Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Globalne pretnje i savremena, stvarna i poželjna uloga Rusije u svetu
Savremeni svet

Globalne pretnje i savremena, stvarna i poželjna uloga Rusije u svetu

PDF Štampa El. pošta
Leonid Ivašov   
utorak, 20. septembar 2011.

Karakteristične crte stanja čovečanstva na početku XXI veka

Čovečanstvo na početku XXI veka nalazi se u prelaznom stanju. Menjaju se geopolitička struktura sveta (unipolarni svet se nije održao, multipolarni se nije formirao), smisaoni sadržaj života (dominiraju potrošačke vrednosti) i karakter subjekata (civilizacije i transnacionalne zajednice smenjuju države).

Opšti faktori koji obeležavaju stanje ljudske civilizacije su:

  1. Depresija, kao osnovna tendencija duševnog stanja svetske zajednice;

  2. Strah od neodređene budućnosti, kao druga paradigma društvene svesti;

  3. Značajan deo stanovništva planete (pre svega, zapadne civilizacije i Rusije) izgubio je životni cilj, i ne shvata smisao života na Zemlji;

  4. Sudar prirode i karaktera ljudske delatnosti.

Globalni faktori i tendencije, koji određuju formiranje sistema pretnji za Rusiju

Najvažniji faktori koji određuju karakter globalnih izazova i pretnji bezbednosti Rusije u savremenoj etapi su:

1. Započeti proces globalne integracije čovečanstva na fonu gubitka samodovoljnosti razvoja praktično kod svih država sveta;

2. Intenzivno formiranje jedinstvenog svetskog sistema vlasti, u uslovima dominacije u svetu bloka zemalja zapadne civilizacije na čelu sa SAD;

3. Intenzivni rast brojnog stanja stanovništva Zemlje, u uslovima porasta obima potrošnje zapadne civilizacije, uz približavanje kritičnom pragu nivoa ekološkog pritiska na celokupnu naseljenu sferu Zemlje;

4. Globalni industrijsko-sirovinski disbalans, koji se sadrži u tome da je najveći industrijski potencijal koncentrisan u SAD, zemljama Evrope i u Japanu, dok su osnovni energetski i sirovinski resursi koncentrisani u Rusiji i zemljama Trećeg sveta;

5. Pojava na svetskoj sceni samostalnih geopolitičkih subjekata transnacionalnog karaktera.

U najvažnije tendencije u razvoju geopolitičke situacije, koje vode ka porastu opšte globalne nestabilnosti i prema tome, ka jačanju globalnih izazova i pretnji Ruskoj Federaciji, treba uvrstiti:

1.Porast negativnih promena u zapadnom industrijskom društvu u celini, pre svega u njegovoj duhovnoj sferi, koji je bremenit dubokom unutrašnjom krizom u tom društvu;

2. Zaoštravanje sirovinske i energetske krize, neophodnost da Zapad pređe na nove izvore energije i sirovina ili da otpočne ratove velikih razmera za resurse, da bi se očuvao postignut kvalitet života;

3. Američki gubitak nesumnjive nadmoćnosti u svetu, uz istovremeno jačanje pretenzija elite te zemlje ka svetskoj dominaciji;

4. Radikalna transformacija svetskih trgovačkih tokova;

5. Jačanje uloge i uticaja u sistemu međunarodnih odnosa, transnacionalnih ekonomskih, religioznih i kriminalnih organizacija;

6. Jačanje civilizacijsko-regionalnih integracija sa pojavom postojanih međunarodnih ekonomskih i vojno-političkih saveza, koji se nalaze u međusobnoj konkurenciji;

7. Porast, na fonu globalne ekonomske integracije i tehnološke unifikacije, nacionalno-kulturne i civilizacijske polarizacije, a takođe i geopolitičke regionalizacije;

Disproporcije i protivrečnosti, koje su proizvele razvijajuću civilizacijsku krizu, obuhvataju sve sfere životne aktivnosti čovečanstva i prema tome, promene u društvu, usmerene na uklanjanje te krize, moraće da zahvate sve aspekte svetskog poretka.

8. Demografska eksplozija u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, uz istovremenu pretenziju ka uvećavanju nivoa potrošnje.

Delovanje nabrojanih faktora i tendencija razvoja geopolitičke situacije prouzrokovali su globalnu (po svojoj suštini civilizacijsku) krizu, koja obuhvata praktično sve strane života savremenog čovečanstva.

