Fukujama i Hantington - rat u Ukrajini između "kraja istorije" i "sukoba civilizacija"

Fransis Fukujama, predviđa „ruski poraz" u Ukrajini i „ponovo rađanje slobode" koje će „oživeti duh 1989". Svoj pogled na aktuelni sukob na evropskom kontinentu američki neokonzervativni ideolog, jedan od najuticajnijih teoretičara kraja Hladnog rata, izneo je dok je kao gostujući profesor boravio u Severnoj Makedoniji sredinom marta. 

Poput značajnog broja zapadnih komentatora ukrajinske krize i Fukujama poredi Rusiju sa Nemačkom tridesetih, u vreme rasta nacizma koji se dovodi u vezu sa doživljajem „istorijske nepravde" koju je Nemačka doživela u Prvom svetskom ratu. Ova paralela treba da izjednači nacističku Nemačku sa današnjom Rusijom u njenom nastojanju da ispravi „istorijsku nepravdu" koja joj je naneta rušenjem Sovjetskog Saveza

Na svom portalu American purpose (Američka svrha) napisao je zatim da „Putin na Balkanu ima veću podršku nego drugde u Evropi, najviše zahvaljujući Srbiji i tome što u Srbiji radi Sputnjik", a u intervjuu za balkansku Al DŽaziru objasnio da rat koji se vodi u Ukrajini „nikada nije bio samo o Ukrajini, već o evropskom poretku nakon 1991", odnosno da ovaj sukob nije prekretnica koja najavljuje novi svetski poredak već je reč o očuvanju poretka uspostavljenog nakon kraja Hladnog rata kome sada preti Rusija.

Poput značajnog broja zapadnih komentatora ukrajinske krize i Fukujama poredi Rusiju sa Nemačkom tridesetih, u vreme rasta nacizma koji se dovodi u vezu sa doživljajem „istorijske nepravde" koju je Nemačka doživela u Prvom svetskom ratu. Ova paralela treba da izjednači nacističku Nemačku sa današnjom Rusijom u njenom nastojanju da ispravi „istorijsku nepravdu" koja joj je naneta rušenjem Sovjetskog Saveza.

Američki strateg veruje da će rat u Ukrajini uticati i na Balkan gde, kako kaže, ima „mnogo goriva za veliki požar". „Ako Putin uspe u onome što želi, to će stvoriti presedan za druge zemlje na Balkanu", rekao je Fukujama balkanskom servisu televizije iz Katara. „Mir stvoren nakon Dejtonskog sporazuma i ratova devedesetih nije suštinski rešio probleme i još uvek postoji veliki osećaj nepravde. Republici Srpskoj se ne sviđa kako se taj rat završio. Mnogo je aktera u regionu koji bi voleli da, ako dobiju priliku, upotrebe silu kako bi izmenili političke ishode".

Frensis Fukujama

Dovođenje u vezu Rusije i Srbije sa nacističkom Nemačkom kod Fukujame nije novo; za njim je posegao još u knjizi sa kojom se proslavio Kraj istorije i poslednji čovek. Predviđajući u kom pravcu bi zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije mogle da se razvijaju nakon propasti prethodnih političkih sistema, Fukujama je kao jednu od teza pomenuo mogućnost da ih zameni netolerantni i agresivni nacionalizam, a „možda i fašizam ruskog ili srpskog tipa".

Dovođenje u vezu Rusije i Srbije sa nacističkom Nemačkom kod Fukujame nije novo; za njim je posegao još u knjizi sa kojom se proslavio Kraj istorije i poslednji čovek. Predviđajući u kom pravcu bi zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije mogle da se razvijaju nakon propasti prethodnih političkih sistema, Fukujama je kao jednu od teza pomenuo mogućnost da ih zameni netolerantni i agresivni nacionalizam, a „možda i fašizam ruskog ili srpskog tipa"

Ovakva ocena je tim zanimljivija ako se zna da je prvo izdanje Kraja istorije objavljeno 1. marta 1992, na dan održavanja referendama o nezavisnosti u Bosni i Hercegovini koji su Srbi bojkotovali, mesec dana pre početka rata u Bosni, kao i američkog priznanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske (SAD su to učinile 7. aprila, a Rusija ranije, 14, odnosno 17. februara), i dva meseca pre formiranja SR Jugoslavije. „Ovaj deo sveta neće u skorijoj budućnosti biti miran i demokratski (...) i predstavljaće isto toliku opasnost po Zapadne demokratije kao što je to bio Sovjetski Savez", napisao je Fukujama u knjizi koja će ubrzo postati svetski bestseler. Trideset godina kasnije njegova analiza ovog dela sveta se nije promenila.

