Savremeni svet | |||
Forum "Tavrida" - korak ka multipolarnom svetu |
subota, 06. septembar 2014. | |
Od 10. do 20. avgusta tekuće godine na Krimu je održan Međunarodni forum mladih po imenu "Tavrida", na kome je bio prisutan i autor ovog članka, kao predstavnik organizacije ''Srpski kod''. U njemu je učestvovalo oko 150 stranih delegata i preko hiljadu participanata iz Rusije. U bliskoj budućnosti Tavrida će postati jedan od najvažnijih ruskih foruma ove vrste, u velikoj meri zahvaljujući lokaciji na kojoj se održava. Naime, nakon prisajedinjenja Krima Rusiji neophodno je sprovesti u delo čitav niz delatnosti koje potvrđuju suverenitet Ruske Federacije nad tom osporenom teritorijom, stoga je ovogodišnji forum pripreman što je brže moguće. Naravno da je žurba pri organizaciji ovog velikog događaja uzela svoj danak u smislu smeštaja i opštih uslova prebivanja, ali cilj skupa nije bio turistički, pre se može tvrditi da je bio informativni. Pružena su kvalitetna predavanja iz sfere međunarodnih odnosa, od profesora MGIMO do visokih ruskih zvaničnika poput Konstantina Kosačova. Pored ovih za našu analizu najzanimljivijih predavanja zabeležen je i niz drugih, od teme obrazovanja pa do motivacionih govora iz polja biznisa. Međutim, većina predavanja bila je podeljena na međunarodnu i domaću grupu, što znači da su organizatori ciljano namenili određena predavanja stranim posetiocima. Stiče se utisak da je glavni i dominantni diskurs u polju međunarodnih odnosa bio vezan za izgradnju novog multipolarnog svetskog poretka. Za razliku od histerije koje američki masmediji podstiču, Rusija u 21. veku nije nikakva globalna pretnja niti je u zabludi da može biti prva svetska sila. Rusija traži svoje mesto u svetu čiji hegemon neće biti SAD i njeni sateliti, koincidentno to usmerenje ne odgovara samo državama u usponu poput Kine, Indije, Brazila i drugih, već i samoj Evropskoj uniji. Stoga ako zavirimo ispod idilične glazure sveta jednakih i ravnopravnih, što smo već mogli da čujemo od 1961. i Pokreta nesvrstanih, nalazimo na inteligentnu i ostvarivu strategiju pozicioniranja u savremenom svetskom poretku. Moramo imati u vidu da su slušaoci ovih predavanja često bili studenti iz Azije, Afrike i Latinske Amerike i bez obzira sa kim ste započeli razgovor, bilo da ta osoba dolazi iz Avganistana, Čilea, Indije ili Kine mogli ste da čujete istu stvar: Amerika je glavni izvor problema u mom regionu. Ne radi se o nekoj morbidnoj mržnji prema svemu što je američko, već o racionalnoj konstataciji da ne postoji dobroćudni gospodar, te da grube nepravde nisu proizvod ponašanja Vašingtona već samog položaja u polju međunarodnih odnosa koji još uvek zauzima. Nijedan slobodan narod ne želi tutora na globalnoj ravni, koji se služi čas vojnim, čas ekonomskim pritiscima kako bi suzbijao svaku pomisao slobodnog delovanja država koje su odavno lišene većinskog dela svog suvereniteta. Iako su predavanja imala za cilj da Rusiju pokažu kao pravednicu koja uvek štiti slabe, svako ko je iole upućen u političku teoriju zna da borba oko moći nije sukob dobra i zla. Nije Rusija anđeoska sila koja donosi slobodu, Rusija je jedna od velikih sila koja teži promeni strukture međunarodnih odnosa, u skladu sa svojim interesima, dok koincidentno taj multipolarni svet kojem teži donosi veći manevarski prostor i za male države. Jednostavno od opšte, naredbodavne komunikacije mala država-hegemon, moguće je uspostaviti odnos između malih država i regionalnih sila, u čitavom, gotovo dijalektičkom, krugu relacija između samih regionalnih i velikih sila. Ravnoteža moći koja bi nastala pokazala bi celom svetu da nije potreban hegemon koji pruža mir i stabilnost, dok bi male države bile upućene na uticajne zemlje svog regiona koje imaju dobar uvid, a i istorijsko iskustvo u datom okruženju. Naravno, moramo prihvatiti činjenicu da apsolutna, idealna sloboda nije moguća na državnom nivou, kao što nije ni na ličnom, ali multipolarna struktura omogućava više slobode od unipolarne, a koliki će obim te slobode biti zavisi prevashodno od samih država i njihove diplomatske sposobnosti. Za one koji strahuju da bi povraćaj sistemu sa više svetskih i regionalnih sila možda doveo do novog svetskog rata, valja izložiti činjenicu postajanja nuklearnog oružja i principa odvraćanja koji ona generišu. Atomsko oružje ima realan potencijal da u svetu međunarodnih odnosa u 21. veku