Protivrečnosti i disproporcije geopolitičkog nivoa, koje određuju pojavu globalnih pretnji bezbednosti Rusije

U osnovne disproporcije i protivrečnosti koje su prouzrokovale tu krizu treba ubrojati:

1. Protivrečnost između rasta proizvodnje-potrošnje i mogućnosti ekosistema Zemlje.

Rešenje ove protivrečnosti moguće je samo na račun smanjenja potrošnje. Postavlja se pitanje – kako i na račun koga? Društveno-naučna misao istrajno se vraća na socijalističke ideje.

2. Disproporcija u rasporedu industrijskih kapaciteta i sirovina, koja proizvodi konflikt interesa između industrijski razvijenih država i država snabdevača sirovinama.

Rešenje ovog konflikta je moguće, ili uspostavljanjem pravednijih globalnih robno-novčanih odnosa, ili postizanjem kontrole industrijski razvijenih država nad osnovnim planetarnim sirovinskim resursima pomoću uspostavljanja njihove dominacije (u ma kakvoj formi) nad državama snabdevačima sirovinama.

3. Protivrečnost između «siromašnih» zemalja u razvoju, i «bogatih» industrijski razvijenih zemalja (između Severa i Juga).

Rešenje ove protivrečnosti, takođe je moguće na račun ili uspostavljanja pravednijih globalnih robno-novčanih odnosa, ili faktičkog uništenja suvereniteta zemalja u razvoju, uspostavljanja nad njima vojno-političke ili druge (na primer, finansijske) kontrole od strane zemalja industrijski razvijenog Zapada.

4. Protivrečnost između nacija, nacionalnih elita i transnacionalne elite.

Rešenje je moguće ili putem izgradnje jedinstvene svetske države, gde će dominirati nadnacionalni organi vlasti i drugi transnacionalni subjekti uz radikalno slabljenje ili puno uklanjanje državnih suvereniteta, ili stvaranjem svetskog poretka. Svetski poredak je moguć sa obrazovanjem zajednice suverenih država, objedinjenih u regionalno-civilizacijske formacije (ili države-civilizacije), koje odražavaju interese svojih naroda, gde nadnacionalni organi igraju samo koordinirajuću ulogu, a transnacionalne strukture  nemaju samostalan politički subjektivitet.

5. Protivrečnost između obima svetskog „finansijskog mehura“ i proporcije realnog sektora svetske ekonomije.

Rešenje ove protivrečnosti moguće je ili uklanjanjem (u ma kakvoj formi) svetskog „finansijskog mehura“, što je bremenito gubitkom vlasti transnacionalne finansijske elite, ili njegovom „konverzijom“ u realni sektor ekonomije, što će označavati uspostavljanje potpune ekonomske dominacije transnacionalne finansijske elite nad svetom.

6. Protivrečnost između ogromne, svetske finansijske vlasti transnacionalne finansijske elite i netransparentnosti njenog političkog subjektiviteta.

Rešenje može biti ostvareno ili izgradnjom jedinstvene svetske države, uz preobražaj sadašnje transnacionalne finansijske elite u jedini subjekat svetske vlasti, ili uklanjanjem finansijske dominacije transnacionalne finansijske elite u sistemu međunarodnih ekonomskih odnosa, uz obnovu ekonomskog suvereniteta država ili formiranjem etnokulturnih civilizacija u svojstvu subjekata svetskih procesa.

Zapadna civilizacija i transnacionalna zajednica, zajedno sa njima bliskim delom političko-ekonomske elite drugih naroda, definišu sebe kao „zlatnu milijardu“, to jest kao najrazvijeniji deo celokupne ljudske civilizacije, koji je pozvan, kako se njima čini, da zapoveda ostalim narodima i civilizacijama.

7. Protivrečnost između bezduhovnosti „slobodnog tržišta“, koje proizvodi vlast novca, i duhovnih osnova postojanja različitih civilizacija, koje formiraju kulturno-civilizacijske različitosti.

Rešenje ove protivrečnosti moguće je samo na račun uspostavljanja jedinstvene duhovno-moralne osnove svetskog poretka.

Disproporcije i protivrečnosti, koje su proizvele razvijajuću civilizacijsku krizu, obuhvataju sve sfere životne aktivnosti čovečanstva i prema tome, promene u društvu, usmerene na uklanjanje te krize, moraće da zahvate sve aspekte svetskog poretka. To jest, reč je o izgradnji kvalitativno novog svetskog poretka, koji bi se po svim osnovnim aspektima razlikovao od postojećeg.

