Savremeni svet | |||
Grčka kriza stiže u Ameriku |
ponedeljak, 15. februar 2010. | |
(Fajnenšel tajms, 10.2.2010) Počelo je u Atini, a širi se na Lisabon i Madrid. Bila bi, međutim, ozbiljna greška pretpostaviti da će dužnička kriza koja narasta ostati ograničena na slabije ekonomije evrozone. Ovo je, naime, mnogo više od mediteranskog problema sa lokalnim akronimom. Na delu je fiskalna kriza zapadnog sveta. Njeno grananje je mnogo dublje nego što većina investitora u ovom trenutku uviđa. Postoji, naravno, karakteristična odlika krize u okviru evrozone. Zbog načina na koji je stvorena Evropska monetarna unija, ne postoji mehanizam kojom bi Evropska unija, druge države članice ili Evropska centralna banka mogli da spasu grčku vladu (članovi 123 i 125 Lisabonskog sporazuma). Doduše, Evropski savet mogao bi da se pozove na član 122 kako bi pružio pomoć državi članici koja je „ozbiljno ugrožena sa teškim posledicama prouzrokovanim prirodnim katastrofama ili izuzetnim okolnostima koji su izvan kontrole“, ali u ovom trenutku niko nije spreman da se pretvara da je ogroman grčki deficit posledica više sile. Isto tako, Grčka ne može da devalvira svoju valutu, kao što je to mogla da učini sa drahmom pre nastanka EMU. Ne postoji čak ni mehanizam pomoću koga bi Grčka mogla da napusti evrozonu. Preostaju tako tri mogućnosti: jedna je najbolnije fiskalno stezanje u modernoj evropskoj istoriji – smanjenje deficita sa 13 odsto na 3 odsto bruto domaćeg proizvoda u roku od tri godine; neizvršenje obaveza u pogledu svih segmenata grčkog javnog duga; ili (što je najverovatnije, prema signalima koji su od nemačkih zvaničnika stigli u sredu), neka vrsta spasavanja predvođena Berlinom. Budući da nijedna od ovih opcija nije mnogo privlačna, i budući da će bilo kakva odluka u vezi sa Grčkom imati implikacije za Portugal, Španiju, a možda i druge zemlje, biće potrebno mnogo pregovora pre bilo kakve konačne odluke. Međutim, osobenost evrozone ne treba da nas odvuče od opšte prirode fiskalne krize koja trenutno pogađa većinu zapadnih ekonomija. Nazovimo je fraktalnom geometrijom duga: problem je u osnovi isti, počev od Irske, preko Britanije, pa sve do SAD. Razlikuju se samo razmere njegovog ispoljavanja. Ono što mi iz zapadnog sveta treba iz toga da naučimo jeste da ne postoji nešto tako kao što je besplatni kejnzijanski obrok. Deficiti nas nisu „spasli“ ni upola toliko koliko nas je spasila monetarna politika – nulte kamatne stope plus kvantitativne olakšice. Prvo, efekat javne potrošnje (visokocenjeni „multiplikator“) mnogo je slabiji nego što su se zagovornici stimulacije nadali. Drugo, u jednom globalizovanom svetu, otvorene ekonomije na mnogim mestima „propuštaju“. I na kraju, najvažnije, eksplozije javnog duga ispostavljaju račune koji pristižu mnogo ranije nego što mi to očekujemo. Za najveću svetsku ekonomiju, SAD, dan konačnog svođenja računa još uvek izgleda utešno daleko. Što su prilike u evrozoni teže, to se više američki dolar pribira, jer nervozni investitori ulažu novac u „bezbedno utočište“ američkog državnog duga. Taj efekat može potrajati nekoliko meseci, baš kao što su dolar i obveznice američkog Trezora ojačale tokom panike koja je zahvatila banke krajem 2008. Međutim, čak i letimičan pogled na fiskalnu poziciju federalne vlade (da ne pominjemo države) obesmišljava izraz „bezbedno utočište“. Američki