и верских заједница. Вече по доласку, у хотелу примећујем велики број традиционално одевених Индијаца који долазе на Бал локалне гуџаратске заједнице. У менију оближње кафанице налазим хибридну понуду, бирјани, лаксу, пицу, кинеска јела. У Каулуну, виђам Европљане који се хладе убаровима, испијају Сан Мигел, и разговарају са елегантним, ћутљивим и резервисаним Кинескињама, на ужас Западних и домаћих феминисткиња.Улице су прљаве, никад празне и тихе, осим у раним јутарњим сатима. Супермаркети су отворени до поноћи. По улицама мушкарци, већином Индијци, нуде 'добре копије' познатих марки сатова.  

Фери којим се на Острво прелази из Каулуна је слика носталгије за старим Хонг Конгом. Ферији су ваљда увек део некакве носталгије за местима која смо напустили, а на која смо често одлазили. Сећам се фотографија из раног периода Нури Билге Џејлана, његовог остарелог оца који на ферију прелази Босфор. Затим и прича мог оца о излетима из школе у Земуну у биоскопе преко реке, где су се приказивали филмови са Ритом Хејворт. Сви смо имали очеве који су некада давно,на бродовима, замишљали другачије светове.

Хонгконшки ферији су изграђени педесетих година. Појављују се у Вонг кар Вајевим филмовима, али и у ко зна којем наставку Емануеле (у Хонг Конгу), филму Бркови, Емануела Каререа, Диковог биографа, и многим другим. На улазу у терминал стоје старе машине које продају жетоне уместо карата.Путници седе у чекаоници из које се пружа поглед на луку. Прешавши рампу и ушавши на брод, могу да се сместе на дрвене столице које се попут биоскопских, да, баш као у Вертовљевим филмовима, некако саме од себе, спуштају да би примиле публику, путнике који петнаестак минута у градском превозу могу да претворе ууживање у једној од најлепших урбаних панорама Азије.

Аустралијски директор фотографије, Кристофер Дојл који је овде стигао из Сиднеја и остаозaувек, постао је један од филммејкера који ће Хонг Конг представити свету. Ове године, читам у локалној штампи, прави филм о 'Револуцији кишобрана' коју су покренули друштвени медији (Фејсбук овде постоји). Полиција је после покушајареволуције увела и сопствену Фејсбук страну, ваљда у нади да ће побрати одређене симпатије. Дојл који течно говори кантонски и мандарински, и радио је са Вонгом, Жанг Јимуом и другим режисерима, се сматра становником Хонг Конга. Каже да је добро не слагати се. Алудира на одговорност становника и очувањедемократских институција бивше колоније. Подсећа на бекство многих грађана Хонг Конга из комунистичке Кине, током протеклих деценија. Наравно да у томе има истине. Истина је такође да свако од нас има право да се не слаже са униформним облицима неслагања. Предвидивим. Са увозом модернизма који подсећа на неке друге вредности и навике, дисциплиновано наметане током протекла два века. О Дојлуми је давно говорио Динко Туцаковић, приликом нашег последњег сусрета, у Кинотеци. Упознао га је у Кану. Динко је био отворен, вредан човек, добро је читао људе. Ове године, Дојл радиса чилеанским ветераном, Жодоровским, човеком који је увек био само и једино велики филмски режисер. То је можда путоказ. 

Victoria Peak је препун туриста. Дабл декер вози вијугавим путем према врху брда, између старих колонијалних вила, интернационалних болница и представништава, приватних школа и солитера у којима живи обичан свет. Са леве стране видим гробље које,укотвљeнo у брду, гледа на луку. Делује познато.Питам се у колико локалних филмовасе појавило.

Кувајући се на бетонској платформи надомак расхлађеног шопинг центра, пoсмaтрам начичкане кранове на небу изнад града. Гради се и инвестира много. То претежно чини Север. Али оваквих градова, од зоне Шенжендо других, стратешки распоређених урбаних региона у Јужној Кини има и превише на мапи Републике да би се ствари драматизовале.Уекономији данашњице све је, кажу, у моћи великих бројева. Зар тако није било одувек? Када су 1667.Холанђани препустили Менхетн Британцима, мислили су да профити леже у суринамској шећерној трсци. Њујоршка економија је данас стотину пута већа од суринамске. Иза трговине увек стоји сила. Неко ко тржиште које је пројектовано, обећано или освојено,и производњу и дистрибуцију робе и услуга, културе и комуникација, можеда осигура батаљонима.

Можда најбољи светски глумац данас је педесет петогодишњи Кантопоп певач, Енди Лау. Рођен је у Хонг Конгу, али филмове већ дуго прави у Кини. Пре више од деценије, примајући награду за Јимуов филм The House of Flying Daggers, на церемонији у Хонг Конгу, био је први велики локални глумац који је одржао говор на мандаринском. Потонгхуаје заједнички језик, алии знак времена. Лау још увек делује младолико, мада сам га, долазећи овде, гледао у филму кинеског дебитанта о оцу који петнаест година тражи свог несталог, отетог сина. Недавно је и сам постао отац, па сада игра очеве, меланхоличне, упорне, средовечне људе, пуне ожиљака.

После подне проводим на базену. Енглези покушавају да поцрне и читају таблоидну штампу. Озбиљнији прате дебату о новом лабуристичком вођи, Џеремију Корбину, уФајненшел Тајмсу.Хоће ли издржати до Божића? Има ли потпору корпоратног сектора? Има ли смисла подржавати 'радикалну политику'? Шта је уопште 'радикална политика', и како се кооптирала прешавши из наводно побуњеничке културе 1960их, у мејнстрим миље1980их, све до данас? Како је то изгледало у Хонг Конгу, који је,без обзира на недостатак плурализма на Северу, почео да захтева самосталност?И, шта то значи данас, када је евидентно да је само питање времена пре него што поново сведочимоинтегрисању тих, “радикалних вредности” уancienregime? Коме су потребни афекти и опсесије времена које неповратно пролази?Млађи син ми гура главу под воду.

