Haiti – u dvorištu Vašingtona

Tog jutra, 22. septembra 1994, Njujork tajms je bio preplavljen člancima o Ujedinjenim nacijama: odbijena kandidatura Tajvana za članstvo u UN, prekinuti pregovori pod okriljem UN o nuklearnim postrojenjima; UN su se bavile kontinuiranom krizom u Ruandi, Somaliji i Bosni. Međutim, u članku o okupaciji Haitija od strane američkih vojnika, u očekivanju povratka izbeglog predsednika Aristida, reči „Ujedinjene nacije“ nijednom nisu pomenute.

Te noći, program Najtlajn posvetio je 45 minuta detaljnoj hronologiji krize na Haitiju i odlukama koje su dovele do američke intervencije. Tokom programa, „Ujedinjene nacije“ nisu pomenute ni jedan jedini put.

Kada je 19. septembra 1993. Dante Kaputo podneo ostavku na mesto specijalnog izaslanika UN na Haitiju, učinio je nešto nezamislivo za visokog službenika UN: otvoreno je kritikovao SAD, najmoćniju članicu te organizacije. „U stvari“, napisao je u ostavci, „potpuno odsustvo konsultacija i informacija iz vlade Sjedinjenih Država navelo me je da poverujem da je ta zemlja zapravo donela odluku da u procesu na Haitiju reaguje jednostrano.“

Njegova ostavka označila je ključan prelom u angažovanju UN na Haitiju. Ta organizacija slabo se angažovala i tokom godina koje je Haiti pretrpeo za vreme porodično-vojne diktature Pape Dok Duvalijea i njegovog sina i naslednika Bejbi Doka. Haiti je spadao pod vašingtonsku sferu uticaja, a Ujedinjene nacije su bile marginalizovane. Čak i kada je masovna mobilizacija okončala Duvalijeovu vladavinu i kada je početkom devedesetih izabran populistički sveštenik Žan-Bertran Aristid, UN su takođe imale vrlo malu ulogu u pružanju pomoći tek oformljenoj vladi u ekonomski razorenoj zemlji. Haiti je godinama unazad bio najsiromašnija zemlja na zapadnoj hemisferi i profitabilni centar američke industrije, koja je Haićane eksploatisala plaćajući ih nekoliko penija na dan.

Kada su masovni protesti zapretili dugoročnoj stabilnosti Haitija i doveli na vlast oca Aristida, Amerika je shvatila da njeni interesi leže u tome da se situacija u zemlji stabilizuje, a da njeni interesi ne budu pogođeni ma ko da okupira predsedničku palatu. Kada je haićanska vojska, čiji su mnogi oficiri obučavani pod nadzorom Pentagona, zbacila Aristida i na njegovo mesto dovela vojnu huntu, Amerika je Aristidu omogućila da izbegličke dane provodi u Vašingtonu.

Tokom više od dve godine izgnanstva, oko Aristida su se okupljali borci protiv hunte, mobilisani iz velikih zajednica izbeglih Haićana u Njujorku, Majamiju i drugim gradovima Amerike.

Specijalni izaslanik Kaputo, bivši ministar Argentine, predstavljao je UN u pregovorima kojima je trebalo da se okonča vladavina vojne hunte.

Uloga SAD bila je ambivalentna. Vašington je zvanično podržavao Aristida i njegov povratak na Haiti, ali vojnu huntu predvodili su oficiri sa dugim stažom i stalnim kontaktima sa vojnim i obaveštajnim institucijama SAD. Što se tiče SAD, one su jasno izjavile da „nameravaju da narodni pokret na Haitiju drže pod kontrolom, ako treba i silom“. Cilj, prema rečima jednog od stručnjaka američke vojske za psihološke operacije, jeste da se „postaramo da Haićani ne pomisle da mogu da rade sve što im padne napamet.“

