Gde je tvoja zemlja Kaine?

Zašto nacionalne elite sa lakoćom i zadovoljstvom izdaju svoje narode?

Elita društva predstavlja njegov deo, koji učestvuje u donošenju i realizaciji, za to društvo važnih odluka ili je primer za masovno podražavanje. Kao što država predstavlja mozak i ruke društva, elita društvu služi kao centralni nervni sistem, koji odabira pokretačke impulse, smanjujući jedne i jačajući druge, vršeći njihovo koncentrisanje i predajući ih odgovarajućim grupama socijalnih mišića. Dugoročno, glavni faktori konkurentnosti društva postaju njegova motivacija i volja, koje ovaploćuje elita. Njena izdaja nacionalnih interesa je fatalna – u globalnoj konkurenciji, nju možemo uporediti sa izdajom koju čini komanda armije koja se bori u punom sastavu.

Strogo govoreći, taj fenomen nije nov. Jedan od njegovih istaknutijih primera (i pri tome, relativno skorijeg datuma), dala je carska specijalna policija, koja je podržavala organizovani revolucionarni pokret u Rusiji, zarad širenja svog uticaja i finansiranja. Ona nije u ništa manjoj meri od japanske armije, nemačkog generalštaba i američkih bankara, razbuktavala revolucionarnu vatru, koja je izašla ispod njene kontrole i spržila svo tadašnje društvo. Vremenski bliži primer delovanja nacionalne elite protiv svoje zemlje jeste Japan s kraja osamdesetih, i s početka devdesetih godina. Tada su u svetu postojala dva „finansijska mehura“ – u Japanu i SAD. Jedan od njih je trebalo „probušiti“, i upravo je japanska elita donela odluku, koja je dovela do „bušenja“ japanskog, a ne američkog „mehura“, od čega se japanska privreda nije očito oporavila do današnjeg dana. Razlog ne leži samo u vrlo dubokoj intelektualnoj zavisnost od SAD, već i u dubini prodiranja japanskog kapitala u američku ekonomiju. Osvojivši američko tržište, japanske korporacije su opravdano smatrale, da je ključni faktor njihovog uspeha procvat, ne Japana, već upravo SAD, za čije su tržište radile, dobivši za to svetsku rezervnu valutu.

Ne manjeg razmera i ne manje šokantan primer suprotstavljanja nacionalne elite, koja se nalazi pod spoljašnjim uticajem, interesima vlastitog društva, dao je rat SAD i njihovih satelita protiv Jugoslavije. Strateški cilj rata, kao i cilj celokupne američke politike na Balkanu od devedesete godine, predstavljalo je potkopavanje privrede EU, strateškog konkurenta SAD, i pretvaranje nekada prosperitetne Jugoslavije u otvorenu ranu na telu Evrope. Naročito agresija iz 1999. godine, koliko se može prosuditi, bila je usmerena na podrivanje evra kao potencijalnog konkurenta dolaru. Tada su evropski lideri podržali SAD, bez obzira na oštar protest ne samo evropske javnosti, već i srednje karike njihovih sopstvenih političkih struktura. Agenda za Evropu posle rata uvek se formirala od strane njih, koji su pod intelektualnim uticajem SAD, i ta navika, pretvorila je tadašnje rukovodioce Evrope u grobare njenih strateških perspektiva. Zbog rata, evro je pao za četvrt, i preko tri godine lišio se mogućnosti da uputi izazov dolaru, dok je evropska ekonomija definitivno postala prosti dodatak američkoj.

Ne manjeg razmera i ne manje šokantan primer suprotstavljanja nacionalne elite, koja se nalazi pod spoljašnjim uticajem, interesima vlastitog društva, dao je rat SAD i njihovih satelita protiv Jugoslavije.

To se manifestovalo posle 11. septembra 2001. godine, kada je Evropa, spasavajući dolar, pokazala, da tretira američku privredu ne kao konkurenta, već kao lidera koji uobličava strukturu svetskog poretka, u kojem je iščezla i sama ideja „evropskog izazova“. U to isto vreme, kada posrnuće evra ispada za Amerikance sitno konkurentsko zadovoljstvo, simetrično opadanje dolara, predstavlja se preplašenim Evropljanima kao kraj sveta. Formiranje svesti evropske elite od strane Amerikanaca, pomirilo je Evropu sa ovakvim položajem stvari.

