Savremeni svet | |||
Francusko-srpski odnosi i perspektive |
četvrtak, 08. decembar 2011. | |
Priznavanje nezavisnog Kosova 2008. godine od zvaničnog Pariza, po konceptu američke politike, pokvarilo je ozbiljno odnose Srbije i Francuske poslednjih nekoliko godina. U tom pravcu posebnu ulogu je odigrao ministar spoljnih poslova Bernar Kušner, čije će ukupno političko delovanje u krizama na južnoslovenskom prostoru ostati upamćeno kao nešto što izuzetno odudara od tradicionalnog francusko-srpskog prijateljstva. Smena Kušnera sa mesta ministra spoljnih poslova početkom jeseni 2010. predstavlja realno ohrabrenje za Srbiju, jer je on bio jedan od retkih savremenih političara Francuske koji je svojim potezima ulazio često u direktnu konfrotaciju sa srpskim nacionalnim interesima, bilo da se radilo o Republici Srpskoj, ratovima u celini na prostoru eks-Jugoslavije, naročito po pitanju Kosova i Metohije, uključujući i bombardovanje SRJ 1999. U isto vreme celokupan mandat Kušnera pratilo je i niz afera. Mnoge od njih su navedene u knjizi „Gospodin Kušner K“, koja je 2009. godine u Francuskoj štampana u izuzetno velikom tiražu. Ona prati kritike Kušnerove politike i njegovo držanje pre svega u Africi, na području Balkana, u Bosni i Hercegovini i na Kosovu.[1] Pier Pean autor knjige, tako posvećuje dva poglavlju odnosu Kušnera prema Srbima, i to četvrto (inače kvantitativno najveće) koje se bavi događajima u Bosni i Hercegovini („Sus aux Serbes?, str. 69-105) i sedmo koje je posvećeno događajima i ulozi Kušnera na Kosovu („Kosovo:la récompense str. 153-160). Autor navodi da je Kušner svojim delovanjem dao značajan doprinos pokušaju medijske satanizacije Srba gde ih je trebalo prikazati bliskim nacistima u postupku i razmišljanjima. Sa druge strane, autor konstatuje jedan od paradoksa da su upravo Srbi bili ti koji su za vreme Drugog svetskog rata stravično stradali od nacista. Sa druge strane autor konstatuje jedan od paradoksa da su upravo Srbi bili ti koji su za vreme Drugog svetskog rata stravično stradali od nacista. Pored toga on ukazuje da su dobar deo optužbi protiv Srba iskonstruisane, u čemu je učestvovao i Kušner, što je bila praktično najvažnija uloga u njegovoj karijeri.[2] Kada je u pitanju afera sa trgovinom organima otetih Srba na Kosovu od polovine 1999. godine, i tokom 2000, nezaobilazna je uloga, pa i odgovornost samog Kušnera pošto je vršio ulogu međunarodnog upravljača za KiM. Uloga Kušnera u zataškavanju stravičnog slučaja trgovine organa otetih Srba od strane UČK, paralelno sa njegovom odgovornošću kao međunarodnog upravitelja na Kosovu i Metohiji za niz nerasvetljenih zločina i pogroma nad srpskom populacijom dodatno ga opterećuju i kao lekara i diplomatu, ali i kao čoveka.[3] Njegovo držanje povodom najnovijih optužujućih zaključaka međunarodno delegiranog istražitelja na ovom slučaju Dika Martija prema liderima UČK tokom 2011. godine, kao i snimanje skandaloznog albansko-francuskog filma na ovu temu samo sa zamenjenim ulogama žrtve i dželata, što je opet povezano sa Kušnerom, predstavlja dodatnu optužnicu za ovog kontroverznog lekara i diplomatu. Stoga smena Kušnera u drugoj polovini 2010. godine, i raspored snaga na unutrašnjoj francuskoj političkoj sceni uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora početkom 2012, ukazuju da na duži rok posmatrano francusko-srpski odnosi mogu imati daleko bolju perspektivu. U tom pravcu, veoma je poželjno, da se i u