Godina kada se svet zaista promenio

U čemu je tačno bio značaj 9. novembra 1989. godine? Budući da sam proveo veći deo leta te godine u Berlinu, dugo sam gorko žalio što nisam bio tu da se pridružim zabavi u noći kada je pao zid. Mislim, koji to prespektivni istoričar propušta stvaranje istorije?

Ali dve prijateljice iz Berlina nedavno su me utešile priznavši da su, uprkos tome što su tog datuma bile u gradu, takođe propustile pad zida. Jedna je prosto prespavala turbulentne događaje koji su usledili nakon što je jedan istočnonemački zvaničnik nonšalantno izjavio kako je granica otvorena. Njen brat je pokušao da je probudi, ali je ona mislila da se šali kada je kroz vrata njene spavaće sobe viknuo „Zid pada!“ Moja druga prijateljica namerno je ranije otišla na spavanje kako bi bila odmorna za jutarnji čas joge. Sledećeg jutra trebalo joj je vremena da ukapira zašto je ona bila jedina koja se pojavila.

Neprijatno, zar ne? Skoro kao da ste u Petrogradu 1917. i dremate dok Boljševici upadaju u Zimski dvorac. A možda i ne. Boljševički puč tek se naknadno pokazao istorijskom prekretnicom; ruska štampa predstavila ga tada je kao još jedan ekstremistički ispad.

To me je nateralo na razmišljanje. Može li biti da moje prijateljice i ja zapravo nismo propustili događaj od istorijske važnosti? Možda pad Berlinskog zida nije zaista bio stvaranje istorije, već samo obična vest, odlična za novinare ali, iz dvadesetogodišnje perspektive, zapravo i ništa naročito? Da li je moguće da je ono što se desilo 10 godina ranije, čudesne 1979. godine, bilo prava istorijska prekretnica?

Sigurno da je za Istočne Nemce, Čehe, Mađare i Poljake, da ne pominjemo baltičke i balkanske narode, Ukrajinu i Kavkaz, bilo lepo to što su se otarasili sumornog komunizma i otkrili zaovoljstva (i povremene muke) slobodnih tržišta i slobodnih izbora. Ono što je britanski istoričar i očevidac događaja Timoti Garton Eš nazvao „refolucijom“ (reforme plus revolucija), a što je projurilo kroz Srednju i Istočnu Evropu je bilo sjajna stvar, ne samo zbog toga što su komunistički režimi bili zbačeni uz zapanjujuće malo krvoprolića. Pokolj koji obično prati kraj imperije desio se jedino u Jugolaviji, gde su se komunisti održali na vlasti prikriveni u srpske nacionaliste – a Jugoslavija je, paradoksalno, bila istočnoevropska zemlja koja je prva raskinula sa Moskvom i uvela tržišne reforme.

Dovoditi u pitanje istorijski značaj propasti sovjetske vladavine u Srednjoj Evropi i propast samog Sovjetskog Saveza može delovati nastrano. Pretpostavljam da većina Amerikanaca danas deli stav istoričara sa Jejla DŽona Luisa Gedisa, koji je u 1989. godini video trijumfalni kraj hladnog rata, pobedu koju je pre svih izvojevao Ronald Regan, doduše uz velikodušnu podršku Margaret Tačer – uprkos njenim dubokim rezervama po pitanju neželjenih posledica ponovnog ujedinjenja Nemačke – kao i poljskog Pape Jovana Pavla Drugog.

Međutim, za revizionistu sa Prinstona Stivena Kotkina, prava priča o 1989. jeste priča o ciničnoj pseudo-revoluciji odozgo. U svojoj knjizi iz 2001. „Sprečeni Armagedon“, Kotkin je zauzeo stav da se bankrotirano Sovjetsko carstvo tokom '79-te održavalo u životu jedino zahvaljujući visokim cenama nafte. U svom sledećem ikonoklastičnom delu „Negrađansko društvo: 1989. i implozija komunističkog establišmenta“, Kotkin odbacuje ulogu istočnoevropskih disidenata, i pogotovo zapadnih lidera, u propasti Sovjetskog Saveza. Ne, Mihail Gorbačov i drugi komunistički reformatori razorili su svoj sopstveni sistem, delom iz naivnosti, delom iz cinične želje da se dočepaju malobrojnih vrednih delova sistema u takozvanoj pljački veka, tj. privatizaciji ruske energetske industrije. Za visprenije članove nomenklature, put od KGB aparatčika do Gaspromovih biznismena bio je zapanjujuće kratak, isto koliko i nepošten.