Analiza mogućih varijanti rešenja disbalansa i protivrečnosti, koji su proizveli tu krizu, pokazuje, da oni nose antagonistički karakter, i da bez suštinskog zakidanja interesa ovih ili onih najvećih geopolitičkih subjekata, ta kriza neće biti razrešena. To svedoči o naglom porastu pretnji različitog karaktera u pogledu Rusije.

Vodeće geopolitičke sile, koje ostvaruju odlučujući uticaj na formiranje globalnih pretnji bezbednosti Rusije

Razvoj civilizacije određuju tri osnovne geopolitičke sile – transnacionalna zajednica, zapadna civilizacija i celokupnost „tradicionalnih duhovnih civilizacija“ (civilizacije istočnog tipa), u koje, pre svega, treba uvrstiti islamsku, pravoslavnu, hindu-budističku i konfučijansku (kinesku). Pri tome, zapadna civilizacija i transnacionalna zajednica deluju kao jedinstven sistem, pošto se zadaci i metode njihovog postupanja na datoj etapi podudaraju.

Zapadna civilizacija i transnacionalna zajednica, zajedno sa njima bliskim delom političko-ekonomske elite drugih naroda, definišu sebe kao „zlatnu milijardu“, to jest kao najrazvijeniji deo celokupne ljudske civilizacije, koji je pozvan, kako se njima čini, da zapoveda ostalim narodima i civilizacijama. Zapadna civilizacija je zainteresovana za stvaranje unipolarnog sveta, zahvaljujući kojem može da očuva svoj privilegovan položaj na planeti, i na račun toga obezbedi neokrnjenost postojećeg socijalno-političkog sistema. Danas taj geopolitički centar dosledno, uz primenu svih vrsta duhovnog, informativnog, ekonomskog i vojnog nasilja, pokušava da izgradi unipolarni svet. Njegovu osnovnu geopolitičku strategiju čine – uspostavljanje i održanje kontrole nad okeanskim i morskim teatrima sa obližnjim područjima kontinenata, dominacija u vazdušnom i kosmičkom prostoru, obezbeđivanje kontrole nad osnovnim izvorima prirodnih resursa i transportnim komunikacijama, i dominacija u informativnoj infrastrukturi planete (u strategiji nacionalne bezbednosti SAD, ovi objekti kontrole ovako su obeleženi – ključni rejoni sveta, strateške komunikacije, globalni resursi).

U odnosu na Rusiju, osnovna strategija tog bloka jeste „anakondina omča“, koja je usmerena na „davljenje“ kontinentalne Rusije, na račun njenog potiskivanja sa morskih prostora, uz postepeno odsecanje od nje njenih periferija.

„Tradicionalne duhovne civilizacije“, u prvom redu, islamska, pravoslavna, konfučijanska (kineska) i hindu-budistička, suprotstavljaju se uspostavljanju svetske prevlasti zapadne civilizacije, i teže ka stvaranju multipolarnog sveta. Na tim istim pozicijama stoji većina država preporađajuće latino-američke civilizacijske matrice. Nakon  poslednjeg samita zemalja BRIKS-a, može se govoriti o pokušajima organizacionog oformljavanja svetskog geopolitičkog centra koji bi bio alternativan zapadnoj civilizaciji.

Na početku HHI veka, jasno su se isprofilisala tri globalna centra moći – Severna Amerika, Evropa i Kina.

Glavne jake strane BRIKS-a, zasada ostaju potencijalna mogućnost ideološkog upravljanja narodom, duhovno-moralni prioriteti državnog i društvenog razvoja, njegova sposobnost za samopožrtvovanje, a takođe i obuhvat većeg dela teritorije kontinenata, koji sadrže glavne zalihe sirovina. Osnovne slabe strane su – nizak nivo organizacije i razjedinjenost državâ evroazijskog kontinentalnog bloka u celini, slabije informativne i ekonomske mogućnosti, a takođe, suštinski lošije mogućnosti za kontrolu mora i okeana, vazdušnog, kosmičkog i informativnog prostora.

