Хоће ли од Украјине постати две државе?

(Глас Русије, 5. 2. 2014)

Није први пут да се поставља питање могућности поделе Украјине на источни и западни део. Као што можда изгледа, одговор је понудила сама историја.

Упркос чињеници да је украјински народ гласао за различите кандидате и да су њихове културне разлике данас јасно видљиве, источни део Украјине раније је припадао руској империји, а западни део је био под влашћу Аустроугарске, Пољске и Румуније. Ова два дела су живела у миру у једној држави већ 20 година.

Чињеница је да Украјина воли руску елиту постсовјетског периода и да се, зарад стабилности и мира у суседним државама, у ствари одрекла захтева за Кримом, који у времену пре Хрушчова никада није припадао Украјини. Украјинско јединство се није доводило у питање ни од грађана: националисти који живе у западној Украјини сматрали су уједињење украјинске нације у једну државу (последица пакта Молотов-Рибентроп 1939) као бенефицију, а бизнисмени источне Украјине нису имали ништа против речи “Европа” и “независност”.

Међу онима који нису престали да подсећају источну и западну Украјину на њихове разлике и наводне непомирљивости биле су на првом месту Европска унија (ЕУ) и САД. Током друге рунде мајданских догађаја (прва рунда је одржана 2004, и то од оних који су подржавали Виктора Јушченка и који су желели да он постане украјински председник) ова конфротација је доживела кулминацију, међутим, пре тога новине и радио-станице културне Европе и САД осликале су становнике источне Украјине као да не припадају у потпуности људским бићима. Једном је “Њузвик” искористио термин “хомосовијетикус”, који је Александар Зиновијев, руски филозоф, измислио за друге сврхе.

Сада се Европска унија уплашила успеха сопствене пропаганде: у западно-украјинској опозицији у првом плану су људи који у случају “интеграције” у Европу могу изазвати невоље. Експерт са кијевског Центра за политичке студије и конфликте Денис Кирјукхин каже: „Идеолошки задатак ултранационалиста и радикала је да се спроведе кардинална револуција у земљи и да се успостави диктаторски естаблишмент на националним основама пре него извођење државног удара. Њихова идеологија циља на естаблишмент етнократије, са приоритетом који ће имати етнички Украјинци над другима.“

Сејање семена раздора између грађана Украјине који говоре украјински и руски је веома тежак, али остварљив задатак, што су догађаји у протеклих 10 година показали. “Наранџаста влада” Јушченка и Тимошенкове, исто као и Јануковичев покушај да удовољи локалним националистима, много су допринели процесу раздора. Виктор Јанукович је макар неколико година закаснио са изјавом о присуству екстремиста у земљи, коју је дао пре одређеног времена.

Суштина је у томе да је младим људима који бацају молотовљеве коктеле на полицајце и који окупирају Кијев са нацистичким слоганима на заставама потребно време да сазру. Они су студирали у школама и на институтима и сада је јасно зашто се опозиција оштро противи реформама министра образовања Дмитрија Табачника. Његови покушаји да врати руску класичну литературу у украјинске школе ометају сазревање свих оних који се боре под слоганом “Украјина изнад свега”, што није ништа друго него превод нацистичког слогана “Deutchland uber alles”. Као што се можда сећате, током прошлогодишње жустре дебате о закону о језику и Европска унија и САД су стале на страну украјинских националиста. Тако је, метафорички речено, убачен клин у Украјину, где је релативни етнички мир владао много година, са украјинским властима које су остале слепе за постојање етничких разлика.

Националисти данас теже за апсолутном моћи над читавом Украјином. Они нису срећни са кабинетима министара или чак са позицијом председника. Срећни су ако контролишу и законодавну и извршну власт. Како би постигли овај циљ, они траже нове изборе и покушавају да врате Устав из 2004. са којим се надају да ће ослабити Јануковича. Али постоји једна компликација. Украјина је унитарна држава, у којој  готово све одлучују званичници у Кијеву. Тако да уколико етнички националисти траже апсолутну моћ у Кијеву, источни регион у коме се говори руски желеће да се отцепи. Професор Валери Соловеј са Московског државног института за међународне односе изражава своје мишљење:

“Председник може покушати и успети да постигне федерализацију Украјине. Иако је то ризичан поступак, може испасти повољан. То није само враћање на Устав из 2004, већ и додавање Уставу одређених поглавља о Украјини као федералној држави са одговарајућим забранама државног ауторитета у регионима.”

Током 2005, када су Европска унија и САД извојевали победу на председничким изборима за Виктора Јушченка, "Партија региона" је већ начинила прве покушаје да источни региони добију аутономију. Они нису успели зато што су украјинска елита и украјински олигарси на првом месту започели ценкање око поделе власти и капитала. Веома је сумњиво да ли би они исто успели и данас да учине. Олигарси могу да уживају у моћи само када је провинција релативно пасивна. Као бродови старијих дана, олигарси могу да сипају уље на немирне воде и на овај начин одстране мале таласе око њихових бизнис јахти. Али када се масе разбесне, никакво уље их не може спасти од таласа на овом живом океану, и олигарси са свим својим капиталом и корумпираним званичницима могу да се насукају на стене. Оваква ситуација се данас формира када је дух украјинског национализма пуштен из боце и када га је немогуће вратити натраг.

Сумирајући резултате, можемо рећи следеће: данас, центрифугалне силе у украјинском друштву нису довољно јаке. И западни и источни региони схватају да ће у случају раздвајања исток одмах потпасти под санкције ЕУ и САД, а украјински запад неће успети да преживи без источних субвенција. Русија заузима неутралну и избалансирану позицију у овом конфликту између украјинског запада и истока, али ипак европски медији оптужују Русију да се меша.

Центрифугалне силе могу добити снажни импулс од националиста са трга Мајдан. Европска унија се игра на рачун националиста и Јацењук и Кличко покушавају да јашу на националистичком таласу. Уколико се Украјина распадне, то ће бити на њиховој савести.

Превео Владимир Јевтић