srpskom društvu i političkoj sceni, pojača svest o dugoročnosti francusko-srpskog prijateljstva, i da je Francuska, od svih zapadnih sila tradicionalno najviše naklonjena Srbima. Naravno, u te odnose u kontinuitetu treba ulagati, a propusti u pojedinim periodima se potom vraćaju kao bumerang. To je slučaj sa krizom francusko-srpskih odnosa poslednjih godina prouzrokovanom i lošijom slikom u delu francuskih medija o ulozi Srba u ratovima devedesetih. Tome treba dodati i nedovoljno rasvetljenu ulogu srpskog faktora u francuskom javnom mnjenju i kolektivnom pamćenju povodom Titove antifrancuske politike u vezi Alžira. Na aktuelnoj francuskoj političkoj sceni, možemo zaključiti na osnovu do sadašnjih iskustava odnosa prema srpskom faktoru (koja su dobrim delom samo izjave u medijima), da su posebno naklonjeni Srbima nova liderka Nacionalnog fronta Marin le Pen, potom iskusan političar i lider Pokreta za republiku i građane Žan Pjer-Ševenman, lider Demokratskog pokreta centrista Fransoa Bajru, i Dominik de Vilpen bivši premijer iz vladajuće UMP, koji sada ima zasebnu stranku Pokret za republiku čiji je lider, i najavljuje samostalnu kandidaturu na predsedničkim izborima 2012. Kada je u pitanju levica, tu je važan predsednički kandidat Fransoa Oland, o čijim se stavovima prema srpskom pitanju malo zna. Sa druge strane, ostali istaknuti socijalisti koji imaju uticaja na vođenje politike Partije socijalista takođe nisu posebno profilisali svoj stav prema srpskom pitanju, poput šefice stranke Marti Orbi, nesuđenog predsedničkog kandidata i bivšeg predsednika MMF Domenik Stros Kana, bivše predsedničke kandidatkinje i drugoplasirane na izborima 2007. Segolen Rojal.[4] Sada je sigurno da će se aktuelni predsednik Sarkozi kandidovati 2012. u ime UMP stranke, u pokušaju da osvoji i drugi predsednički mandat. Kada su u pitanju političke stranke, njihov uticaj u izvršnoj vlasti preko Nacionalne skupštine, formiranju vlade i određivanju premijera, jeste ipak manji nego što je moć predsednika republike. Prema srpskom faktoru su dakle naklonjeniji u trenutnoj nomenklaturi Nacionalni front, Demokratski pokret, De Vilpen, Ševenman. Dve najjače političke stranke – UMP, i Partija socijalista nemaju prema srpskom pitanju posebno izgrađen stav za koji bi smo mogli da kažemo da je na bilo koji način izuzetan, on u nekom dokumentu zvaničnom nije ni definisan. Zapravo, u praksi personalna rešenja mogu da odluče kakva će politika biti predsednika Republike, premijera i vlade. U tom pravcu smo i analizirali stavove pojedinih francuskih istaknutih političara prema srpskom pitanju. Jasno je da dosadašnja prijateljska tradicija dva naroda može da ima svoj značaj, ali sa druge strane ova tradicija je od 1995. bitno okrnjena, da bi od 2007. zvanični odnosi dve države došli na niske grane, naročito od februara 2008. godine. Važan faktor koji će određivati poziciju zvanične francuske politike je njena ukupna spoljnopolitička strategija. Došli smo do zaključka, što je ta politika samostalnija u odnosu na Ameriku i globalističke tokove da bi mogla biti bliža srpskim interesima. Dakle, ili u okviru degolističke tradicije kad je u pitanju desnica, ili pak kad je u pitanju levica – u izvesnoj kritici neolibralizma. Degolistička politika posebno obraća pažnju u odnosima sa Srbima na savezničku tradiciju, a levičarski pristup koji je kritičan prema neoliberalizmu i negativnim efektima globalizma, poštuje poziciju Srbije