Глобални избори у сенци неолиберализма

 Популистички национализам је широм свијета у успону и често на власт доводи ауторитарне лидере. А неолиберална ортодоксија - смањење броја запослених у владама, кресање пореза, дерегулација - која је на Западу завладала прије неких 40 година, имала је за циљ да ојача демократију, а не да је ослаби. Шта је пошло наопако?

Дио одговора је економски: неолиберализам једноставно није испунио оно што је обећао. У САД и другим напредним економијама које су га прихватиле, раст реалног дохотка по глави становника (прилагођеног инфлацији) између 1980. и пандемије ковида-19 био је 40% нижи него у претходних 30 година. Што је још горе, приходи на дну и у средини љествице су углавном стагнирали, док су они на самом врху порасли, а намјерно слабљење социјалне заштите довело је до веће финансијске и економске несигурности.

С правом забринути да климатске промјене угрожавају њихову будућност, млади људи могу да уоче да земље под утицајем неолиберализма континуирано нису успијевале да донесу снажну регулативу против загађења (или да се, као у САД, позабаве опиоидном кризом и епидемијом дијабетеса код дјеце). Ови неуспјеси, нажалост, нису изненађење. Неолиберализам је био заснован на вјеровању да су неспутана тржишта најефикасније средство за постизање оптималних резултата. Али чак и у раним данима успона неолиберализма економисти су већ утврдили да нерегулисана тржишта нису ни ефикасна ни стабилна, а камоли погодна за генерисање друштвено прихватљиву расподјелу прихода.

Неолиберализам је био заснован на вјеровању да су неспутана тржишта најефикасније средство за постизање оптималних резултата. Али чак и у раним данима успона неолиберализма економисти су већ утврдили да нерегулисана тржишта нису ни ефикасна ни стабилна, а камоли погодна за генерисање друштвено прихватљиву расподјелу прихода

Чини се да заговорници неолиберализма никада нису разумјели да ширење слободе корпорација ограничава слободу у остатку друштва. Слобода загађивања значи погоршање здравља (за астматичаре чак и смрт), екстремне временске прилике и ненастањиву земљу. Увијек постоје компромиси, наравно; али свако разумно друштво би закључило да је право на живот важније од лажног права на загађивање.

Опорезивање је, за неолиберализам, једнако клетви. Он га представља као насртај на индивидуалне слободе: неко има право да задржи шта год заради, без обзира на то како га заради. Али чак и када поштено дођу до својих прихода, заговорници овог гледишта превиђају да је оно што зарађују омогућено државним улагањима у инфраструктуру, технологију, образовање и јавно здравство. Ријетко када застану да размисле шта би имали да су рођени у некој од многих земаља без владавине права (или, рецимо, како би изгледали њихови животи да америчка влада није инвестирала у вакцине против ковида-19).

Иронично, они који највише дугују влади често први забораве шта је влада урадила за њих. Гдје би били Илон Маск и Тесла да 2010. године од Министарства енергетике предсједника САД Б. Обаме нису добли скоро пола милијарде долара. „Порези су оно што плаћамо за цивилизовано друштво“, примијетио је чувени судија Врховног суда О. В. Холмс. То се није промијенило: порези су оно што је потребно да би се успоставила владавина права или обезбиједила било која друга јавна добра потребна друштву у 21. вијеку.

Овдје излазимо из оквира пуких компромиса јер је свима - укључујући и богате - боље уз адекватну понуду таквих добара. Принуда, у овом смислу, може бити еманципаторска. Постоји широк консензус када је ријеч о принципу према којем морамо платити ако желимо да имамо основна добра. А за то су потребни порези.

Предстојећи предсједнички избори у САД нуде строг избор, не само између хаоса и уређене владе већ и између економске филозофије и политике

Заговорници мањих влада ће, наравно, рећи да треба смањити многе расходе, укључујући пензије и јавно здравство којима управљају владе. Али, опет, ако је већина људи приморана да трпи несигурност због изостанка поуздане здравствене заштите или адекватних прихода у старости, друштво ће бити мање слободно: у најмању руку, недостајаће им слобода због страха од тога колико би њихова будућност могла бити трауматична. Чак и ако би добробит мултимилијардера била донекле нарушена тиме што би се од сваког од њих тражило да плати мало више пореза ради финансирања пореских кредита за дјецу, размислите какву би то донијело промјену у животу дјетета које нема довољно да једе или чији родитељи не могу приуштити посјету љекару. Размислите шта би за будућност цијеле земље значило када би мањи број њених младих одрастао неухрањен или болестан.

Сва ова питања би требало да буду централна на овогодишњим изборима. Предстојећи предсједнички избори у САД нуде строг избор, не само између хаоса и уређене владе већ и између економске филозофије и политике. Актуелни предсједник Џо Бајден посвећен је томе да употријеби моћ владе ради побољшања благостања свих грађана, посебно оних који су у доњих 99%, док је Доналд Трамп више заинтересован за максимално повећање благостања горњих 1%. Трамп, који забавља јавност из луксузног голф-одмаралишта (када није на суду), постао је шампион капиталистичких олигарха и ауторитарних лидера широм свијета.

Недавне анкете показују да је једва три године након што је Трамп напустио Бијелу кућу, јавност блажено заборавила хаос, нестручност и нападе на владавину права његове администрације. Ако желимо да живимо у друштву које цијени све грађане и настоји да створи начине да они живе пуним и задовољавајућим животом, само треба чути конкретне ставове кандидата о појединим питањима да бисмо увидјели да је - избор јасан

Трамп и Бајден имају потпуно различите визије друштва на чијем стварању треба да радимо. У једном сценарију ће превладати непоштење, друштвено деструктивна потрага за профитом и рентом, повјерење јавности ће наставити да се урушава, а материјализам и похлепа ће тријумфовати. У другом, изабрани званичници и јавни службеници ће радити у доброј намјери ка стварању креативнијег, здравијег друштва заснованог на знању и изграђеног на повјерењу и поштењу.

Наравно, политика никада није тако чиста као што овај опис сугерише. Али нико не може порећи да два кандидата имају суштински различите погледе на слободу и изградњу доброг друштва. Наш економски систем одражава и обликује ко смо и шта можемо да постанемо. Ако јавно подржимо себичног, мизогиног преваранта - или одбацимо ове атрибуте као небитне мане - наши млади људи ће ту поруку упити, а ми ћемо на крају имати још више ниткова и опортуниста на функцијама. Постаћемо друштво без повјерења, а самим тим и без економије која добро функционише.

Недавне анкете показују да је једва три године након што је Трамп напустио Бијелу кућу, јавност блажено заборавила хаос, нестручност и нападе на владавину права његове администрације. Ако желимо да живимо у друштву које цијени све грађане и настоји да створи начине да они живе пуним и задовољавајућим животом, само треба чути конкретне ставове кандидата о појединим питањима да бисмо увидјели да је - избор јасан.

Аутор је добитник Нобелове награде за економију и професор на Универзитету Колумбија

(Вијести)