Na početku HHI veka, jasno su se isprofilisala tri globalna centra moći – Severna Amerika, Evropa i Kina. Upravo oni dovršavaju formiranje vlastitih geopolitičkih prostora, čiji su osnovni elementi:

1. Jedinstven ekonomski prostor, sa stanovništvom koje ne broji manje od 400 miliona ljudi;

2. Kulturno-civilizacijska bliskost;

3. Oružane snage, sposobne da projektuju moć u sve regione planete, na svetski okean i u kosmos;

4. Finansijski sistem na osnovu vlastite svetske valute.

Ovi centri već određuju osnovne vektore svetskog istorijskog procesa; antagonizam između njih zarad globalnih resursa i kontrole nad prostorom, stvara kompaktno magnetno polje planete (doslovno, električno polje – silovoe pole, prim. N.V.), izvan kojeg neće ostati nijedna država; tim pre od tog uticaja ne može se skloniti ni Rusija.

Svetski centri drugog reda (Indija, Japan i Rusija) nisu sposobni da pojedinačno konkurišu prvim trima. No njihovo objedinjavanje u okvirima jedinstvenog geopolitičkog (četvrtog) prostora je životno neophodno; bez toga je nemoguće očuvanje vlastite suverenosti i kulturno-civilizacijske samobitnosti. Pri tome je nužno da se uzme u obzir i sledeći momenat – centri prvog reda, boriće se za kontrolu nad resursima i prostorima, ne na svojim, već na tuđim teritorijama, što i pokazuju događaji u Avganistanu, Iraku, Libiji...

Zarad realizacije geopolitičke strategije, suprotstavljene strane primamljivaće sve državne strukture i nedržavne formacije, kriminalne i zatvorene (tajne) zajednice, sredstva informisanja i socijalne mreže, osnovni deo resursa društva i sve njegove mogućnosti.

Uloga i mesto Rusije na savremenoj geopolitičkoj slici sveta i njeni objektivni geopolitički interesi

Rusija kao geopolitički subjekat jeste osnova Evroazije, koja geografski, pejzažno, lingvistički, klimatski, kulturno i religiozno-ideološki, objedinjuje evroazijski Zapad i evroazijski Istok. Upravo ti pokazatelji rezervišu Rusiji mesto integrativne geografske karike evroazijskog geopolitičkog bloka.

Veliki intelektualni potencijal i geografski položaj „evroazijskog centra“, a takođe i znatan vojni potencijal (pre svega u delu raketno-nuklearnog naoružanja), i tradicionalna duhovna orijentacija ka pravoslavnim vrednostima, čine Rusiju svetskim centrom moći, jezgrom konsolidacije drugih „tradicionalnih civilizacija“ na putu izgradnje multipolarnog sveta.

Pod geopolitičkim interesima Rusije podrazumevaju se neophodni (pogodni) za njen razvoj, civilizacijski (globalni) uslovi. Geopolitički interesi Rusije uključuju:

1. Za Rusiju poželjan tip civilizacijskog uređenja, u skladu sa kojim bi se gradila svetska zajednica;

2. Za Rusiju poželjna geopolitička konfiguracija sveta;

3. Za Rusiju poželjni uloga i mesto u geopolitičkoj konfiguraciji sveta, a takođe stepen njenog uticaja na pravac civilizacijskih procesa;

Za Rusiju poželjan tip civilizacijskog uređenja definiše se sistemom principa, u skladu sa kojima se gradi svetska zajednica. Rusija je zainteresovana za stvaranje sveta, koji bi se bazirao na sledećim osnovnim principima:

1. Duhovno jedinstvo, u čijoj osnovi prioritet imaju interesi razvoja celokupne zajednice, a ne pojedinačnih zemalja, kao i zaštita interesa svih zemalja i naroda, bez zakidanja prava i mogućnosti razvoja bilo koga od njih, zarad koristi drugih, a takođe i očuvanje bezbednosti životne sredine;

2. Neograničenost civilizacijskog razvoja, to jest svaka civilizacija i država nisu ograničeni u svom usavršavanju, „vezanošću“ za ma kakve funkcije u okvirima svetske podele rada;

3. Usklađenost civilizacijskog razvoja, gde se razvoj svake od civilizacija ostvaruje tako, da se obezbedi svestrani razvoj zajednice u celosti. Realizacija ovog principa omogućava da se izbegnu neravnomernosti razvoja različitih civilizacija, obezbeđuje harmoničan razvoj svih sfera delatnosti celokupne zajednice i svake od civilizacija u njoj;

Poželjna za Rusiju geopolitička konfiguracijaznači da jeRusija zainteresovana za multipolarni geopolitički svet, kada svaka od civilizacija predstavlja dovoljno samostalan i moćan centar geopolitičke snage.