Kraj istorije i duh 1989-e

Fukujamina teza o kraju istorije izvršila je veliki uticaj na kraju 20. veka. Fukujama je inspiraciju crpeo iz filozofske tradicije koja se bavila ovim pitanjem, od Hegela i Marksa do Hane Arent i Aleksandra Koževa, francuskog filozofa ruskog porekla na čije teze se oslanjao američki teoretičar.

Aleksandar Kožev je rođen u Moskvi 1902. Pravo ime mu je Aleksandar Koževnjikov, bio je sestrić Vasilija Kandinskog, doktorirao je u Nemačkoj kod Jaspersa na tezi o religioznoj filozofiji ruskog teologa Vladimira Solovjeva, da bi zatim u Francusku izgradio značajnu akademsku i političku karijeru, radeći za francusku vladu na planiranju koncepta zajedničkog evropskog tržišta. Kožev je smatrao da je Hegel bio u pravu kada je tvrdio da je „kraj istorije" nastupio pobedom Napoleona nad Prusima 1806, što je tumačio u kontekstu evolucije ka „univerzalnoj i homogenoj državi" izgrađenoj na temeljima ideala francuske buržoaske revolucije. Kožev je kasnije simbol ostvarenja „univerzalne i homogene države" video u Staljinu, a potom u evropskom ujedinjenju za koje se zalagao do smrti 1968.

Na tom tragu Fukujama je liberalnu demokratiju američkog tipa proglasio kao univerzalni model koji će prevladati u svetu. „Borba oko svih velikih pitanja je u velikoj meri završena", napisao je u tekstu „Kraj istorije?" objavljenom leta 1989. u časopisu The National Interest, pola godine pre pada Berlinskog zida. „Ideološka evolucija čovečanstva dotakla je krajnju tačku, a zapadna liberalna demokratija je u svojoj univerzalnosti konačna forma upravljanja", prognozirao je Fukujama na krilima trijumfalizma koji je zahvatio Zapad u očekivanju konačne propasti Sovjetskog Saveza, do koje će uskoro i doći. Bio je to početak ere koju je obeležio pokušaj SAD da svoj model političkog liberalizma i tržišne ekonomije nametnu ostatku sveta milom ili silom, oslanjajući se na „meku" i „tvrdu" moć.

Na tom tragu Fukujama je liberalnu demokratiju američkog tipa proglasio kao univerzalni model koji će prevladati u svetu. „Borba oko svih velikih pitanja je u velikoj meri završena", napisao je u tekstu „Kraj istorije?" objavljenom leta 1989. u časopisu The National Interest, pola godine pre pada Berlinskog zida.

Kada je ove godine sredinom marta u intervjuu za Vašington post povodom rata u Ukrajini Fukujama govorio o „probuđenom duhu 1989" i „upozorenju šta može da bude alternativa liberalizmu", on je izneo stavove koje je branio na početku karijere, iako je njegovo teorijsko razmišljanje od tada prošlo kroz razne faze sudarajući se sa brojnim protivrečnostima.

Njegova teza o kraju istorije, u kojoj je francuski filozof Žak Derida video intelektualni izraz hegemonije Zapada, prizivana je sa ironijom svaki put kada bi izbio neki novi rat, ali se Fukujama branio da nije mislio da novo doba koje je najavljivao isključuje sukobe, već da isključuje ideološke sukobe. Fukujamina ideja evolucije čovečanstva nije bila sutrašnjica bez ratova, već svet u kome dominira zapadni model društva.

Ironija je što je veliki deo planete kroz globalizaciju prigrlio ovaj model, ali to nije dovelo do „harmonizacije interesa" između zemalja i nestanka razloga za ratovanje. Svet je, naprotiv, iskusio veliku opasnost od neregulisanog modela tržišnog liberalizma koji ne samo da nije doveo do prestanka sukoba, već je poslužio kao instrument američke hegemonije koji je produbio podele na međunarodnoj sceni.

Skulptura indijskog umetnika Harvindera Singa Gila za devetu godišnjicu napada 11. septembra

Jedan od glavnih fokusa ovih organizacija od kraja Hladnog rata bila je procena „slobodnih i fer" izbora u zemljama na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, koja je zavisila od toga da li će na njima biti izabran proamerički kandidat.