koja je najveća žrtva poslednjih par decenija politike neoliberalizma i apologeta neosoroševskih postulata. Srpski faktor ima u Francuskoj mogućnost da ostvari kvalitetnu saradnju na Zapadu, u svakom slučaju daleko bolju nego kada su u pitanju SAD i Britanija, a pri očekivanom razvoju situacije, povoljniju i u odnosu na Nemačku. Francuska je velika sila i ona će svakako pokušati da zadrži svoje pozicije na Balkanu, gde je srpski faktor važan. Sledeći interes u Mediteranu, francuska politika će posebnu pažnju posvetiti i Crnoj Gori koja se nalazi u specifičnoj geopolitičkoj poziciji. Ova tradicionalno srpska zemlja doživljava pokušaj menjanja etnonacionalnog identiteta, što se sve nameće spolja od strane angloameričke politike. Ovaj projekat je neizvestan i pored uspeha koji je koncept nezavisne Crne Gore doživeo poslednjih godina razbijanjem zajedničke države sa Srbijom, i možda još više pokušajem negacije svog srpskog identiteta. Republika Srpska je učvrstila svoju poziciju posebnog entiteta u okviru Bosne i Hercegovine, što joj se pokušava oduzeti tokom niza poslednjih godina od strane muslimanskih političara i angloameričke politike, nasuprot Dejtonskom konceptu. Francuska se pokazala više naklonjena opstanku Republike Srpske u odnosu na neke druge zapadne centre moći. Po pitanju Kosova i Metohije srpska strana će verovatno nastaviti da brani svoj integritet, gde je mogućnost saradnje sa zvaničnom Francuskom u ostvarenju makar osnovnih prava srpske strane, otežano priznavanjem Kosova kao nezavisnog od strane zvaničnog Pariza februara 2008. Srpska strana treba da pokuša da uz sva ograničenja koja po tom pitanju postoje u odnosu na politike dve zemlje, dođe do ublažavanja francuske podrške konceptu nezavisnog Kosova, i da uz pomoć ruske strane, utiče na Pariz, da se pokuša naći kompromis po ovom pitanju. Izvestan uspeh u privlačenju francuske zvanične politike ka uvažavanju i čak podršci osnovnim srpskim interesima je moguće izvesti, ukoliko se u samoj Francuskoj nađu na vlasti snage koje bi se izvesno distancirale od američke hegemonije i bile spremne da vode samostalnu politiku u svetu. To bi bilo lakše izvesti i ukoliko bi se Francuska što više približila Rusiji, a u isto vreme Srbija i srpske zemlje izborile za samostalno vođenje svoje politike i za konsolidaciju društva i države, u odnosu na sadašnje teško stanje u kojem se nalazi Srbija. Srbija i srpski narod u celini, treba da neguje svoje tradicionalno prijateljstvo sa Francuskom, imajući u obzir sve teškoće i neizvesnosti sa kojima će se naći u budućnosti gde su praktično otvorene sve opcije kao moguće. Sa druge strane i Francuskoj je značajno da na Balkanu zadrži svog saveznika, srpski narod, koji je i sam tradicionalno simpatiše, kao prijateljsku silu. Srbiji je značajan ekonomski oporavak čime bi ona u jednom racionalnom i u svakom slučaju proračunatom svetu međunarodnih odnosa, mogla da kao stabilan privredni subjekt, u budućnosti ojača svoje pozicije i lakše se izbori za očuvanje egzistencijalnih pitanja srpskog naroda na Balkanu. Diplomatija Srbije u periodu do predsedničkih i parlamentarnih izbora treba na što bolji način da iskoristi mogućnost poboljšavanja odnosa sa Francuskom nakon što je još pre godinu dana smenjen Bernar Kušner na mestu ministra spoljnih poslova, što ipak daje neki minimum mogućnosti za boljitak zvaničnih odnosa dve zemlje. Za one krupnije, radikalnije promene nabolje i ka ponovnom pokušaju