Evropska Litvanija na ulici

Litvanija je treća zemlja u Evropi (nakon Letonije/Latvije i Bugarske) čiji su građani u 2009. g. izašli na ulice (16. januara) da protestuju protiv svoje nacionalne vlade, tj. njene antikrizne politike. Protestovalo se u glavnom gradu Viljnusu, koji je ove godine zvanično kulturna prestonica Evrope, ispred zgrade Vlade i Parlamenta (Seimas), tj. tačno na onom mestu gde je samo tri dana ranije nacija obeležila još jednu godišnjicu antisovjetske revolucije (13. januar 2009. g.). Jedan od učesnika protesta, na kome su polupani prozori na dotičnim zgradama a policija upotrebila „sva zakonom dozvoljena sredstva“ za borbu protiv demonstranata, je slikovito predstavio razvojni put Litvanije od januara 1991. g. do januara 2009. g. rekavši da su danas na ulice izašla deca roditelja koji su bili na tim istim mestima pre osamnaest godina. Za vreme protesta i sukoba sa organima reda i mira sve internet stranice velikih informativnih službi u zemlji su bile isključene. Ipak, pored ovog kurioziteta za koji se nije verovalo da će biti upotrebljen od strane nacionalne službe državne bezbednosti ovdašnje političke analitičare, ali i posebno strance koji nešto duže žive u Litvaniji, iznenadila je politička solidarnost na etničkom principu: naime po prvi put nakon januara 1991. g. mitingovalo se bez obzira na nacionalnu pripadnost a za probleme u zemlji se ne okrivljuje zaverenička Moskva već lokalni političari. Od ove međuetničke solidarnosti je naravno odstupio samo Predsednik Litvanije, Valdas Adamkus, od koga se ništa drugo nije ni moglo očekivati (kao tipičnog američkog đaka, državljanina i političke marionete došle iz Čikaga) koji je u obraćanju naciji na državnoj televiziji indirektno, ali sasvim razumljivo i neuverljivo, video Putinove mirođije u Litvanskom ekonomsko-finansijskom loncu koji se kuva već od samog početka života ove male baltičke države u Evropskoj Uniji.

Sve veće nezadovoljsrvo nacije vladinom antikriznom politikom je sasvim razumljivo ako se zna da je kamen temeljac te politike udaranje novih harača na poreske obveznike ali bez smanjivanja rashoda same Vlade i Parlamenta (plata jednog parlamentarca iznosi 12.000 lita što je oko 3.200 evara plus raznorazne privilegije). Novitet te politike, pored povećanja PDV-a, redovnih poreza, marži na robu široke potrošnje, je i „originalan recept“ popunjavanja državnog budžeta – mesečna taksa na sve automobile u zemlji, kako u vlasništvu pravnih tako i privatnih lica. Usled povećanja državnih akciza za benzin isti od 1. januara 2009. g, ovaj derivat je skuplji nego u Velikoj Britaliji a britanske državne akcize na gorivo su duplo manje od novouvedenih litvanskih. Da je „svetska ekonomska kriza“ duboko zašla na teritoriju Republike Litvanije vidi se najbolje iz činjenice da je nacionalna novinska kompanija Lietuvos Ritas (Litvansko jutro) otpustila čitavih 40% službenika, a plate na državnom univerzitetu u Viljnusu kasne za čitav mesec. Strah od još dublje recesije je opravdan a opozicija najavljuje nove i mnogo masovnije i bolje organizovanije antivladine ulične mitinge. Ipak, ono što u ovom trenutku bode oči neutralnim posmatračima na Baltiku je činjenica da su obični građani po prvi put od 1991. g. počeli otvoreno da se kritički osvrću na proevropsku politiku zemlje koja im nije donela nikakve vidljive rezultate u boljitku života u odnosu na plasirane propagandne parole „Europolitičara“.

Sećam se raznoraznih propagandnih tehnika pa čak i trikova kojima se služila vladajuća proevropska politička garnitura i njima potčinjeni državni mediji. Suština propagandnog bombardovanja nacije u proevropskom kontekstu bi se mogla svesti na to da se vizuelnim efektima pokušavalo na sve načine uvući „Evropu“ pod kožu običnog građanina bez obzira koje etnolingvističke ili verske pripadnosti bio. Jednostavno, sve je manje-više moralo da bude „evropsko“ – od natpisa na novopoklonjenim Mercedes autobusima gradskog saobraćaja („Budimo Evropljani!“) pa do jeftinog domaćeg „Euro“ piva koje se inače od strane domaćih alko-Euro-fanova obično meša sa isto tako jeftinom domaćom votkom kako bi se valjda Evropa čvršće zacementirala u glavama lokalnih potrošača a u cilju izbijanja svakog Euro-skepticizma. Ispalo je u praksi da su „Euro“ pivo u suštini konzumirali upravo oni koji iz svoje avlije nikada u životu nigde nisu ni izašli a o Evropi slušali i gledali samo na TV programu ukoliko su bili trezni.