Promocija demokratije, što je postala doktrina američke spoljne politike po okončanju Hladnog rata, pokazala se kao paravan za nametanje američkih pogleda i interesa u svetu u kome su Rusija i Kina odustale od izvoza svojih ideologija. Ova ideološka borba pod plaštom širenja demokratije vodi se preko organizacija poput Fridom hausa, Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) i RAND korporacije, u kojima je Fukujama jedan od članova upravnog odbora, kao i desetina drugih organizacija sa kojima autor Kraja istorije sarađuje, od kojih je najistaknutija Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir.

Jedan od glavnih fokusa ovih organizacija od kraja Hladnog rata bila je procena „slobodnih i fer" izbora u zemljama na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, koja je zavisila od toga da li će na njima biti izabran proamerički kandidat. 

Reganova politika vojne sile i moralne jasnoće

Za Fukujamu, jednog od istaknutih neokonzervativaca iz uticajnog „Projekta za novi američki vek" (Project for the New American Century), vodeća uloga SAD u svetu se podrazumeva. Ovaj think tank je od 1997. do 2006. godine okupljao pripadnike američke političke elite sa ciljem promocije američkog vođstva u svetu i podrške „Reganovoj politici vojne sile i moralne jasnoće".

Fukujama, koji je radio u administraciji Ronalda Regana, a potom i DŽordža Buša, izvršio je značajan uticaj na oblikovanje američke spoljne politike, kao i brojni članovi ovog Pokreta koji su se našli u Bušovoj administraciji, poput Dika Čejnija, Donalda Ramsfelda i Pola Volfovica.

DŽordž Buš, Dik Čejni i Donald Ramsfeld u Arlingtonu 2006.

Fukujamina vera u vodeću ulogu SAD u svetu počiva na tradiciji američkog nacionalizma koju prožima ideja o izuzetnosti američke nacije i posebne uloge koju treba da igra na međunarodnoj sceni. Ovo uverenje koje oblikuje američku spoljnu politiku dele kako republikanci tako i demokrate

Fukujama se zalagao za uklanjanje Sadama Huseina sa vlasti po svaku cenu, za odmazdu protiv Irana i Sirije zbog njihove podrške Hezbolahu, ali je neuspeh „rata protiv terora" koji je usledio nakon 11. septembra, kasnije pripisao nekompetentnosti Bušove administracije a ne idejama koje su vodile u rat.

Nakon fijaska u Iraku raskrstio je sa neokonzervativnom ideologijom u knjizi Amerika na raskršću: demokratija, sila i neokonzervativno nasleđe iz 2006, ali nije napustio Bušovu administraciju. Njegova ambicija je uvek bila ne samo da tumači međunarodnu politiku već i da direktno na nju utiče.

Fukujamina vera u vodeću ulogu SAD u svetu počiva na tradiciji američkog nacionalizma koju prožima ideja o izuzetnosti američke nacije i posebne uloge koju treba da igra na međunarodnoj sceni. Ovo uverenje koje oblikuje američku spoljnu politiku dele kako republikanci tako i demokrate.

Regan je tako u svom oproštajnom govoru 1989. godine objašnjavao da su SAD „još uvek svetionik, magnet za sve kojima je potrebna sloboda, za sve hodočasnike iz svih izgubljenih mesta koji kroz mrak hitaju ka domu", dok se neki od najpoznatijih primera američkog nacionalizma pripisuju demokratama, poput izjave državne sekretarke Madlen Olbrajt o SAD kao „nezaobilaznoj naciji". Stavovi demokrata u pitanjima spoljne politike vremenom su se toliko približili stavovima neokonzervativaca da ih je bilo teško razlikovati sve do pojave Donalda Trampa.

Ronald Regan i DŽo Bajden 1987.

Bajdenov izbor je označio povratak američkog nacionalizma i ideje o posebnoj ulozi SAD u svetu, koja je Fukujami bliža od Trampovog pokušaja zaokreta ka realpolitici i odustajanja od uloge svetskog policajca

Bajdenov izbor je označio povratak američkog nacionalizma i ideje o posebnoj ulozi SAD u svetu, koja je Fukujami bliža od Trampovog pokušaja zaokreta ka realpolitici i odustajanja od uloge svetskog policajca. Zato Fukujama rat u Ukrajini vidi kao priliku za ponovnu afirmaciju Zapada i „izlaz iz frustracije zbog opadanja globalne demokratije".