Amerika je zapravo želela minimalnu stabilnost na Haitiju, koja bi mogla da obezbedi ekonomsku održivost zemlje kao off-shore fabričke radne snage za američke proizvođače. U avgustu 1994. godine Svetska banka je iznela nacrt plana koji je krhkoj haićanskoj ekonomiji nametao strukturno prilagođavanje. Što se tiče primene plana, najviše su mogli da se pouzdaju u oca Aristida, iako to nije bilo apsolutno nužno. Pentagon nije imao iluzija: jedan oficir retorički se zapitao: „Koga ćemo da spasavamo?“ ... To neće biti momak iz predgađa Port-o-Prensa ... Biće to ista elita, buržoazija i pet porodica koje upravljaju zemljom.“

I dok su američki vojni službenici bili jasni po pitanju ciljeva, ubrzo se ispostavilo da te ciljeve nije lako uklopiti u „mirotvoračke“ aktivnosti. Strah od žrtava i neizvesnost oko potencijalnog rizika doveli su do debakla u luci Port-o-Prensa. Ranije sklopljen sporazum, tzv. Governor’s Island Accord, predviđao je obustavljanje embarga protiv Haitija u zamenu za međunarodni korpus instruktora koji bi obučavali haićansku policiju i povratak Aristida. Mornarički brod U.S.S. Harlan County zaplovio je 11. oktobra ka Port-o-Prensu sa prvim kontingentom instruktora pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Naoružani mornarički brod čekalo je nekoliko stotina pristalica vojnog režima, koji su pripucali u vazduh i zapretili neredima. Iako je u luci bilo malo civila, izuzev grupice diplomata predvođenih američkim otpravnikom poslova, nije učinjen nikakav napor da se pristalicama hunte pruži otpor. Umesto toga, Klintonova administracija je smesta odlučila da se brod povuče iz luke Port-o-Prens, što je dovelo do potpunog povlačenja Ujedinjenih nacija i obezbedilo general-pukovniku Raulu Kedrasu i njegovoj hunti još godinu dana vladavine.

Odnosi između UN i SAD na Haitiju nastavili su da se pogoršavaju. Krajem proleća 1994. Savet bezbednosti pooštrio je do tada uglavnom kozmetičke sankcije. (Uticaj sankcija na stanovništvo Haitija nije bio nimalo kozmetički, ako izuzmemo bogatu elitu.) Kada je odluka o sankcijama konačno preinačena, što je moglo da ima ozbiljne posledice po tadašnji režim, pregovori u Savetu bezbednosti odmah su počeli da se vode oko vojnih opcija. Američke diplomate uspele su da 31. jula izdejstvuju saglasnost UN o slanju američkih invazionih trupa na Haiti u cilju „podrške demokratiji“.

...Nekoliko nedelja kasnije, u govoru pred Generalnom skupštinom UN, predsednik Klinton je tvrdio da njegova vlada podržava „spremne, efikasne i sposobne mirotvorne snage Ujedinjenih nacija“. Bilo je, međutim, jasno da Amerika nema nameru da moć, sredstva i operativne odluke deli sa svetskom organizacijom i da Ujedinjenim nacijama omogući da postanu „spremne, efikasne i sposobne“.

Savet bezbednosti UN, u nezvaničnom odgovoru, doneo je nacrt rezolucije 940 kojom se odobrava dolazak američkih invazionih trupa sa provizornom garancijom nadzorne uloge UN u nečemu što je priznato kao vojna akcija protiv Haitija pod kontrolom SAD.

Ambasador Novog Zelanda Kolin Kiting je smatrao da je rezolucija odraz „lekcija koje smo naučili iz rata u Zalivu“. Kiting je igrao ključnu ulogu u raspravi u Savetu, insistirajući na garancijama da će UN imati mnogo aktivniju ulogu. Dan nakon što je Klinton rekao Savetu da se sprema američka invazija na Haiti, Kitig je izjavio da „prema rezoluciji, države članice mogu da koriste sva neophodna sredstva“, ali to uključuje i nadzor UN. Nadzornici će biti na terenu čak i u prvoj fazi, 80 ili više nadzornika biće raspoređeno u isto vreme kad i faza jedan, a ostaće na Haitiju tokom čitave faze dva.