Još je markantniji primer izdaje nacionalnih interesa „slučaj Milošević“ – ključni uzrok paradoksalnog i katastrofalnog „neprotivljenja zlu nasiljem“, zbog kojeg je on platio sopstvenim životom, predstavlja verovatno razmeštanje materijalnih aktiva njegovog okruženja u zemljama agresorima i u njihovim valutama. Uzvratni udari Jugoslavije obezvredili bi ih. Spisak sličnih primera može se produžiti. I što smo bliže današnjem danu, njih je sve više, i sve češće se treba sa njima sudarati. Naša zemlja, sa njenih skoro četvrt veka nacionalne izdaje, najmarkantnije ispoljava zastrašujuću globalnu tendenciju – elite celog sveta, kojima narodi poveravaju svoju budućnost i same sebe, sve ih češće prodaju, pri čemu ne samo cinično, već i iznenađujuće jeftino.

U svoje vreme, Gorbačov je pružio nesnosno sablažnjujući primer toga, da saradnja sa Zapadom protiv svoje države obezbeđuje lično blagostanje i potpunu nekažnjivost. Ipak, poslednje godine pokazuju da se situacija izmenila. Lideri lišeni vlasti – od Pinočea do Miloševića – idu na sud ili direktno na onaj svet, a bliskim i poverljivim licima, koja su predala svog rukovodioca u tople ruke „međunarodne zajednice“, umesto svih zemaljskih dobara, javno se skida glava (kako je to bilo sa okruženjem Sadama Huseina). Ali, krug predstavnika elite, koje su te tragedije otreznile, poražavajuće je uzak – osim Kineza i Iranaca – danas u njega ulazi, može biti, i okruženje Gadafija.

Zašto?

Zašto elite nezapadnih država, kao leminzi ka rubu ponora, trče na Zapad?

„Offshore aristokratija“ – život zarad trošenja.

„Ja nisam toliko patriota zemlje u kojoj živim, koliko sam patriota svog kapitala“.

Oleg Kiseljev

Najprostiji odgovor leži na površini – degeneracija elita zbog trijumfa tržišnih odnosa, i u skladu sa tim, tržišnih ideala. Praktični kriterijum patriotizma elita prost je do primitivizma – razmeštanje njenih aktiva. Nezavisno od motiva njenih pojedinačnih članova, kao celina, elita je osuđena da deluje u interesu upravo vlastitih aktiva (materijalnih ili simboličkih u koje spadaju uticaj, status i reputacija u značajnim za nju sistemima, informacije, i tako dalje). Ako kritičan deo tih aktiva (kojeg članovi elite ne mogu sebi dozvoliti da izgube) kontrolišu konkurenti tog društva, elita htela ne htela služi njihovim interesima, postajući kolektivni izdajnik.

Odavde sledi osuđenost na neuspeh islamskog izazova, čiji lideri za razliku od lidera SAD, EU i Kine, čuvaju kapital u valutama svojih strateških konkurenata, i zato ne mogu dosledno da se suprotstavljaju poslednjima. Odavde proističe i limitirana adekvatnost nategnute retorike o „podizanju sa kolena“ koja je bila popularna među otadžbinskom „offshore aristokratijom“ 2000-ih godina. A baš taj deo ruske vladajuće klase, drži na „prokletom Zapadu“ sve svoje aktive, uključujući i porodice.

Logika predstavnika „offshore aristokratije“ je stroga, i sa svog stanovišta besprekorna – oni služe ličnoj potrošnji (materijalnoj ili simboličkoj), osećajući Rusiju kao „trofejni prostor“, koja zajedno sa stanovništvom, podleže pretvaranju u imovinu, razmeštenu u zemljama koje su u trendu.

Logika predstavnika „offshore aristokratije“ je stroga, i sa svog stanovišta besprekorna – oni služe ličnoj potrošnji (materijalnoj ili simboličkoj), osećajući Rusiju kao „trofejni prostor“, koja zajedno sa stanovništvom, podleže pretvaranju u imovinu, razmeštenu u zemljama koje su u trendu.