4. Civilizacijska uzajamna podrška– osnovom međucivilizacijskih odnosa, umesto konkurencije, postaju uzajamna podrška i uzajamna pomoć;

5. Civilizacijska ravnopravnost, pri kojoj se međucivilizacijska uzajamna podrška gradi na osnovu ravnopravne i jednakovredne razmene materijalnih i duhovnih vrednosti, pri čemu se isključuje eksploatacija jednih država i civilizacija od strane drugih;

6. Uzajamna bezbednost civilizacijskog razvoja, to jest u svom razvoju različite civilizacije i države ne dozvoljavaju narušavanje mogućnosti razvoja drugih civilizacija (zemalja) i isključuju stvaranje bilo kakvih pretnji njima.

Poželjna za Rusiju geopolitička konfiguracijaznači da jeRusija zainteresovana za multipolarni geopolitički svet, kada svaka od civilizacija predstavlja dovoljno samostalan i moćan centar geopolitičke snage. Rusija je zainteresovana za očuvanje država kao osnovnih subjekata međunarodnog prava, budući da samo države mogu predstavljati, oličavati i štititi sve aspekte narodne samobitnosti i pravo naroda u svoj njihovoj raznolikosti. Pri tome, Rusija je zainteresovana, da ne dopusti pretvaranje različitih transnacionalnih formacija, nezavisno od njihove moći, u subjekte međunarodnog prava, pošto one predstavljaju klanovske strukture, koje slede privatne interese, prevashodno u materijalnoj sferi.

Rusija je zainteresovana za uspostavljanje nenasilnog sveta, kada se upotreba vojne i druge sile dopušta samo zarad zaštite prava naroda, u slučajevima koji su potvrđeni u međunarodno-pravnim dokumentima.

Rusija je zainteresovana za formiranje efikasne međunarodno-pravne baze za regulisanje životnih aktivnosti čovečanstva, a takođe za formiranje pravno sposobnih organa upravljanja civilizacijskim razvojem u celosti, koji su kadri da regulišu životnu aktivnost civilizacije u celini; pre svega, za obnovu autoriteta i uticaja OUN, uz njeno pretvaranje u zaista osnovni organ realizacije međunarodnog prava, a ne u instrument opravdavanja delovanja ovih ili onih moćnih država ili koalicija.

Za Rusiju poželjni uloga i mesto u geopolitičkoj konfiguraciji sveta, a takođe i stepen njenog uticaja na pravac civilizacijskih procesa, definišu se sledećim postavkama:

1. Rusija je zainteresovana da sebe očuva kao evroazijski geopolitički centar moći u duhovnom, ekonomskom, teritorijalnom i vojnom pogledu;

2. Rusija je zainteresovana za formiranje civilizacijskog saveza kao protivteže Zapadu, sa objedinjavanjem oko Rusije kao evroazijskog centra, država i civilizacija, koje su njeni geopolitički saveznici.

Globalne pretnje bezbednosti Rusije i njihovi izvori

Glavni izvor geopolitičke pretnje za Rusiju jesu transnacionalna zajednica i zapadna civilizacija, pre svega SAD, koje pretenduju ka svetskoj dominaciji, uz uklanjanje svih alternativnih centara moći u okvirima unipolarnog sveta.

Naravno, da zarad postizanja tog cilja, u najmanju ruku, u bližoj perspektivi, niko neće smeti da otpočne rat ogromnih razmera protiv Rusije, pošto on može da preraste u svetski nuklearni konflikt, u kojem već neće biti pobednika.

Situacija koja se formira oko Zakavkazja može da poprimi karakter koji preti nacionalnim interesima Ruske Federacije, usled koncentracije finansijskih i ekonomskih interesa SAD i vodećih zapadnoevropskih država u toj oblasti, i njihovog stremljenja da uspostave ovde, na dugoročnoj osnovi, svoju dominaciju.

