"Globokrate": Davos i Bilderberg

(The Economist, 20.1.2011)

Specijalni izveštaj o globalnim liderima

Mesto sastanka i razgovora uticajnih ljudi

"Ne može čovek da se bori protiv teorija zavere", uzdiše Etjen Davinjon. Sedi u grandioznoj kancelariji sa čudesnim pogledom na Brisel, i puši lulu. On je aristokrata, bivši potpredsednik Evropske komisije i čovek koji je sedeo u više korporativnih upravnih odbora, ali sve to nije razlog što ga neki ljudi smatraju previše moćnim. Davinjon predsedava Bilderberg grupom, zlim zaverenicima željnim svetske dominacije. Bar tako tvrde mnogi sajtovi; takođe se tvrdi i da grupa ima veze sa Al-Kaidom, krije lek protiv raka i želi da sjedini SAD sa Meksikom.

U stvarnosti, Bilderberg je godišnja konferencija par desetina najuticajnijih ljudi sveta. Prošle godine Bil Gejts i Lari Samers družili su se sa predsednikom Dojče banke, šefom kompanije Šel (Shell), direktorom Svetskog programa za hranu i premijerom Španije. Par novinara bude pozvano svake godine, pod uslovom da ne pišu o skupu. (Dajemo na znanje: urednik Ekonomista ponekad prisustvuje konferenciji.)

Svet je komplikovano mesto, okeani novih informacija stalno zapljuskuju njegove obale. Da biste pokrenuli multinacionalnu organizaciju, nije na odmet da imate grubu predstavu o tome šta se dešava. Takođe pomaže da se bude „na ti“ sa drugim globokratima (globocrats). Dakle, kosmopolitska elita — međunarodni finansijeri, birokrate, šefovi dobrotvornih organizacija i savetnici — stalno se sastaju i razgovaraju. Oni hrle na okupljanja elite kao što su Svetski ekonomski forum u Davosu, Trilateralna komisija i Boao skup u Kini. Formiraju klubove. Preduzetnici etnički Indijci širom sveta pridružuju se klubu „TiE” (The Indus Enterprise). ’Drmatori i muvatori’ u Njujorku i Vašingtonu pridružuju se Savetu za inostrane odnose (Council on Foreign Relations), gde jedne nedelje mogu da čuju predsednika Turske, a sledeće izvršnog direktora kompanije Intel. Najbogatiji čovek na svetu, meksički telekomunikacioni tajkun Karlos Slim, domaćin je godišnjem okupljanju milijardera Latinske Amerike na kojem oni neguju međusobne odnose, dok tobože diskutuju o regionalnom siromaštvu.

Davos je možda najglamuroznije od ovih okupljanja globokrata. Stotine ’teškaša’ spuštaju se u ovaj švajcarski skijaški centar svake godine. Predavanja su zanimljiva, ali ono što ih najviše privlači je prilika da u kuloarima razgovaraju sa drugim moćnicima. Takvi razgovori ponekad daju rezultate. Godine 1988. premijeri Turske i Grčke sreli su se u Davosu i potpisali izjavu kojom je možda izbegnut rat. Godine 1994. tadašnji ministar spoljnih poslova Izraela Šimon Peres i Jaser Arafat nagodili su se oko Gaze i Jerihona. Godine 2003. je DŽek Stro, tadašnji britanski ministar inostranih poslova, imao neformalni sastanak u hotelskom apartmanu sa predsednikom Irana, zemlje sa kojom Britanija nije održavala diplomatske odnose. Ali teško da je Davos tajnovita institucija: on je krcat novinarima. I drugi globokratski tulumi postaju otvoreniji za javnost. Čak je nedavno i Bilderberg počeo sa objavljivanjem liste učesnika na svom sajtu.

Neke američke organizacije, kao što su spoljnopolitičke ekspertske organizacije (think-tank), takođe su u dobroj poziciji da vrše globalni uticaj. Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, na primer, sebe je etablirala kao jednu od najpoverljivih mesta u svetu gde možete pričati o poslu, sa kancelarijama u Pekingu, Bejrutu, Briselu i Moskvi, kao i Vašingtonu — iako tek treba da ispuni viziju svog osnivača, Endrjua Karnegija, koji je želeo da ukine rat. Ključ za uticaj koji poseduje, kako kaže Karnegijeva predsednica DŽesika Metjuz, je "vrlo jednostavan. Zaposlite najbolje ljude ".