Za njih, sunce izlazi na Zapadu, i oni se mole tom crnom suncu profita, uništavajaći zarad njega svoje narode.

...Ipak, taj odgovor, uz svu njegovu aktuelnost, čak ni ne pretenduje na dubinu. Pa tržišni odnosi razvijaju se tokom vekova; zašto upravo sada, kada novac gubi značaj, ustupajući ključnu ulogu u životu razvijenih društava tehnologijama, a strateške odluke sve više dobijaju netržišni karakter, zašto odjednom, upravo sada, tržišne vrednosti počinju da dominiraju u sferi vrednosti? Zašto ljude, koji tragom generala Torihosa, nisu hteli da uđu u vlastiti zamak na Azurnoj obali, čak ni u istoriju, već su stremili „samo“ ka zoni Panamskog kanala, masovno zamenjuju potpuno drugačiji lideri, smatrajući svoju zemlju kao svoj ćar, a sebe u ulozi namesnika okupacione armije? Šta slama vrednosti elita?

Konkurencija vrednosti

Globalna konkurencija odvija se, pre svega, između civilizacija na osnovu njihovih vrednosti i načina delovanja koji proističe iz njih. Posle poraza i uništenja sovjetske civilizacije, najpoželjniji je položaj Zapada, čiji je način delovanja – finansijsko-ekonomski – najuniverzalniji. Za razliku od ideološke, religiozne ili tim pre etničke ekspanzije, finansijska ekspanzija, sama po sebi, nikoga ne odbacuje a priori; stoga je krug njenih potencijalnih pristalica najširi. Naravno, zaoštravanje globalne konkurencije, mnoge lišavajući mogućnosti da uspešno učestvuju u ekonomskom životu, odlučno sužava taj krug. Upravo time su podstaknuti islamski, i delimično kineski izazov Zapadu. Ali, principijelno, situacija se zasad ne menja – Zapad ostaje nosilac najuniverzalnijih i najpristupačnijih vrednosti.

Zbog svog načina delovanja, u konkurenciji civilizacija, skoro svaki učesnik tržišta objektivno služi finansijskoj ekspanziji Zapada. On može da mrzi SAD, može da bude islamski fundamentalista, i čak da finansira teroriste, ali sam njegov način delovanja, njega objektivno pretvara u agenta interesa i vrednosti Zapada. Granica između pristalica i protivnika te ili neke druge civilizacije, proteže se, ne usled ubeđenja, već usled načina života. Finansijski stručnjak pripada nezapadnoj civilizaciji, ne onda kada on novčano pomaže borce protiv Zapada, već samo onda kada se on odriče korišćenja finansijskih tržišta i kada prelazi na način života predstavnika nezapadne civilizacije, to jest kada izvrši socijalno samoubistvo.

Pošto se s početkom globalizacije konkurencija odvija, pre svega, u sferi formiranja svesti, najvažniji faktor konkurentnosti društva postaje to ko formira svest njegove elite. Formiranje svesti elite sa strane jeste ovlaš prikrivena forma spoljašnjeg upravljanja. Pošto se prijateljstva dešavaju između pojedinačnih ljudi i čak naroda, dok se između država uočava konkurencija, svest elite se obično formira spolja – od strane strateških konkurenata njenog društva. Takvo društvo gubi adekvatnost (dovoljno je pogledati istoriju naše zemlje od 1987. godine) vrednosti, ideja. Prioriteti elite razaraju društvo i odgovaraju interesima njegovih strateških konkurenata. Elita, čiju svest oformljuje strateški konkurent njene države, ima ka svojoj zemlji isti onaj odnos koji ima stražar prema pritvoreniku.

Ali, čak i ako svest elite formira njeno vlastito društvo, to ne garantuje njenu orijentaciju ka nacionalnim interesima. Članovi elite, zbog svog položaja, raspolažu većim mogućnostima od običnih građana. Globalizacija, zaoštravajući konkurenciju, cepa relativno slabo razvijena društva, donoseći dobra njihovim elitama, a probleme – običnim građanima. Članovima elite takvih društava normalno je da streme ka liberalizaciji, koja im daje nove mogućnosti, ali koja podriva konkurentnost njihovih država i nosi nebrojene nesreće njihovim narodima. Pri tome, stepen konkurencije koji je neophodan predstavnicima elite, prosto samo zarad toga, da bi sebe održali „u tonusu“, može biti apsolutno nepodnošljiv za osnovni deo njihovih društava.