Taj cilj može biti postignut, po našem mišljenju, na račun realizacije strategije „upravljanja krizama“, koja je davno razrađena u SAD, i koja je demonstrirala svoju efikasnost u drugoj polovini HH veka, naročito na primerima raspada SSSR-a i Jugoslavije. Data strategija pretpostavlja veštačko stvaranje kriza ili korišćenje i raspirivanje postojećih, sa njihovim dovođenjem do vojnih konflikata – unutrašnjih ili spoljašnjih – i iznurivanje protivnika u tim konfliktima do njegovog potpunog poraza ili maksimalnog slabljenja i iskrvavljenja. Pri tome, SAD i njihovi saveznici, zauzimaju poziciju arbitra, kao što vidimo danas na primeru Libije.

Na taj način, suštinski se povećava opasnost nicanja konflikata niskog intenziteta, koji u određenim uslovima, u slučaju njihovog porasta, mogu dovesti i do pojave konflikata velikih razmera. Geopolitičke pretnje Rusiji, realizuju se na osnovu regionalnih protivrečnosti, i sa osloncem na njih.

Analiza razvoja političke situacije na Zapadu svedoči o tome da će suparništvo između postojećih i ponovo stvorenih centara moći, potencijalna žarišta napetosti, aktiviziranje međunarodnog terorizma, postojanje u mirnodopsko vreme, u više zemalja, moćnih formacija oružanih sila, a takođe i nuklearnog oružja, ostati ozbiljni izvori vojne opasnosti. Glavna sila, koja je potencijalno sposobna da stvori pretnju bezbednosti Ruske Federacije, ostaje Severnoatlantski pakt, čiji su ofanzivan karakter i globalizacija funkcija, na račun širenja sastava učesnika i zone njegovog uticaja, oficijelno utvrđeni u strateškoj koncepciji bloka.

U odnosima između evropskih država, ostaju potencijalni izvori protivrečnosti (teritorijalnih, etnopolitičkih, ekonomskih, religioznih i drugih), čije zaoštravanje može dovesti do pojave konflikata različitog obima i karaktera. Pri tome, najsloženija, i umnogome, eksplozivno opasna situacija ostaje na Balkanu, gde je ceo kompleks nerešenih problema, i sa kojim je Rusija povezana istorijskom tradicijom, duhovno-civilizacijskim srodstvom, vojno-strateškim i ekonomskim interesima.

Najveća pretnja političkoj bezbednosti Rusije proisticaće od nestabilnosti vojno-političke situacije u anadolijsko-kavkaskom rejonu, i u prvom redu, od međunacionalnih (gruzijsko-abhaskog, gruzijsko-osetinskog), i međudržavnih (Jermenija-Azerbejdžan zbog problema Nagorno-Karabaha) konflikata. Njihova neregulisanost vodi ka očuvanju opasnih i postojanih žarišta napetosti u regionu južne Evrope, a takođe ka stvaranju uslova, pri kojima mogu da se pojave neposredne pretnje bezbednosti Ruske Federacije. Situacija koja se formira oko Zakavkazja može da poprimi karakter koji preti nacionalnim interesima Ruske Federacije, usled koncentracije finansijskih i ekonomskih interesa SAD i vodećih zapadnoevropskih država u toj oblasti, i njihovog stremljenja da uspostave ovde, na dugoročnoj osnovi, svoju dominaciju. Bogato energentima, i u strateškom pogledu važno Kaspijsko jezero, koje se graniči sa ovim regionom, samo pojačava interes vanregionalnih igrača za ceo geopolitički prostor Kavkaza i Kaspijskog jezera. Konflikti u toj oblasti mogu takođe stvoriti pretpostavke za mešanje Turske u njih, a u određenim uslovima – SAD i NATO. Taj izvor pretnje pojačava se nestabilnošću na ruskom Severnom Kavkazu.

Na Jugu glavni izvori pretnji za Rusku Federaciju, povezani su sa nestabilnošću situacije u centralnoazijskim državama ZND-a, koji mogu dovesti do konflikata sa perspektivom mešanja u njih susednih zemalja, a u određenim okolnostima i država, koje ulaze u NATO (pod zaklonom UN, OEBS-a ili pod drugim izgovorima).

Ozbiljnu pretnju stvara produženi konflikt u Avganistanu.

Spoljnje pretnje interesima Rusije u tom regionu sadrže se, pre svega, u sprovođenju antiruskih dejstava sa strane, kako preko pograničnih država ZND-a, tako i preko antifederalnih snaga na teritoriji Rusije.