U zemljama u kojima su think-tank organizacije podređene državi, kao u Kini i Rusiju, strane fondacije kao što je Karnegijeva uživaju reputaciju da su nezavisne. Ako tome mogu da pridodaju neko korisno znanje, onda mogu ostvariti uticaj na politiku. Na primer, Karnegijevi stipendisti savetovali su autore post-sovjetskog ustava Rusije. A kada su odnosi između Amerike i Rusije postali hladnjikavi u vreme predsednika DŽordža V. Buša, Karnegijeva kancelarija u Moskvi pomogla je da se održi otvorena linija komunikacije između dve vlade.

Takvi sastanci su "važan deo priče o superklasi", kaže gospodin Rotkof (Rothkopf), autor istoimene knjige. Oni nude pristup "nekima od najpovučenijih i najnedostupnijih svetskih lidera". Kao takvi, oni su jedan od "neformalnih mehanizama [globalne] vlasti".

Neki globokrati pak misle da je značaj foruma kao što je Davos prenaglašen. Hauard Stringer, veliki šef kompanije Soni, je tip osobe za koju bi se dalo očekivati da uživa u takvim skupovima. Velšanin po rođenju, američki državljanin, preuzeo je najcenjeniju japansku kompaniju 2005. godine kada je bila u ozbiljnoj nevolji, i postavio je na noge uprkos ogromnim kulturološkim preprekama. On kaže da je uživao u svojim odlascima u Davos, ali da ove godine neće učestvovati. Kaže da više može da nauči slušajući svojih 167,000 zaposlenih.

Na prvi pogled čini se da se treba baviti činjenicom da se svetski ’drmatori i muvatori’ često sreću i razgovaraju. Ipak, uprkos svoj toj razmeni informacija, globokrati su bili zatečeni finansijskom krizom. Njihova mreža kontakata jeste izbacila par upozorenja, ali ipak nedovoljno za pravovremenu akciju.

Granice naklapanja

DŽim Čejnos, menadžer hedž-fonda koji je svoje prvo bogatstvo stekao kladeći se da je Enron precenjen, upozorio je u aprilu 2007. ministre finansija G8 da se bankama i osiguravajućim kućama spremaju nevolje. Zaradio je novo bogatstvo kada su akcije banaka krahirale, ali je ipak besan što su njegova upozorenja bila ljubazno ignorisana. Smatra da je sramota što se nekoliko ključnih donosilaca odluka iz tog perioda i dalje nalaze na položajima. I optužuje neke od bankara za "pljačkanje sistema na veliko" time što sami sebi isplaćuju premije na osnovu fantomskih profita, čega su oni sami morali biti svesni. Smatra da ti bankari treba da budu krivično gonjeni.

Globokrati su bili neuspešni u sprečavanju krize, ali su se okupili kad je kriza nastupila. Vlade bogatih zemalja dogovorile su se da banke spašavaju novcem poreskih obveznika. U Americi reakciju na novonastalu situaciju predvodio je dobro povezani trio: Henk Polson, sekretar finansija u administraciji DŽordža Buša mlađeg i bivši šef Goldman Saksa; Tim Gajtner, sekretar finansija Baraka Obame i bivši šef njujorških Federalnih rezervi, te veteran MMF-a, Saveta za spoljne odnose i Kissinger Associates Inc.; i Ben Bernanke, čovek Harvarda, MIT-a, Stenforda, Prinstona i Bušove Bele kuće, i aktuelni predsednik američkih Federalnih rezervi. Spašavanje banaka je u svim zemljama bila nepopularna mera, ali je možda sprečilo imploziju svetskog bankarskog sistema.

Vlade sada pokušavaju da osmisle pravila kojima bi sprečile ponavljanje krize. Mnogo njih nudi savete. Među ozbiljnijim doprinosima je izveštaj Grupe trideset (G30), neformalnog skupa bivših i sadašnjih guvernera centralnih banaka. Volkerov izveštaj (The Volcker Report), svojim zalaganjem za centralni mehanizam kliringa za trgovinu finansijskim derivatima i nametanje ograničenja bankama u trgovanju vlasničkim pravima, pomogao je uobličavanju Dod-Frenkovog Zakona o reformi finansija u SAD. G30 je uticajna jer se sastoji od ljudi sa iskustvom u sprovođenju politike u praksu, kaže Stjuart Mekintoš, njen direktor. Stoga, kad se usaglase preporuke, one se mogu odmah i sprovesti, dodaje on.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)