Zbog svog načina delovanja, u konkurenciji civilizacija, skoro svaki učesnik tržišta objektivno služi finansijskoj ekspanziji Zapada.

U slabo razvijenim društvima, tradicionalna kultura, pojačana učmalošću birokratije, odbacuje ljude sa inicijativom i energijom, stvarajući u njima osećaj uvređenosti. A baš takvi ljudi formiraju elitu! Krenuvši „da tragaju po svetu, gde osećaju uvređenosti ima kutka“, oni percipiraju razvijene zemlje kao obrazac za podražavanje, i pokušavaju da izleče svoju otadžbinu mehaničkim presađivanjem njihovih realiteta i vrednosti. Slepo kulturtregerstvo je rušilačko u slučaju ne samo nezrelosti društva, i njegove nespremnosti za implementaciju tih vrednosti, već i u slučaju da su one civilizacijski njemu tuđe.

Čak i ako uđu u elitu svoje zemlje, ljudi sa inicijativom ne mogu da se oslobode od osećaja otuđenosti, od doživljaja svoje različitosti u odnosu na većinu sugrađana. To takođe provocira neprijateljstvo aktivnih članova elite prema svojoj otadžbini. Takvo odvajanje elite karakteristično je za mnoge zemlje. Sa rasprostiranjem zapadnih standarda obrazovanja, reorijentacijom dela elite, i posebno omladine nezapadnih država ka zapadnim vrednostima, to protivrečje se zaoštrava. Prozapadna omladina i prozapadni deo elite, stremeći ka integraciji, ka jednostavnim ljudskim dobrima, gube vlastite civilizacijske (da ne spominjemo nacionalne) vrednosti, i počinju (često sami neprimećujući) da služe vrednostima svojih strateških konkurenata (u Rusiji oni služe efikasnosti firme protiv efikasnosti društva, to jest služe konkurenciji protiv pravičnosti). Kao rezultat, značajan deo obrazovanog sloja, koji predstavlja jedinog nosioca kulture i razvoja, pokazuje se kao izgubljen za državu, pošto joj podnosi, za nju preteške zahteve.

Još je važnije to da savremeno obrazovanje, po samoj svojoj prirodi, uključuje zapadne standarde kulture i predstave o civilizovanosti, koji umnogome nisu usklađeni sa društvenom psihologijom, niti sa objektivnim potrebama razvoja nezapadnih društava. Percipirajući u svojstvu ideala i svog cilja, izvor tih standarda (pri čemu oni postoje umnogome samo u reklamama ili za najbogatiji deo odgovarajućih društava), obrazovani slojevi nerazvijenih društava počinju ako ne i direktno da služe njemu, onda kao pravilo, da koordinišu sa njim sva svoja dejstva. Upravo odatle počinje podlokavanje sistema vrednosti, a potom i samog društva. Bez tog delikatnog aspekta civilizacijske konkurencije, nemoguće je shvatiti, zašto je tako široko rasprostranjeno aktivno i svesno neprijateljstvo prema vlastitoj zemlji.

Tehnologije uništavaju demokratiju

Važna i obično zaboravljena osobenost globalizacije jeste radikalno menjanje karaktera ljudskog rada. Tehnologije, koje su besprecedentno uprostile komunikacije, pretvorile su formiranje ljudske svesti – kako individualne, tako i kolektivne – u najrentabilniju od svih vrsta pristupačnog biznisa. „Najrentabilniji od pristupačnog“ znači „najmasovniji“. Osnovna delatnost biznisa, evo već skoro jedno pokoljenje, jeste menjanje svesti potencijalnih potrošača. Zaboravljena su vremena kada se roba prilagođavala njihovom ukusu – pokazalo se daleko rentabilnijim, da se prilagođava konzument hrani, a ne obrnuto. Međutim, zarad formiranja svesti društva, nije potrebno preobražavanje svesti celokupnog stanovništva – dovoljno je delovati samo na njegovu elitu. Napori u vezi sa formiranjem svesti, koncentrišući se na svest elite, menjaju tu svest brže nego svest društva u celini, i ona počinje da se jasno razlikuje od svesti većine. Odvajajući se od društva, elita ne samo da gubi efikasnost, već prestaje i da ispunjava svoje funkcije, koje opravdavaju njeno postojanje. Podvrgavajući se forsiranoj „perestrojki“ svesti, elita misli drugačije nego društvo kojim upravlja, ispoveda drugačije vrednosti, drugačije percipira svet, i drugačije reaguje na njega. To uništava sam smisao formalne demokratije (i naročito, lišava smisla njene institucije), pošto ideje i predstave koje stvara društvo (ne govoreći o njegovim mnjenjima i interesima), više ne prodiru ka vrhu, po socijalnim kapilarima, ne bivaju percipirani od strane elite, i prestaju da utiču na razvoj društva putem menjanja njenog ponašanja.

