Haos u Libiji i posle Gadafija

Već više od mesec dana u Libiji besni pravi rat između libijske nacionalne armije koju predvodi general Halifa Haftar i Vlade nacionalnog jedinstva na čelu sa Faizom Saradžom. Prednost svakako ima general Halifa Haftar koji je već očistio čitav istočni deo zemlje. Sedište Libijske nacionalne armije je u Tobruku, a Vlade nacionalnog jedinstva u Tripoliju. U zemlji vlada dvovlašće i ona je praktično podeljena na dva dela međutim ukoliko general Haftar uspe da osvoji Tripoli on će ujediniti zemlju!

Tripoli kontrolišu razne militantne grupe koje su se borile i protiv predsednika Gadafija i Tripoli je praktično podeljeni grad. Ali svet je ipak podeljen po pitanju podrške snagama u ratu. Naime, Vladu nacionalnog jedinstva podržava EU bez Francuske, Turska i Katar, dok generala Halifu podržavaju, Egipat, UAE, i Francuska dok je po nekim izvorima na početku ofanzive na Tripoli dobio podršku i Saudijske Arabije. Obe strane su izgubile po nekoliko aviona, ali je general Halifa zadobio kontrolu nad međunarodnim aerodromom u Tripoliju i ovladao je nad teritorijom dva gradića južno od Tripolija. Trenutno je počela druga faza napada Libijske nacionalne armije na Tripoli koja uključuje pešadiju ali sve do sada nisu probijene odbrambene linije militanata.

Nije jasno koga Amerika podržava, ali se Rusija drži po strani i ne podržava ni jednu stranu, ali sudeći po tome što Moskva želi da vidi celovitu Libiju i na strani je svakog ko se bori protiv terorista, a militanti koji brane Tripoli su delom i teroristi dok se u redovima vojske generala Haftara bore bivši vojnici pukovnika Moamera Gadafija jasno je da Moskva makar krišom drži fige generalu Haftaru.

Sve do sada postojao je prećutni mir jer je Vlada nacionalnog jedinstva iz Tripolija plaćala plate državnim službenicima na istoku dok je general Haftar dozvoljavao prodaju nafte preko luka na istoku zemlje. Ali sve se to završilo kada je general krenuo na jug zemlje i sa tamošnjim plemenima sklopio pakt i osvoji naftne izvore. U međuvremenu u Tripoliju je izbio pravi rat između različitih militantnih grupa tako da je Vlada nacionalnog jedinstva bila prisiljena da uvede vanredno stanje. General Halifa Haftar se zakleo da će zavesti red u zemlji i da će uništiti teroriste. Za sada je teško prognozirati da li će general Haftar u tome i uspeti jer su se različiti militanti ujedinili protiv zajedničkog neprijatelja a i uvek je lakše onom ko se brani nego onome ko napada.

Ko je general Haftar? On je imao burnu prošlost. Pomagao je pukovniku Moameru Gadafiju da dođe na vlast 1969. god. I od tada je bio pukovnikov miljenik, međutim posle neuspešnog rata sa Čadom on odlazi u Ameriku gde je i sarađivao sa CIA-e. Prethodno bio je na školovanju u Rusiji i navodno govori ruski jezik. On se nakon svrgavanja Gadafija vraća iz Amerike gde okupivši bivše Gadafijeve vojnike i uz pomoć Egipta i Ujedinjenih Arapskih Emirata nastavlja borbu protiv islamskih terorista. Za tu borbu je dobio punu podršku Moskve u kojoj je i boravio nekoliko puta po povratku u zemlju.^[1]

Strani uticaj

I Pariz i Rim misle da imaju puno pravo da se mešaju u unutrašnje stvari Libije i to zbog crnog zlata čije su libijske rezerve procenjene na 48 milijardi barela. Libija je do drugog svetskog rata bila italijanska kolonija a Francuzi su organizovali i vodili glavnu reč u svrgavanju pukovnika Gadafija.“ Kako navodi za Sputnjik direktor Centra za islamska istraživanja ruskog Instituta za inovacioni razvoj Kiril Semjonov, predstojeći izbori koji će, kako se očekuje, biti održani u decembru ove godine, mogu samo još više da zaoštre suparništvo između dve države: svi žele kontrolu nad 48 milijardi barela nafte, kolike su zalihe ove severnoafričke države.

Glavni resurs Libije trenutno kontroliše Nacionalna naftna korporacija u Tripoliju, koja jedino ima pravo izvoza „crnog zlata“ u inostranstvo i nalazi se pod budnim okom Italijana. Međutim, u Bengaziju postoji još jedna korporacija koju kontroliše vlada u Tobruku, odnosno general Haftar, kao i većinu naftnih polja, objašnjava Semjonov.

„U ovom sporu Italija je zasad ispred Francuske, jer se bez nje energenti ne mogu izvoziti u inostranstvo. Francuska pokušava da legalizuje Haftara, Libijsku nacionalnu armiju, na novim izborima, kako bi na kraju dobila poluge uticaja na izvoz i raspodelu libijskih energenata u svoju korist“, naveo je ekspert.

Koliko su Parizu važni predstojeći izbori pokazuje izjava ministra inostranih poslova Žan-Iv le Drijana da će Francuska za njihovo održavanje izdvojiti 100 miliona dolara.

Međutim, koliko Pariz želi izbore, toliko ih Rim izbegava. Sagovornik Sputnjika smatra da bi izbori u Libiji mogli da uzdrmaju pozicije Italije, pošto je jedan od mogućih scenarija — legalizacija Libijske narodne armije i Haftara i očuvanje Saradža.

Što se tiče učešća sina bivšeg libijskog lidera Sejfa el Islama na izborima, o čemu često pišu mediji, Semjonov ne veruje da on ima neke izglede na pobedu.

„Uopšte nije jasno ko iza njega stoji, u čije ime on govori — svoje ili mu neko diktira šta da kaže — nejasno je gde se on nalazi i kakvu slobodu kretanja ima“, navodi on i dodaje da Sejfu to što nosi prezime Gadafi neće baš mnogo pomoći.

„Problem Libije je raspodela prihoda od nafte, što je važnije od ideologija i bilo čega drugog“, zaključio je Kiril Semjonov..“^[2]