državni dug je bezbedno utočište taman toliko koliko i Perl Harbur 1941. Čak i prema novim projekcijama bužeta od Bele kuće, bruto javni dug premašiće 100 odsto BDP u roku od samo dve godine. Ove godine, kao i prošle, federalni deficit iznosiće oko 10 odsto BDP. Prema dugoročnim projekcijama Uprave za budžet američkog Kongresa, SAD nikada više neće imati izbalansirani budžet. Dobro ste čuli, nikada. Međunarodni monetarni fond je nedavno objavio procene fiskalnih prilagođavanja koja će razvijene ekonomije morati da sprovedu kako bi tokom naredne decenije povratile fiskalnu stabilnost. Najgore su prošli Japan i UK (fiskalno stezanje od 13 odsto BDP). Za njima slede Irska, Španija i Grčka (9 odsto). A na šestom mestu? Na podijum stupa Amerika, koja bi, da zadovolji MMF, morala da uvede fiskalno stezanje od 8,8 odsto BDP. Kako pokazuju brojne empirijske studije, eksplozije javnog duga pogađaju ekonomije na sledeći način: povećavanjem straha od neizvršenja obaveza i/ili depresijacije valute pre nastupanja inflacije, one podižu kamatne stope; više kamatne stope pak otežavaju ekonomski rast, naročito onda kada je javni sektor već uveliko prezadužen – kao što je slučaj u većini zapadnih ekonomija, ne samo u SAD. Iako je stopa privatne štednje u Americi porasla od početka Velike recesije, ona nije porasla dovoljno da apsorbuje bilion dolara neto emisije Trezora na godišnjem nivou. Do sada su samo dve stvari stajale između SAD i obveznica sa visokim prinosom: kupovina vrednosnih papira Trezora (i hartija obezbeđenih hipotekom, koje su mnogi kupci zamenili za trezorske hartije) od strane Federalnih rezervi i akumulacija rezervi od strane kineskih monetarnih vlasti. Ali sada Fed izlazi iz faze takvih kupovina i očekuje se da će povećati kvantitativne olakšice. U međuvremenu, Kinezi su naglo smanjili kupovinu hartija Trezora sa oko 47 odsto novih emisija u 2006. na 20 odsto u 2008, sve do procenjenih 5 odsto prošle godine. Nikakvo čudo što Morgan Stanley pretpostavlja da će prinos od obveznica sa dospećem od deset godina porasti sa oko 3,5 odsto na 5,5 odsto ove godine. Sa bruto federalnim dugom koji se ubrzano približava cifri od 1,5 milijardi dolara, to povlači i do 300 milijardi dolara dodatnih isplata po osnovu kamata – a dotle se stiže prilično brzo sa prosečnim dospećem duga koje je sada manje od 50 meseci. Novi budžet Obamine administracije olako pretpostavlja realni rast BDP od 3,6 odsto tokom narednih pet godina, sa prosečnom inflacijom od 1,4 odsto. Ali sa rastućim realnim stopama, rast bi lako mogao da bude niži. Pod tim okolnostima, isplate po osnovu kamata mogle bi da se uvećaju kao deo federalnog prihoda – sa desetine na petinu na kvartalnom nivou. Prošle nedelje rejting agencija Moody's Investor Service upozorila je da ocenu trostruko A za kreditnu sposobnost SAD ne treba uzimati zdravo za gotovo. To upozorenje podseća na ključno pitanje Larija Samersa (postavljeno pre njegovog povratka u vladu): „Koliko dugo najveći svetski zajmoprimalac može da ostane najveća svetska sila?“ Kad malo razmislite, ima smisla u tome što je najveća fiskalna kriza zapada počela u Grčkoj, kolevci zapadne civilizacije. Ona će se uskoro preliti u Britaniju. Ali ključno pitanje je kada će kriza stići do poslednjeg bastiona zapadne moći, na drugu stranu Atlantika. (Prevod s engleskog Vesna Todorović) |