Ne samo da su isti oni ljudi koji su Rusiju vodili i pre 1989. opet završili na njenom čelu – a tako je stigao i Vladimir Putin – već su uspeli i da spreče potpuni raspad same džinovske Ruske Federacije. Sovjetsko carstvo je nestalo, ali je Rusko carstvo u velikoj meri opstalo, protežući se od Volgograda do Vladivostoka: to je i dalje poslednje evropsko carstvo u Aziji, sa razmerama teritorije koje bi oduševile i Petra Velikog.

Gledaući na taj način, 1989. je bila trenutak otkrovenja, a ne revolucije. Ona je otkrila pravu prirodu ruske moći tako što je otklonila obmanjujuće zamke statusa supersile. Ostavši bez svoje srednjeevropske sfere uticaja, i ekonomije izložene tržišnim silama prvi put posle 1914, Rusija se našla negde između zemalja BRIK-a (zajedno sa Brazilom, Indijom i Kinom, najvećim svetskim tržištima u razvoju) i „Gornje Volte sa projektilima“ (kako ju je Helmut Šmit opisao) – ili možda Nigerije sa snegom.

Uzmite u obzir sledeće. Ruska ekonomija će biti jedna od najneuspešnijih ove godine, sa predviđenim padom bruto nacionalnog proizvoda od 7,5%. Istina, ovo je nakon decenije prosečnog godišnjeg rasta od 7%, ali koji je većnom predstavljao oporavak od razorne postkomunističke depresije iz sredine devedesetih. Tek 2006. ruski BDP se vratio na nivo iz 1989. iskazan u dolarima. Ruski BDP sada predstavlja jedva 9% BDP-a SAD (u poređenju sa kineskih 23%). Za razliku od kineske, ruska valuta bila je nestabilna tokom prošle godine, stigavši do 36 rublji za dolar u 2008., da bi se sada vratila na 29. Inflacija je ponovo dvocifrena, oko 13%. Ruske deonice najlošije se kotiraju o svih zemalja BRIK-a tokom poslednje tri godine, i donose minus 12% na godišnjem nivou, u poređenju sa kineskih plus 16%.

Lošoj ekonomskoj slici dodajte i demografska predviđanja po kojima će stanovništvo Egipta do 2045. brojčano nadjačati stanovništvo Rusije, i biće vam jasno da je nekada moćni ruski medved sada ofucani meda. Zbog toga i ne čudi činjenica da je stopa oboljevanja od tuberkuloze u Rusiji upola manja nego u Bangladešu, ali 27 puta veća nego u SAD.

Najveća opasnost za SAD dvadeset godina nakon ruske revolucije, jeste to što precenjujemo Moskvu, bilo kao potencijalnog partnera bilo kao suparnika. Predsednik Obama ponekad pokazuje znake poverenja u svog ruskog kolegu Dmitrija Medvedeva, kao kada mu nudi da zajednički rade na nizu pitanja, od radikalnog islamskog terorizma do iranskog nuklearnog programa – a rezultat toga je i Obamina odluka da otkaže planirano postavljanje odbrambeng raketnog štita u Poljskoj i Češkoj. Istina je, međutim, da je današnja Rusija više potencijalni problem nego potencijalni saveznik. Bilo da ubija svoje kritičare u stranim glavnim gradovima, krši ugovore sa zapadnim naftnim kompanijama ili snabdeva Iran nuklearnom tehnologijom, Rusija je danas najmanje pouzdana od svih velikih sila u našem vrlom novom multipolarnom svetu.