„Mnogo je bolje da Ukrajinci sami poraze Ruse i tako onemoguće izgovor Moskve da ih je napao NATO", napisao je Fukujama na svom sajtu, hvaleći strategiju Bajdenove administracije da SAD ne uvuče direktno u rat, i istakao: „Pretpostavljam da ukrajinske snage već usmerava obaveštajna služba NATO-a koja deluje van Ukrajine." 

Hantingtonov odgovor Fukujami 

U poslednjoj deceniji 20. veka drugi pristup sagledavanju američke spoljne politike i njene uloge u svetu dao je Semjuel Hantington (1927-2008). Kao i Fukujamine, i njegove ideje o razvoju međunarodnih odnosa nakon Hladnog rata prisutne su i danas.

Semjuel Hantingtoon 2004.

Hantington, koji je bio Fukujamin profesor, još jedan je od istaknutih američkih neokonzervativaca koji su se potom distancirali od ovog pokreta. Svoje teorije je razvijao u Harvardovom Centru za međunarodne odnose, gde su radili i neki od najuticajnijih kreatora američke spoljne politike, poput Zbignjeva Bžežinskog, Henrija Kisindžera i DŽozefa Naja. Široj javnosti poznat je kao autor knjige Sukob civilizacija iz 1996, u kojoj je razradio teze iz teksta koji je tri godine ranije objavio u časopisu Forin afers.

Ovaj tekst, za razliku od knjige upitno naslovljen „Sukob civilizacija?", podstakao je debatu kakva nije viđena od kada je DŽordž Kenan jula 1947. u istom časopisu objavio čuveni tekst „Uzroci sovjetskog ponašanja" potpisan kao „X", u kome je izneo doktrinu obuzdavanja SSSR-a, koja je postala osnova američke hladnoratovske spoljne politike.

Hantingtonova teorija o sukobu civilizacija bila je odgovor na Fukujaminu tezu o kraju istorije. Hantington nije mislio da će liberalna demokratija i tržišna ekonomija da urede svet, a zapadni univerzalizam je za njega iluzija jer je trvenje između različitih kultura prirodno stanje. Devetnaesti vek je obeležio rat nacija, dvadeseti rat ideologija, a dvadeset prvi vek obeležiće rat civilizacija, prognozirao je.

Zapad, koji Hantington poistovećuje sa „slobodnim svetom" u sukobu je sa islamom i sa Kinom. Najbolji način da se izbegnu ratovi, po Hantingtonovom mišljenju, jeste međunarodni poredak zasnovan na civilizacijama, odnosno na veštini da se među njima uspostavi ravnoteža. 

Hantingtonova teorija o sukobu civilizacija bila je odgovor na Fukujaminu tezu o kraju istorije. Hantington nije mislio da će liberalna demokratija i tržišna ekonomija da urede svet, a zapadni univerzalizam je za njega iluzija jer je trvenje između različitih kultura prirodno stanje. Devetnaesti vek je obeležio rat nacija, dvadeseti rat ideologija, a dvadeset prvi vek obeležiće rat civilizacija, prognozirao je

Hantington ne odustaje od ideje o SAD kao predvodniku „slobodnog sveta", ali je protiv vojnih intervencija koje smatra opasnim. Za razliku od Fukujame, on je verovao da je primena sile i promena režima u drugim zemljama greška. Ovaj „realista" je smatrao da Zapad, čija je moć u opadanju, mora da bude svestan svojih granica. Hantington primećuje da Amerikanci misle da su izuzetni, ali da i drugi narodi misle isto za sebe.

Linije vatre 

Gde su granice civilizacija? Na primeru Evropske unije, koja je u to vreme imala petnaest članica, Hantington predlaže da se granice iscrtaju po „istorijskoj liniji" između zapadnih hrišćana s jedne i muslimana i pravoslavaca sa druge strane.

Da bi povukao ovu liniju razgraničenja, koristio je mapu istočnih granica Zapadne civilizacije sa početka 16. veka, koju je pronašao u knjizi britanskog lorda Vilijema Valasa Transformacija Zapadne Evrope iz 1990. Razgraničenje koje predlaže Hantington prolazi pored Finske i baltičkih zemalja na severu, zatim preko zapadnog dela Belorusije prolazi kroz Ukrajinu i Rumuniju, gde s jedne strane ostaje Transilvanija sa katoličkim Mađarima a sa druge pravoslavci, sve do Balkana, gde je kulturna, ekonomska i politička granica ona između nekadašnje austrougarske i osmanske imperije. Rat u Bosni, koji je, pored ostalog, bio podstrek za njegovu teoriju, Hantington tumači kao rat civilizacija, kao što je to za njega i rat u Avganistanu.

