Gaženje demokratije u Rusiji može se završiti preporodom monarhije

(Ruska narodna linija, 12.12.2011)

Izbori za Državnu dumu su zaista prošli uz velika kršenja pravila. Glavno među njima je naravno korišćenje resursa državne uprave. Gotovo otvoreno, ne krijući se, rukovodioci su okupljali potčinjene i insistirali da na njihovom biračkom mestu glasanje prođe sa rezultatom potrebnim višem rukovodstvu. A šta su radili potčinjeni? Starajući se i savesno ispunjavali su naredbe odozgo. To se posebno primećuje u našim manjim gradićima, gde svako svakog poznaje. Nema gde da se sakriješ.

Ako se na take izbore pogleda očima zapadnog demokratskog posmatrača, to nisu izbori, već farsa, nešto nezamislivo, nepojmljivo i neobjašnjivo za njih, kao inače i sve u Rusiji. Sve, osim njihove demokratije!

Njihovo čuđenje se kao mnogostruki eho ponovilo na Bolotnij trgu...

Ali dajte da pogledamo na takve izbore s jedne druge, možda donekle neobične, strane.

Kakav je zapadni liberalni pogled na svet? Moj dom je moja tvrđava. Moja kuća – uvek zasebna. Čovek je čoveku vuk, a reč rukovodioca za mene nije zakon. Ti plaćaš za sebe, a ja za sebe, ne sme biti nikakvog ortakluka! Ti stojiš u redu iza mene – odmakni se tri metra od mene: da slučajno ne otkriješ tajnu mojih štednih uloga! Ti hoćeš da mi budeš žena – onda uzmi olovku, pečat, advokata i piši bračni ugovor. I tome slično. Svako može da nađe sijaset primera.

A u Rusiji to tako ne funkcioniše, koliko god nam udarali vakcine zapadne kulture tolerantnog egoizma.

U Rusiji smo navikli da živimo po principu: "Evo ide gazda – gazda će među nama i da presudi." I nikakve demokratije nema. Do današnjeg dana, u Rusiji niko ne namerava da organizuje društvene komitete za uvođenje reda u sopstvenoj ulici – svi čekaju naređenja odozgo. Ako takvog naređenja nema, čekaju smenu vlasti. I mada je Nekrasov nekada ismejavao takav princip, a za njim su podsmeh ponavljali i sovjetski udžbenici, ipak mi i pri sovjetskoj vlasti nismo živeli po zapadnom demokratskom principu, već po principu po kojem je rukovodilac države – "otac", "domaćin", a mi svi – njegova deca. Nije slučajno Staljin merkao carsku krunu, razmišljajući da li da je oproba. Zato se, kao princip upravljanja odozgo na niže, princip poverenja višim vlastima u potpunosti očuvao i u sovjetska vremena kao i u vremena carskog samodržavlja.

Sada, nakon što su 20 godina pokušavali da nas, kao nerazumnu decu, nauče jedino "ispravnom" odnosu ka vlastima – ne slušati ih, već raditi po svojim željama i ćefu – ispade da je sve bilo badava. Izbori su to i pokazali. Jerbo neće ruski narod od vlasti da pravi cirkusku šatru gde će cirkuzanti tipa Žirinovskog izvoditi zabavni politički šou, a nama da upravljaju nevidljivi gospodari lutaka tako što će nam darovati životinjsko pravo na jelo, piće i igre. Ne, mi želimo da vidimo oči našeg "oca", da mu verujemo i slušamo ga. Drugačije mi ne umemo. Neka je naš "otac" i dalek od savršenstva – to ne znači odricanje od "očinskog" principa. Dečica su se okupila za stolom i burno raspravljaju da li da ostave svog oca ili da izaberu drugog – neka takva slika za Zapad bude norma, a nama je to neprihvatljivo.

Nadam se da su me čitaoci ispravno razumeli. Ja ni na koji način ne opravdavam Putina, koji je mnogo učinio da se ruska tradicija zapusti i zaprlja, ali se radujem tome da iz svesti naroda nisu izagnali monarhijski princip centralizovanog potčinjavanja višim vlastima. Mentalitet još nije razrušen. Nada ostaje. Izbori su to jasno pokazali.

A zaključak iz ovoga je prost: moraćemo da se vratimo jedinom obliku vladavine prihvatljivom za ruski narod – monarhiji! Gde ne biraju, a naznačuju. A svi ostali se poslušno staraju da ispunjavaju volju viših vlasti, kako su to savesno činili naši lokalni činovnici za vreme izbora "Jedinstvene Rusije".

Autor je pravoslavni publcist, urednik lista "Svet Pravoslaviя" ("Svetlost Pravoslavlja"), autor više knjiga na temu književnosti i pravoslavne pedagogije. Radi kao nastavnik u školi provincijskog grada Liskova u Nižegorodskoj oblasti

Prevod s ruskog: Aleksandar Miladinović