Nije stvar u tome da premijer Putin ozbiljno veruje u to da može da obnovi stari Sovjetski Savez, mada su neki njegov napad na Gruziju prošle godine protumačili u tom ključu. Stvar je u tome da Rusiju danas možemo da shvatimo kao ekstremni primer onoga što su marksisti i lenjinisti zvali „državno monopolisani kapitalizam“ – politički režim u kome su interesi monopolističkih kompanija (u ovom slučaju Gasproma i Rosnjefta) postali nerazdvojivi od interesa države i elita koje njome upravljaju.

Pravo pitanje o politici današnje Rusije nije da li će ona napasti Ukrajinu, već da li će se isplatiti strategija Gasproma – investiranje u nove gasovode i gasna nalazišta. Da li bi Gasprom trebalo da se fokusira na zauzimanje vodeće pozicije na evropskom tržištu prirodnog gasa? Ili bi prednost trebalo dati ogromnim ruskim gasnim nalazištima istočno od Urala (Jamal, Arktik, Daleki Istok) kako bi se osvojio deo kineskog tržišta? Da li bi Rusija jednog dana mogla da uspostavi organizaciju zemalja izvoznica gasa, po ugledu na naftni kartel kojim dominira Saudijska Arabija? Ili će se držati jednostavnije strategije izazivanja nemira na Bliskom Istoku, potajno ohrabrujući nuklearne ambicije Irana sve dok Izrael ne započne vazdušne napade, pa onda ubirati plodove novog skoka cena energenata?

Sama ova pitanja ukazuju na ograničen dugoročni značaj propasti Sovjetskog Saveza od pre dve decenije. U poređenju sa tim, događaji od deset godina ranije, iz 1979, sigurno imaju više razloga da pretenduju na istorijski značaj. Pomislite samo šta se dešavalo u svetu pre 30 godina. Sovjeti su počeli sa svojom politikom samouništenja invazijom na Avganistan. Britanci su započeli sa obnovom ekonomije slobodnog tržišta na zapadu izborom Margaret Tačer. Deng Ksijaoping postavio je novi ekonomski kurs Kine posetivši SAD i lično se uverivši u dostignuća slobodnog tržišta. I naravno, Iranci su nas uveli u novu eru sudara civilizacija zbacivanjem šaha i proglašavanjem Islamske Republike.

Trideset godina kasnije, svaki od ovih događaja ima daleko dublje posledice po SAD i svet od događaja iz 1989. Danas su Amerikanci ti koji se nalaze u Avganistanu, boreći se protiv sinova onih ljudi koje su nekada naoružavali. Upravo slobodni tržišni model Tačerove i Regana danas leži u ruševinama, usled najveće finansijske krize nakon Velike depresije. U međuvremenu, naslednici Denga Ksjiaopinga profitiraju na tromoj američkoj supermoći, i Goldman Saks predviđa da bi do 2027. kineski BDP mogao postati najveći na svetu. Najzad, najstrašnije nasleđe 1979. ostaje radikalni islamizam koji ne samo da nadahnjuje iranske vođe, već i složenu i tek delimično vidljivu mrežu terorista i njihovih simpatizera širom sveta.

Ukratko, 1989. bila je manje prekretnička godina nego 1979. Odjeci pada Berlinskog zida ispostavili su se kao mnogo manje značajni nego što smo tada očekivali. U suštini, ono što se desilo jeste da smo tada naknadno prozreli ogromu obmanu sovjetske supersile. Ali pravi trendovi našeg vremena – uspon Kine, radikalizacija Islama i uspon i pad tržišnog fundamentalizma – već su bili pokrenuti deceniju ranije. Trideset godina kasnije, još uvek nas zapljuskuju istorijski talasi iz 1979. Berlinski zid je je jedan on brojnih ostataka hladnog rata koji su ovim talasima potopljeni.

Prevela Jovana Papan

(Članak preuzet iz časopisa „Njuzvik“ http://www.newsweek.com/id/221629)