Kada su elite slušale čoveka

Početkom tridesetih godina, kada su se sve razvijene države sudarile sa političkim ehom rasprostiranja pokretne trake – sa iskušenjem totalitarizma – pisma građana predsedniku SAD, postala su važan instrument korigovanja ekonomske politike države. F.D. Ruzvelt postigao je to da su po tragu mnogih pisama, upućeni predstavnici predsednika, koji su naknadno menjali uslove komercijalnih pogodbi, koje su izuzetno pogoršavale položaj građana i stvarale, pri širokoj primeni, pretnju neprihvatljivog zaoštravanja socijalne situacije. 

F.D. Ruzvelt postigao je to da su po tragu mnogih pisama, upućeni predstavnici predsednika, koji su naknadno menjali uslove komercijalnih pogodbi, koje su izuzetno pogoršavale položaj građana i stvarale, pri širokoj primeni, pretnju neprihvatljivog zaoštravanja socijalne situacije. 

Klasičan primer „epistolarnog žanra“, postalo je i pismo koje je početkom rata dobio Staljin od nepoznatog natporučnika Fljorova (verovatno je reč o poznatom sovjetskom fizičaru G. Fljorovu, prim. N.V.), u kojem je izveštavao svemogućeg, i (kako se podrazumevalo u propagandi), sveznajućeg „oca naroda“ o iščezavanju članaka o nuklearnoj fizici iz svetskih naučnih časopisa. To pismo nije samo došlo do adresata – ono je bilo usvojeno i (razume se, zajedno sa drugim signalima slične vrste) postalo je jedan od uzroka razvijanja sovjetskog nuklearnog programa.

Na samom početku 1991. godine jedno jedino pismo (preciznije, sposobnost i želja elite da prihvata mnjenje društva) takođe je uticalo na sudbinu zemlje. Malo ko se seća da je Jeljcin, mada i buntovan, ali ipak prvi sekretar oblasnog komiteta, strahovao na početku, od stihijskog štrajkačkog pokreta rudara. Preokret je nastao kada je sredinom januara 1991. godine, na njegovo ime došlo pismo od običnog radnika. Na listu i po učeničke sveske, on je razjasnio lideru demokrata sve što je potrebno rudarima – pravo da prodaju po slobodnim cenama 10% uglja, dok će oni podržati bilo kojeg političara koji im to obeća. Jeljcin je prihvatio tu ideju, i osedlavši rudarski pokret, pretvorio ga je u svoj buzdovan protiv Gorbačova.

Danas je takav razvoj događaja nemoguć. Čak i ako pismo običnog čoveka dođe do okruženja lidera, probivši se kroz sito odeljenja za pisma (koje referiše vrhu samo statistiku – količinu pisama i njihovu tematiku), rukovodstvo, najverovatnije, jednostavno neće shvatiti njegov smisao.

Izmenjena svest elite, primorava nju i društvo kojim rukovodi, da umeću potpuno drugačiji smisao u jedne te iste reči, i da izvode različite, katkad suprotstavljene zaključke iz jednih te istih činjenica. Savremeni rukovodilac, može da se susreće sa zastupnicima naroda, kao Lenjin, i čak da redovno odlazi u narod, ali ne zarad toga da bi štogod shvatio ili duboko osetio, već samo da bi poboljšao svoj imidž i povisio rejting – politički analog tržišne kapitalizacije. Na taj način, u uslovima široke primene tehnologija formiranja svesti od strane upravljačkih sistema, elita i društvo poseduju različite sisteme vrednosti i slede ciljeve koji su neshvatljivi onim drugima. Oni gube sposobnost za ono glavno – za uzajamno razumevanje. Kao što je pisao Dizraeli drugim povodom (o bogatima i siromašnima), u zemlji se pojavljuju „dve nacije“.