uspostavljanja tešnjih prijateljskih odnosa sa Francuskom, za šta svakako postoji potencijal, bile bi neophodne i neke druge promene, koje se mogu, ali i ne moraju dogoditi u prvoj polovini 2012. godine. Srbija sa druge strane, mora dugoročnije da radi, koliko je to u njenom domenu, na građenju strateški dobrih odnosa sa onim velikim silama, koje se mogu smatrati prijateljskim, gde imajući ukupno novovekovno iskustvo i geopolitičke faktore, svakako spada Francuska. Dakle ukoliko bismo rezimirali ovaj pregled francusko-srpskih odnosa mogli bi smo da zaključimo da od svih velikih zapadnih sila Francuska je tradicionalno najnaklonjenija Srbima, pa smo je u poslednja dva veka imali najčešće za saveznika i prijatelja. Međutim, od dolaska Nikole Sarkozija na vlast 2007. posebno po pitanju Kosova i Metohije zvanični Pariz je gotovo potpuno stao uz američku politiku. Srbima bi više odgovarao, kada su u pitanju predstojeći predsednički izbori praktično svaki ishod, samo ne pobeda Sarkozija. To se odnosi i na kandidata levice Fransoa Olanda, a ostali kandidati su za nas još povoljniji, počevši od centriste Bajrua, preko De Vilpena, Ševenmana. Posebno bi nam odgovarala pobeda Marin Le Pen koja ne krije svoje simpatije prema Srbima. Kada su u pitanju parlamentarni izbori, moguće su i postizborne koalicije, očekuje nas verovatno boljitak u odnosu na prethodnih nekoliko godina, posebno u periodu kada je do pre godinu dana ministar spoljnih poslova bio Bernar Kušner, svakako najmračnija ličnost u dva veka francusko-srpskih odnosa. Neuspeh Sarkozija bi imao posledice po planetarnu politiku, jer bi to vratilo Francusku na njenu specifičnu samostalnu poziciju u međunarodnim odnosima, što je približno i tradicija Pete republike, još od De Gola. Privredni odnosi između dve zemlje bi mogli da se podignu na nivo koji bi pospešio interese saradnje i u drugim oblastima. Kultura je oblast koja je kroz istoriju odigrala važan most između dva naroda. Daleko je veći upliv francuske kulture u srpskim zemljama nego obrnuto, ali je i tu izvestan, makar minimalan reciprotitet postojao i u srpskom je interesu da se razvije. Francuska kultura, kao jedna od najvažnijih nacionalnih kultura u okviru svetske civilizacijske baštine, takođe je ugrožena mondijalizacijom i težnjama unifikacije i stvaranja globalne kulture sa predominantnim udelom amerikanizma. Organizacija frankofonskih zemalja obuhvata Francusku i praktično sve njene bivše kolonije, ali i druge zemlje u Evropi i svetu. Bilo bi logično da i Srbija dobije status makar posmatrača ili pridruženog člana, te na taj način ojača svoju poziciju u odnosu na Francusku i frankofonske zemlje u svetu. U isto vreme to bi moglo korisno da se odrazi na kulturni razvoj srpskog stanovništva, posebno elite imajući u obzir značaj francuske kulture, njeno tradicionalno utemeljenje na ovim prostorima i pozitivan geopolitički aspekt koji je Srbima donosila. To bi takođe pomoglo slabljenju stega pritiska, koji na srpski narod sprovodi mondijalna i nametnuta američka (sub)kultura. [1] Knjigu je objavila prestižna izdavačka kuća „Fajard“ jedna od najrenomiranijih u Francuskoj. Pierre Péan, Le monde selon K., Fayard, Paris, 2009. [2] Pierre Péan, Le monde selon K., Fayard, Paris, 2009. str. 70. [4] Rojalova je delom i izgubila predsedničko finale sa Sarkozijem maja 2007. jer je pokazala slabo interesovanje i poznavanje za neka važna politička, posebno spoljnopolitička pitanja. |