Gde je mesto Ukrajini?

Nakon zahteva Ukrajine da se priključi NATO-u, u čemu su je svesrdno podržale Sjedinjene Države, Evropljani su bili kao poliveni hladnom vodom, jer među njima neki - poput Nemačke i Francuske - taj zahtev smatraju, u najmanju ruku, preuranjenim. Međutim, Evropa, Ukrajina, a ni Rusija nisu odgovorile na pitanje gde bi Ukrajini zapravo trebalo da bude mesto. Evropa neće biti jedinstvena, kaže generalni sekretar NATO-a, Jap de Hop Shefer, sve dok se ne usaglasi oko toga „gde se neke zemlje nalaze i gde im je mesto“.

Na ovonedeljnom Samitu NATO-a u Bukureštu, očekuje se pozitivna ocena o priključivanju tri nove članice: Albanije (da li će imati značaja problem na Kosovu?), Hrvatske i Makedonije (ukoliko se s Grčkom reši pitanje oko njenog imena). Međutim, iznenada, predsednik i premijerka Ukrajine, Juščenko i Timošenko, iznose na sto svoje želje, uz obećanje da neće biti stranih baza (jer je to Ustavom zabranjeno). Budući da je ovo za Buša poslednji samit Atlantskog saveza, on želi da ovo pitanje vrati u kolosek uvođenjem putokaza ili Akcionog plana za članstvo (MAP), što će činiti deo njegove ostavštine. Za vreme Bušovih mandata, u NATO je pristupilo deset novih zemalja: Bugarska, Slovenija, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija i Rumunija, kojima treba pridodati i tri nova nestrpljiva kandidata. Ali sa Ukrajinom (i Gruzijom, koja nosi posebnu i kompleksnu problematiku) „NATO može gadno da se prevari“, navode evropski izvori.

Na predstojećem Samitu u Bukureštu, prvi put će prisustvovati još uvek aktuelni predsednik Rusije, Vladimir Putin. Ukrajinsko pitanje podiže tenzije. Rusija i Ukrajina imaju suviše bliske odnose, te bi perspektiva ulaska Kijeva u NATO mogla da izazove ozbiljne probleme. Postoji na stotine kilometara dodirnih tačaka između ove dve zemlje bez jasno određenih granica. Članstvo bi ih obavezalo na definisanje tih granica i na odvajanje nekih gradova i vojne industrije.

Nije u pitanju samo to što NATO stvara granice među Rusima – niti što im odobrava neprihvatljivo pravo na veto – već se radi i o tome da ni sami Ukrajinci nisu raspoloženi za ulazak u Atlantski savez. Na osnovu raznih ispitivanja, više od polovine stanovništva je protiv i samo manje od 20 posto je za. Došlo je dotle da je zbog inicijative zvaničnih krugova, opozicija izazvala bojkot u parlamentu, koji je rešen prihvatanjem kompromisa o eventualnom referendumu. Ukrajina mora sama da odluči šta želi i upravo zbog toga je podeljena.

Većina Ukrajinaca je za ulazak u Evropsku uniju, ali, zbog tereta usled proširenja, ova perspektiva je trenutno izvan vidokruga EU i Ukrajine. Neki Evropljani, kao što su Nemci i Francuzi, protivnici su antiruskog diskursa koji zagovaraju Vašington i druge prestonice. U svakom slučaju, misle da se prethodno moraju smanjiti tenzije u regionu, pa da se potom na dnevni red stave pitanja Ukrajine i Gruzije.

Ne samo da se Savez širi, već se u njegovom okruženju nalaze mogući saradnici ako ne i članovi, kao što su Australija, Japan (po nekima i Izrael). To predstavlja pretvaranje Saveza u međunarodnu mrežu bezbednosti. Kina još uvek nije iznela svoje primedbe, ali ukoliko se Savez svojim širenjem približi njenim granicama, moraće da se oglasi.

Osim toga, NATO, koji 2009. puni 60 godina postojanja, treba da razmisli šta želi da postane i čime da se bavi, a na primeru Avganistana možda već pokazuje da nije dorastio obavljanju zadataka koje je sebi odredio. Na predstojećem Samitu bi trebalo izneti strateški koncept u vezi sa Avganistanom, u kome će stajati uverljivo objašnjenje zašto, kako, sa kojim ciljevima i s kakvom strategijom deluje NATO, budući da se u nekim evropskim zemljama sve više izražava protivljenje zbog učestvovanja u ratu u toj dalekoj zemlji.

NATO još nije načisto s tim da li Rusija pripada Zapadu ili ostatku sveta (The West or the rest). Sa proširenjem NATO-a – koje su ruska vlast i narod ocenili kao antirusko – „Savez dobija teritorije, ali gubi Rusiju“, primećuju neki ruski zvaničnici. U stvari, izgleda da svako proširenje Atlantskog saveza dovodi do slabljenja prozapadno orijentisanih snaga u Rusiji, mada se Savez nominalno ne postavlja kao pretnja Rusiji. Zapravo, Zapad trenutno predstavlja najmanju pretnju Rusiji od vremena Napoleona. Mada često percepcija govori mnogo više od realnosti.

(El Pais, 31.03.2008.)

http://www.elpais.com/articulo/internacional/debe/estar/Ucrania/elpepiint/20080331elpepiint_9/Tes