Ovaj gubitak uzajamnog razumevanja razara demokratiju, zamenjujući je haotičnom propagandom i permanentnim informativnim ratom važnih političko-ekonomskih grupa. Društvena svest nije samo cilj, već i bojno polje. Rastuće nerazumevanje između društva i elite, objektivno povećava pretnju destabilizacije, a sa njom i potrebu elite za spoljnom pomoći, i već se pojavila snaga, koja joj sa zadovoljstvom nju i pruža.

Globalna vladajuća klasa – novi gospodari

Nove komunikacije spajaju predstavnike različitih upravljačkih sistema (kako državnih, tako i korporativnih), delatnike specijalnih službi, nauke, sredstava informisanja i kulture, koji ih opslužuju, na osnovu istovetnosti ličnih interesa i načina života, u kvalitativno novu, kosmopolitsku globalnu upravljačku klasu, koja nezna za granice. Ljudi koji je obrazuju, žive ne u državama, već u hotelima od pet zvezdica, i u zatvorenim rezidencijama, koje obezbeđuju minimalni (za obične ljude onostrani) nivo komfora, nezavisno od zemlje-sedišta, dok njihove zajedničke interese obezbeđuju, ne toliko državne, koliko privatne najamničke armije.

Nova globalna klasa sopstvenika i rukovodilaca nije jedinstvena, ona je razdirana unutrašnjim protivrečnostima i žestkom borbom, ali kao celina, ona se monolitno suprotstavlja društvima koja su razdeljena državnim granicama, ne samo u svojstvu istovremenog sopstvenika i rukovodioca (što je simptom duboke socijalne arhaizacije), već i u svojstvu sveobuhvatne strukture. Ta globalna vladajuća klasa nije čvrsto privržena nijednoj zemlji ili socijalnoj grupi, i nema nikakvih za sebe spoljašnjih obaveza – ona nema ni birače, ni poreske obveznike, ni većinske akcionare (strogo govoreći, ona je takav akcionar sama za sebe). Zbog samog svog položaja „iznad tradicionalnog sveta“, ona se neprijateljski suprotstavlja, ne samo ekonomski i politički slabim društvima, koje rušilački osvaja, već i svakoj nacionalnoj ili kulturnoj (i tim više teritorijalnoj) zajednici koja se autoidentifikuje kao takva, i u prvom redu, tradicionalnoj državnosti.

Pod uticajem formiranja te klase, zapadajući u njeno smisaono i magnetno polje, državni upravljački sistemi se degenerišu. Vrhovi državne uprave počinju sebe da percipiraju, ne kao deo svojih naroda, već kao deo globalne vladajuće klase – to kvalitativno povećava nivo njihovog života – dok se oni koji nisu saglasni ili uništavaju ili kao minimum izoluju.

Izlaz iz prividnog istorijskog ćorsokaka, pravi lek protiv arhaizacije, treba da postane razvoj tehnologija, koje objektivno razaraju monopolizam, uključujući i globalni.

U skladu sa tim, većina nacionalnih elita prelazi od upravljanja u interesu nacija-država, koje je stvorio Vestfalski mir, ka upravljanju tim istim nacijama zarad interesa „novih nomada“ – globalnih mreža, koje objedinjavaju predstavnike finansijskih, političkih i tehnoloških struktura, i koje ne povezuju sebe sa ovom ili onom državom. Naravno, takvo upravljanje se ostvaruje prenebregavanjem interesa običnih društava, koja se formiraju u okvirima država, i na račun njihovih interesa (a često i na račun njihovog direktnog gušenja), i strogo govoreći, ima karakter surove eksploatacije. Na naše oči, i sa našim učešćem, svet stupa u novu epohu, čiji osnovni sadržaj postaje zajednička nacionalno-oslobodilačka borba društava koja su podeljena državnim granicama i običajima, protiv sverazarajuće vladavine globalne upravljačke klase. Taj sadržaj, sa novom oštrinom postavlja pitanje o solidarnosti svih nacionalno orijentisanih snaga, jer razlika između desnih i levih, patriota i internacionalista, ateista i verujućih, ne znači ništa pred zajedničkom perspektivom socijalne utilizacije koja se razjapljuje ispod nogu čovečanstva usled agresije „novih nomada“.