Из Каулуна се у Макао стиже за сат времена турбо џетом. У некадашњу португалску колонију се одлази туристички или у посету касинима.Син аустралијског могула Керија Пекера, Џејмс Пекер, је овде, након почетних неуспеха у свету бизниса, увећао капитал. Кинези воле коцку. Крцати брод напушта каулунско пристаниште сваких пола сата. Већина путника не носи пртљаг већ само путне исправе, попут фудбалских навијача који путују да би негде правили нереде. Уз обалу, читави улични блокови су претворени у коцкарнице. Могуће је да ће овакве грађевине ускоро постати део урбаних географија Маниле, Владивостока или градова на кримском полуострву. Уз туризам, трке формуле један и трговину некретнинама, ово је,изгледа, сасвим довољно.

Крцатим градским аутобусом продужавамо ка центру где су лоциране јарко обојене зграде из колонијалног периода. Сви натписи на зградама, обавештења државне управе, имена улица, службени документи, су штампани на кинеском и португалском. Некада уз енглески, на три језика. Али, немам утисак да много људи говори португалски. Видим старијег, конзервативно одевеног Кинеза, у кошуљи са трегерима, који покушава да напусти аутобус,изморен вриском млађег, женског света који га окружује. Да ли се сећа португалског који је учио у школи? Или га користи само по навици коју ваља одбацити, као што локални свет користи патаку, монету коју су колонијални господари оставили,или пре заборавили, пре испловљавања за Лисабон?

Трг Сената, LargodoSenado, је центар старог дела града. Oкруженje зградама из колонијалног времена,и украшен декоративним плочицама. Leal Senado је данас место локалне власти.Santa Casa de Misericordia је некадашње склониште сирочади и проститутки. У Институту локалне самоуправе налазим изложбу маканешких уметника из 1980их, времена када се уз урбану свест о потреби и важности културе и уметности полако будила и идеја о самосталности.Зграда ове градске установе делује тихо, са хладним, каменим степеништем, старим прозорима, терасама, фонтаном и плочицама у дворишту. Фотографишем млађег сина испред споменика португалском песнику, Луижу Важу ди Камоишу. Живео је у шеснаестом веку, служио као војник у Гои, Макау, Мозамбику. Затим се вратио у Португалију. Дан његове смрти је проглашен за португалски национални празник. Скривена у дворишту зграде локалне самоуправе, биста делујечудно, анахроно. Питам се, да ли у раним јутарњим сатима стари Кинез из аутобуса долази  овде и чита Камоишове сонете?

Цркву Светог Павла су изградили јапански хришћански конвертити који су овде пребегли у 16. веку. У осамнаестом веку, Макао је истерао Језуите. Црква је претворена у касарну (португалски колонијализам је оставио сличне трагове и у Индији, мада вероватно бруталније), да би страдала у пожару 1835.Данас је од њеостала само фасада, препознатљива слика маканешког наслеђа. У подножју цркве, скулптура. Кинеска девојчица даје цвет португалском дечаку. На терасама околних зграда се суши веш. Једем принцес крофну (Pasteldenata), посматрам челичну конструкцију која подупире фасаду, и покушавам да се расхладим. На улазу у цркву, упозорење да је ово свето место. Већина туриста се брзо фотографише, тражи хлад и нестаје у уличицама у подножју цркве које воде у брдо, према тврђави, или још ниже, ка пословном центру града.

У аутобусу којим се враћа у луку, покушавам да одгонетнем португалско име терминала са ког се бродом полази у Хонг Конг, али препознајем га тек по рушевини зграде из колонијалне ере. Оно што је старо, задржало се, или како ми рече таксидермиста у Пекингу, 'остало је',и може да послужи. С друге стране, касина чија имена подсећају наопсценост, безнађе и чемер Лас Вегаса или оближњих коцкарских центарајужне хемисфере, граде се да би привукла дошљаке који у Макау проводе после подне, вече, ноћи јутро у зградама без тераса, прозора, сатова, природног светла, окруженискривеним камерама,покер машинама и мирисом просутог пива.

Народ око мене жури, као и сав свет у великим кинеским градовима. Многотога се овде променило без знања бивших колонијалних господара, и јасно је, никовише неће тражити одобрење да настави сопственим путем.Од колонијалне носталгије остало је тек неколико стамених зграда, мирис мора, и бродови који се љуљају уз обалу.Можда баш због ове врелине која исијава и топи све. Тагоре је, 1922. године, посетивши Кину,написао: ''Прави Исток је и данас неистражен. Слепило презира је безнадежније од слепила незнања, јер презир гаси светло које незнање тек оставља неупаљеним. Исток чека да га Западне расе разумеју, не само да би могао да изнедри оно што је његова истина, већ и да би постаo уверен у сопствену мисију.'' То време је прошло, заувек. Данас је све јасније, једнoставније.

Врелина постаје несносна. Окрећем објектив ка неодређеном месту у луци. Прелазим преко климаве рампе и спорим корацима улазим у брод.

Путеви још не блистају, киша рoмиња,

Раздвојени облаци тамне, истањени,

Тамо где одлазе, црне се љубичасте литице.

А изнад њих – беле птице горе у лету.

Ту Фу (712 - 770), Киша

Борис Трбић је писац, сценариста и филмски педагог који живи и ради у Мелбурну где предаје на филмској школи SwinburneUniversityofTechnology. Објављује кратке приче, пише сценарија и повремене текстове о оријенталним теписима. Све фотографије у тексту снимио је сам аутор.