Ozbiljnu pretnju predstavljaju pokušaji niza država Juga da reše sporne probleme i utvrde svoje pozicije, prevashodno nasilnim metodama, što stimuliše pojačavanje tehničke opremljenosti njihovih oružanih snaga. Indijsko i pakistansko posedovanje nuklearnog oružja, i težnja niza drugih zemalja regiona, da imaju oružje masovnog uništavanja i sredstva njegove dostave kadri su da izmene formirani odnos snaga među njima, i u perspektivi, da naruše geostratešku ravnotežu blizu južnih granica Rusije.

Na Istoku vojno-politički kurs glavnih država neće imati neposredan antiruski smer, i za Rusku Federaciju ostaće samo potencijalni nivo pretnji. Pri tome, osnovni potencijalni spoljni izvori pretnji nacionalnoj bezbednosti Rusije ostaće SAD, Kina i Japan.

Glavne pretnje Rusiji od Sjedinjenih Država mogu se formirati pod uticajem njihove politike, usmerene ka stvaranju i podršci kontrolisanim kriznim situacijama u regionu. Pri tome, SAD će stremiti da izbegnu direktnu konfrontaciju sa Rusijom. Ipak, u slučaju otpočinjanja rata protiv Ruske Federacije u Evropi, oružane snage SAD u tihookeanskom strateškom rejonu mogu biti angažovane zarad paralisanja njene dalekoistočne grupacije trupa. Pri tome, kao saveznici SAD, mogu se pokazati Japan i Republika Koreja.

Vojno-političko rukovodstvo Kine, bez obzira na pozitivan razvoj rusko-kineskih odnosa, pretpostavlja mogućnost zaoštravanja u dalekoj perspektivi rusko-kineskih protivrečnosti (uključujući i teritorijalne), i produžava da svrstava Rusku Federaciju u grupu potencijalnih protivnika. Pri tome, Kina će, po starom, težiti da iskoristi Rusiju, u cilju stvaranja geostrateške situacije koja je njoj povoljna, zarad odupiranja svojim protivnicima u azijsko-pacifičkom regionu, a takođe i zarad neutralizacije američke politike obuzdavanja KNR (autor misli na Kinu, prim. N.V.). U vezi s tim, određenu pretnju za Rusku Federaciju predstavlja verovatnost korišćenja različitih formi i metoda informativno-psihološkog delovanja, u okvirima teorije informativnih ratova, koja je u Kini razrađena. Sprovođenje bilo kakvih vojnih akcija protiv Rusije, u doglednoj budućnosti, u Pekingu se ne planira, što se ne može reći za metodu demografske „infiltracije“.

Odsustvo rusko-japanskog mirovnog ugovora, koje je uslovljeno japanskim teritorijalnim pretenzijama prema Ruskoj Federaciji (ostrva Iturup, Kunašir i Male Kurilske grede), težnja ka očuvanju položaja regionalnog lidera, promena statusa snaga samoodbrane – njihova moguća primena van granica zemlje, stvaraju određene pretnje bezbednosti Ruske Federacije. Istovremeno, u bližoj perspektivi, vojno-političko rukovodstvo Japana nema nameru, zbog prirodno-tehnogene katastrofe, da zarad rešavanja postojećih protivrečnosti, upotrebljava vojnu silu protiv Rusije.

Zajednička globalna pretnja, ne samo za Rusiju, već i za celokupno čovečanstvo, jeste rastuća verovatnost kosmofizičkih i prirodnih kataklizmi u prvoj polovini HHI veka, i ta okolnost neposredno utiče na politiku vodećih svetskih država, transnacionalnih subjekata i svetskih geopolitičkih centara.

Kao globalni odgovor na globalne izazove Rusije, ispostavlja se neophodnost formiranja četvrtog geopolitičkog prostora (prva tri su – SAD, Evropa i Kina), koji bi činili: Rusija (ZND), Indija, Iran, Japan, uz obližnje zemlje trećeg geopolitičkog nivoa. Osim toga, intelektualna zajednica Rusije može i treba da aktivno učestvuje u formiranju agende čovečanstva za HHI vek, predlažući vlastitu viziju uređenja sveta, filozofiju života, karakter odnosa čoveka sa prirodom, ideologiju međunarodnih odnosa, koncepciju preživljavanja čovečanstva pred licem prirodnih katastrofa.

Izvor – http://www.rusrand.ru/text/Jornal7_8_2011.pdf

Preveo sa ruskog Nebojša Vuković