Praktično, prvi put u istoriji, protivrečnosti između patriota različitih država, uključujući i one koje direktno jedna drugoj konkurišu, gube svoj značaj. One se pokazuju ništavim pred dubinom opštih protivrečja između snaga koje teže ka blagostanju pojedinačnih društava, i globalne vladajuće klase koja je jednako neprijateljska prema svakoj zajednici ljudi koja je od nje odvojena. Kao rezultat, pojavljuje se objektivna mogućnost stvaranja još jedne, pete, posle socijalističke, trockističke, liberalne, finansijske, ma kako to paradoksalno zvučalo, nacionalističke Internacionale, objedinjene zajedničkim suprotstavljanjem globalnoj vladajućoj klasi i zajedničkim stremljenjem ka očuvanju prirodnog načina života, blagostanja, kulturnog potencijala i ka progresu svojih naroda. Ipak čovečanstvo, ma kako nesavršeno i razdrobljeno bilo, ne želi da postane četvoronožac.

Tehnološki socijalizam protiv “gvozdene pete“

Ahilovu petu globalne vladajuće klase predstavlja njena služba globalnim monopolima, koji, kao i svi monopoli, streme da zablokiraju tehnološki progres zarad ovekovečavanja svog dominantnog položaja. Taj put vodi ka arhaizaciji društvenih odnosa, gura svet u novo Srednjovekovlje, nova mračna stoleća.

Izlaz iz prividnog istorijskog ćorsokaka, pravi lek protiv arhaizacije, treba da postane razvoj tehnologija, koje objektivno razaraju monopolizam, uključujući i globalni. Kao što savremeni čovek dva puta dnevno pere zube, ne zato jer se boji karijesa, već zato jer je to tako prihvaćeno, isto tako, taj isti savremeni čovek (kao i čovek sutrašnjice) treba da stremi tehnološkom progresu. On treba da žrtvuje njemu svoj novac, slično tome kao što u navedenom primeru, on žrtvuje svoje vreme društvenim pristojnostima, i po pravilu, ne razmišljajući posebno o potrebama njegovog vlastitog zdravlja.

Čovečanstvo se približava ka temeljnoj promeni motivacije svoje delatnosti. Zamenom za uskotržišno stremljenje ka golom profitu, koje automatski rađa monopolizam, postepeno postaje stremljenje ka novim tehnologijama koje čine život, ne samo bogatijim i srećnijim, već i raznovrsnijim i interesantnijim. Uzdanje u tehnologije protiv svemoći rađajućeg monopolizma tržišta, uz svu naivnost takvog nadanja (kao i u svim vremenima, nadamo se u bolju budućnost), čini se perspektivnim. U suštini stvari, to je nova savremena forma socijalističke ideje, koja se preobražava iz tradicionalne socijaldemokratske, svojstvene industrijskoj epohi, u ideju tehnološkog socijalizma.

Današnja forma društvenog razvoja – to je borba između aspiracije ka profitu i stremljenja ka tehnologijama, to je borba globalnog monopolizma i tehnološkog progresa koji ga slama, to je borba dubinske težnje ka arhaizaciji i žudnje ka obnovi kompleksnog, sveobuhvatnog razvoja čovečanstva. Ta borba dve tendencije ponovo, kao i tokom godina velikih ratova, pretvara laboratorije i kabinete naučnika u prednju liniju borbe čovečanstva za svoju budućnost. Samo, ako se ranije govorilo o preživljavanju i progresu tek pojedinih naroda i njihovih grupa, sada je reč o celokupnom čovečanstvu bez izuzetka.

Izvor: http://www.odnako.org/magazine/material/show_11526/

Priredio i preveo (uz neznatna skraćenja) sa ruskog: Nebojša Vuković