Istočna granica Zapadne civilizacije, po Semjuelu Hantingtonu

Hantington je 1996. godine verovao da bi radi mira u Evropi trebalo ograničiti širenje severnoatlantskog vojnog saveza na istok. On se zalagao za to da se između Rusije i Zapada ustanovi ravnoteža snaga uz poštovanje sfera uticaja. To bi, prema njemu, značilo da Rusija dopusti širenje NATO-a na zemlje koje „istorijski pripadaju zapadnom hrišćanstvu", odnosno na članice Višegradske grupe, baltičke zemlje, Sloveniju i Hrvatsku, ali da se to „ne odnosi na Srbiju, Bugarsku, Rumuniju, Moldaviju, Belorusiju i Ukrajinu"

Još jedna aktuelna teza iz ove knjige jeste ona koja se odnosi na širenje NATO-a. Hantington je 1996. godine verovao da bi radi mira u Evropi trebalo ograničiti širenje severnoatlantskog vojnog saveza na istok. On se zalagao za to da se između Rusije i Zapada ustanovi ravnoteža snaga uz poštovanje sfera uticaja. To bi, prema njemu, značilo da Rusija dopusti širenje NATO-a na zemlje koje „istorijski pripadaju zapadnom hrišćanstvu", odnosno na članice Višegradske grupe, baltičke zemlje, Sloveniju i Hrvatsku, ali da se to „ne odnosi na Srbiju, Bugarsku, Rumuniju, Moldaviju, Belorusiju i Ukrajinu". Uz to, predlagao je se Zapad obaveže da se ne širi dalje, „osim ako se Ukrajina ne podeli na dva dela".

Hantington je smatrao da bi Rusiji - koju je video kao „predvodnika pravoslavne civilizacije" - trebalo priznati status regionalne sile, razumeti njene bezbednosne preokupacije i sarađivati na pitanjima koja uključuju „zapadne i pravoslavne interese", kako je rekao, poput rata u Bosni. „SAD ne mogu više da pretenduju da dominiraju svetom i ne mogu više da ga ignorišu", navodio je.

U strateške interese Zapada Hantington je ubrajao i suzbijanje vojne moći islamskih država i Kine, kao i sprečavanje udaljavanja Japana od Zapada i njegovo približavanje Kini. 

Napadi na Njujork i Vašington 11. septembra i teroristički napadi u Evropi u poslednjih desetak godina, kao i aktuelni politički i ekonomski sukob SAD sa Kinom, aktuelizovali su Hantingtonovu tezu o sukobu civilizacija. 

Svetske civilizacije, po Hantingtonu

Sukob u Ukrajini vraća SAD na velika vrata u Evropu, daje krila NATO-u i produbljuje antagonizam između Zapada sa jedne i Rusije i Kine sa druge strane, urušavajući ionako osetljivu posthladnoratovsku ravnotežu

Posmatrajući iz Hantingtonovog ugla, uzroke rata u Ukrajini treba tražiti u nedostatku „realizma" SAD koje su se oglušile o upozorenja Rusije da dalje širenje NATO-a na istok za nju predstavlja bezbednosni rizik. Ali s druge strane, sukob u Ukrajini vraća SAD na velika vrata u Evropu, daje krila NATO-u i produbljuje antagonizam između Zapada sa jedne i Rusije i Kine sa druge strane, urušavajući ionako osetljivu posthladnoratovsku ravnotežu.

U odgovoru na Fukujaminu konstataciju da je rat u Ukrajini „dobra lekcija za Kinu" i da se treba nadati da će Tajvan da se „pripremi za borbu kao što su to uradili Ukrajinci", komentator kineskog lista Global tajms je nedavno napisao, aludirajući na Hantingtona, da su i Kina i Rusija velike političke sile sa svojom civilizacijom i da zbog toga predstavljaju pretnju američkoj hegemoniji. „Neće biti izolovana Kina i Rusija već američki duh i Amerikanci, ukoliko ne budu naučili da poštuju i jednako vrednuju druge civilizacije", piše kineski list.

Svet je danas bliži Hantingtonovoj nego Fukujaminoj viziji.

(RTS)