Ali nade ambasadora Kitinga bile su neosnovane. Faza jedan trebalo je da bude vojna invazija bez UN, predvođena Sjedinjenim Državama, ali sa dovoljno vojnika iz nekoliko zemalja kako bi se obezbedilo prihvatljivo „multilateralno“ pokriće. Obećanje 23 zemlje da će obezbediti neophodne trupe objavili su uz veliku pompu američki sekretar odbrane Peri i ministar inostranih poslova Kristofer, ali nedelju dana nakon potpune američke okupacije Haitija nijedan vojnik iz Britanije, Izraela, karipskih džava, ili bilo kog drugog kontingenta podrške, još uvek nije stupio nogom na haićansko tle.

Što se tiče nadzornika Ujedinjenih nacija za ljudska prava, planirano je da prvih 16 stignu na Haiti tek sedam dana nakon iskrcavanja američkih trupa.

U nastavku se, naravno, američka invazija u poslednjem trenutku pretvorila u manje-više prijateljsku okupaciju, bez ijednog ispaljenog metka. Posle jedanaestosatnih pregovora, praćenih znatnim ustupcima, bivši predsednik DŽimi Karter ubedio je huntu da siđe sa vlasti (iako od njih nije zahtevano da napuste zemlju) i omoguće povratak predsednika Aristida.

Nezadovoljstvo specijalnog izaslanika Dantea Kaputa delimično je proisticalo iz prirode kompromisnog sporazuma između Kedrasa i bivšeg predsednika. Karterov sporazum nije predviđao garancije da će Kedras i ostali čelnici hunte napustiti ostrvo, nije predviđao razoružanje vojske i policije, obezbedio je dodatne nedelje vlasti za vojnu huntu kojima je legitimaciju dala „saradnja“ sa SAD i nije predvideo siguran datum povratka predsednika Aristida. „Ovaj sporazum je tako slab da bi mogao da predstavlja opasnost,“ izjavio je Kaputo u intervjuu Njujork tajmsu.

Drugu fazu Misije UN na Haitiju (UNMIH), mirotvoračke napore nakon same invazije, trebalo je da sprovedu međunarodne snage UN. Ali američki zvaničnici su smesta započeli pregovore sa generalnim sekretarom zahtevajući da 70 odsto vojnika u sastavu i pod komandom plavih šlemova UN budu iz redova američke vojske. Prema konačnom kompromisu, sastav snaga UN činilo je 40 odsto američkih vojnika.

Govoreći o lekcijama iz Somalije koje je bilo „nažalost suviše kasno“ primeniti na Haitiju, jedan analitičar opisao je sličnosti između ta dva događaja. „U oba slučaja, Sjedinjene Države su dugo podržavale despotske režime i pasivno posmatrale kada bi oni naposletku propadali. Za vreme i nakon tranzicije stradali su i umirali nevini ljudi. Tragedija te dve zemlje je u tome što su humanitarna pomoć i vojno pojačanje stigli prekasno. Preventivna dimplomatija bila je ili nedovoljna ili neefikasna.“

Naravno, posle američke okupacije i predaje vlasti „snagama UN“, slučajevi silovanja, ubistava, zlostavljanja i proizvoljna hapšenja, koji su karakterisali vojni režim na Haitiju, donekle su se proredili, iako nisu u potpunosti nestali. Plan Svetske banke za Haiti, koji je časopis Fajnenšel tajms iz Londona nazvao „Plan Velikog brata za Haiti“, značio je početak povratka američkih interesa u domenu industrije, a time i američke kontrole haićanske ekonomije u Port-o-Prensu.

(Prevela s engleskog Vesna Todorović)

Izvod iz knjige Calling the Shots: How Washington Dominates Today's UN (izd. 1995). Preuzeto i prerađeno sa sajta Transnational Institute.