Pro-Euro propaganda je zdušno po modelu „svi u jedan glas“ čitavu jednu i po deceniju utuvljavala u glavu svojim grđanima jedinu moguću nacionalnu „Euro alternativu“ kao pandana povratku „ruskih“ tenkova i azijatske kulturološke orijentacije. U sferi ekonomije su se razlegale patriotske pesmice o dupliranju životnog standarda, nacionalnog bruto proizvoda i izvoza na Zapad (tj. EU) odmah po priključenju litvanskog vagona na evropski voz. Kako domaći tako i inostrani ekonomski eksperti su prognozirali krajnje svetlu ekonomsku budućnost zemlje ukoliko se uđe u klub Evropske Unije iz koga do sada ko je ušao nije ni izašao.

Prošle kalendarske godine je Vlada Republike Litvanije naručila naučnu studiju zasnovanu na relevantnom ekspertskom istraživanju o stvarnim ekonomskim beneficijama zemlje za četiri i po godine bivstvovanja u EU klubu. Čitajući Izveštaj ekspertske grupe (čiji su delovi i zaključci objavljeni u dnevnoj štampi) se realno dolazi do zaključka da nekom opštem radovanju nema mesta a da ponaosob novci dobijeni iz EU fondova (sistem kredita sa kamatama) odlaze u bezdane bez dna tako da oni koji bi trebalo da osete na svojoj sopstvenoj koži sve finansijske prednosti od EU fondova to jednostavno ne mogu da potvrde. U izveštaju se naglašava da se litvanska ekonomija nakon ekonomske krize u Rusiji 1998. g. obnovila. Rusija je inače sve do ulaska Litvanije u EU bila jako bitan ekonomski partner kako po pitanju izvoza tako i po pitanju uvoza. Naročito su bili dosta traženi ruski lekovi koji su bili kvalitetni i najmanje duplo jeftiniji od zapadnih. Nikada mi se nije desilo da sam kupio ruski lek, bilo za odrasle bilo za decu, a koji nije pomogao. Ruski medikamenti su ovde još uvek dosta cenjeni a njehova velika privlačna moć je kako u kvalitetu tako i u ceni. Pored cigareta i alkohola iz Rusije i Belorusije se još uvek švercuju i lekovi. Međutim, nakon ulaska u EU ruske lekove u apotekama nećete naći.

Nacionalni bruto proizvod Litvanije je 2004. g. bio 61,7 milijardi litvanskih lita (LTL) (1 USD=2,2 LTL), a godine 2006. 71,6 milijardi lita. Drugim rečima, rast NBP-a je bio za ove tri godine 16,2%. Pitanje je da li je to mnogo ili malo? Može se reći da je u apsolutnim brojkama zadovoljavajuće, ali s druge strane kakve su propagandno-optimističke prognoze bile pred ulazak u EU (u Slobinom stilu iz 1990. g. da ćemo imati životni standard kao u Švedskoj) ne može se biti ni u kom slučaju imalo zadovoljan. Sećam se odlično da je jedan domaći ekonomista iz redova lokalnih eurofanova prognozirao rast NBP i do 90% nakon prvih pet godina ulaska u EU. Tim više se praktično nema čemu mnogo radovati ako se uzmu u obzir zvanični podaci iz republičkog Statističkog ureda a po kojima je NBP rastao zadovoljavajućom brzinom i do ulaska u EU. Naime, od 2001. g. rast litvanskog NBP do 2004. g. u proseku je bio 6,5% godišnje a 2003. g. (dakle godinu dana pred ulazak u EU) je iznosio čitavih 10,3%. Ukoliko se uporede u proseku poslednje tri godine pre ulaska u EU i prve tri godine nakon ulaska u istu dolazi se do zaključka da je NBP od 7,96% pao na 7,64%. Na kraju, Litvanija je pre ulaska u EU imala deflaciju dok se sada suočava sa realnom inflacijom od 15%. sa padom životnog standarda od 30%. Da su sa ulice moguće promene na Baltiku dokazali su očevi današnjih demonstranata pre osamnaest godina. Sada su na redu njihova evropska deca. Sledeći izlazak Evropske Litvanije na ulice je zakazan za desetak dana.