odigra istu pozitivnu ulogu kao i u prethodnom, a to je da onemogućuje direktan sukob velikih sila. Istini za volju, stav autora je da postoji veća šansa direktnog sukoba SAD i Kine, ukoliko unipolarni svet opstane, nego ako se odnosi relaksiraju. Sve što je dosad izneseno je komplikovanija, no realnija slika srži predavanja međunarodnoj grupi učesnika. Ostatak je bio posvećen legitimizaciji ujedinjenja sa Krimom, što je u potpunosti racionalan cilj ruske diplomatije, kao što je i ukrajinske da to i ospori, ali ovaj forum je bio na Krimu, a ne u Kijevu. Argumenti Ruske Federacije po pitanju Krima su poznati čak i široj javnosti i nije ih potrebno elaborirati, sadržaj izlaganja na forumu poklapa se sa zvaničnim stavovima Rusije. Duhovno-civilizacijski diskurs bio je pripremljen za ruske učesnike, čijim predavanjima je autor prisustvovao koliko mu je vreme dopuštalo. Ako su predavanja za inostrane delegate bila vezana za teme koje su doticale njihove države u svetlu globalnosti međunarodnih odnosa, predavanja za rusku publiku imala su značajniji nacionalni karakter. Ukoliko su prethodna objašnjenja zvučala distancirano, naučno-eksperimentalno bez same biti identiteta, ruska predavanja su bila usredsređena upravo na to. Bez obzira da li su u pitanju bili značajni duhovnici Ruske pravoslavne crkve ili umetnici poput Nikite Mihalkova, potenciran je značaj ruske civilizacije ili ''Ruskog sveta''. Ove lekcije imaju za svrhu da konfrontaciji na globalnom nivou daju ljudsku, kulturološku sliku. Za razliku od naroda van ruskog sveta koji u Rusiji gledaju faktor destabilizacije američkog poretka, sami Rusi ne mogu podržavati politiku svoje zemlje radi strukturalnih teorija iz domena spoljne politike. Ruskim studentima stoga se predočava istorijsko-civilizacijski sukob, kakvog ga je opisivao dobro poznati Semjuel Hantington. Ovde SAD nisu samo skup institucija i interesa koje pokazuju imperijalističke ambicije, one su direktna pretnja ruskoj kulturi, civilizaciji i njenom čitavom istorijskom putu. Ipak ne treba posmatrati ove lekcije kao neko mračno ideologiziranje, predavanja su držana u vedrom duhu sa ciljem da obodre, pre nego da pokrenu nekakvu lavinu neprijateljstva. Poslednje zajedničko predavanje koje je okupljalo sve delegate na forumu ticalo se situacije na Krimu, a predavači su bili glavni rukovodioci ove ruske republike. Bilo je reči o situaciji koja je prethodila referendumu, o planovima za budućnost. Ono što je sigurno jeste da je pitanje Krima svršen čin i da nema razloga gledati nazad, jer argumenti koji se iznosi nemaju svrhu debate već objašnjenja post festum. Irelevantno je da li se slažete sa argumentacijom ili ne, jer je sve ionako završeno. Zanimljivije je za čitaoce praktična situacija na Krimu. Prvo, na poluostrvu ne vlada nikakvo okupaciono stanje. Vojske i naoružanih ljudi nigde nema, u Sevastopolju ljudi ležerno šetaju ili sede po restoranima, dok je pokraj mora svakodnevna živa svirka. Drugo, Krim je jako osiromašen u poslednje dve decenije kada je bio pod vlašću Kijeva i to se da primetiti naročito u industrijskim četvrtima Sevastopolja i šire okoline. Treće, sa kim god da pričate osetićete veliku dozu optimizma. Primanja su već povećanja, a cene su znatno niže nego u Moskvi na primer. Na Krimu predstoje sveopšti izbori u septembru i većina državnih investicionih projekata je zamrznuta dok ne bude izabrana nova i odgovorna vlast. Kako kažu meštani u Moskvi postoji veliki strah da će trenutne lokalne vlasti u izbornom međuperiodu proneveriti velike količine novca. Četvrto pitanje je tatarsko pitanje. Ovaj narod ne predstavlja opasnost po Krim niti po Rusiju. Velike nepravde su im nanete tokom staljinističkog perioda i razlog njihovog bojkota referenduma (realne procene su da je oko 30 odsto Tatara izašlo na referendum) nisu proukrajinski sentimenti, već iskustveni strah. Naime Tatari ne razlikuju savremenu Rusiju od Sovjetskog Saveza, međutim mnogi su i dalje zaposleni i plaćeni preko državnog budžeta i bez problema su prihvatili povišena primanja, kao i ruske dokumente. Na Rusiji je da dobrom upravom dokaže Tatarima da nemaju od čega da strahuju. Tavrida je bila vredno edukativno iskustvo, za one koji joj nisu pristupili turistički i koji su svoje boravak efikasno iskoristili. U narednim godinama to će verovatno biti najvažniji ruski forum mladih, a kvalitet predavanja će biti još veći. |