Evropska bezbednost na velikom ispitu - da li je moguć strateški dogovor sa Rusijom?

Strateška saradnja EU i NATO

Temelji sadašnje bezbednosne arhitekture Evrope, postavljeni su nakon Drugog svetskog rata i bipolarne podele sveta na istočni i zapadni blok. Osnivanjem NATO organizacije 1949. godine u Vašingtonu, zapadnoevropske zemlje, SAD i Kanada su započele formiranje vojne strukture čiji je osnovni cilj bio zajednička odbrana.  Istovremeno, zapadnoevropske zemlje pokreću i inicijativu da se Evropa politički integriše. Dve godine nakon formiranja NATO, osnovana je Evropska zajednica za ugalj i čelik, a daljim integracijama stvorena je EU na osnovu Ugovora o Evropskoj uniji (Mastrihtskog ugovora) iz 1992. godine. NATO i EU su zasebne organizacije, ali su strateški povezane od samog početka. Zbog toga se često upotrebljava termin „evroatlantske integracije“ koji objedinjuje ove dva pojma. EU je ugovorom iz Mastrihta, a kasnije i Lisabonskim dogovorom uspostavila institucionalni okvir za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, ali se može govoriti i o zajedničkoj bezbednosnoj politici EU i NATO. Bezbednosna politika EU se strateški oslanja na NATO i čvrsto je isprepletana sa ovom organizacijom. Većina zemalja članica EU istovremeno su članice i NATO organizacije, odnosno samo šest od dvadeset osam članica EU nisu članice NATO.  SAD kao vodeća članica NATO, time imaju veliku ulogu u evropskoj bezbednosti a ona je definisana  tako da bude komplementarna i koordinisana sa NATO.  Usvajanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU traje već godina uz velike napore. Osnovni razlog je to što države članice imaju različite interese, koji su često međusobno suprotstavljeni, a zajednička politika podrazumeva odricanje država članica i zapostavljanje sopstvenih državnih i nacionalnih interesa, zarad interesa nadnacionalne strukture EU. Tim putem zemlje Evrope gube mogućnost da samostalno odlučuju o strateškim pitanjima, odnosno gube svoj suverenitet. Dodatni problem je kompleksna struktura EU, način izbora predstavnika i donošenja odluka u institucijama EU što dovodi u pitanje uticaj volje različitih evropskih naroda na rešenja koja usvaja briselska administracija. Može se reći da postoji veliki jaz između građana i političkih elita mnogih država članica, a s tim u vezi još veći jaz između građana država članica i briselske administracije.

Jedno pitanje je da li Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU odgovara državama članicama, a drugo da li takva politika odgovara samoj EU na globalnom nivou.

Zajednička bezbednosna politika EU

Da bismo dali odgovore na ta pitanja, moramo da pođemo od NATO kao važnog faktora u oblasti bezbednosti EU.  Sama uloga NATO kao organizacije stvorene s ciljem zajedničke odbrane od „komunističke pretnje“ završena je automatski raspadom Varšavskog pakta odnosno SSSR (1991. godine). Tada umesto raspuštanja, NATO počinje transformaciju od odbrambenog saveza u ekspanzionističku i intervencionističku organizaciju. EU je formirana 1992. godine u novim međunarodnim i bezbednosnim okolnostima sa strateškim osloncem na NATO. Njena bezbednosna politika se od tada razvijala kroz saradnju sa NATO, gradeći formalno sopstvene bezbednosne strukture. Potvrda tome je odluka koje su usvojili ministri spoljnih poslova i odbrane NATO, da će pružiti pomoć razvoju bezbednosnih interesa EU (Berlin 1996.) a zatim i „Berlin plus“ dogovor (2002.) kojim je instuticonalizovana saradnja NATO i EU.

Ugovor iz Lisabona (Ugovor o izmenama i dopunama Ugovora o stvaranju Evropske unije-redefinisani Lisabonski sporazum- potpisan 2007. godine, stupio na snagu 2009. godine), koji je usvojen nakon neuspelog pokušaja nametanja Evropskog ustava, doneo je značajne promene u bezbednosnoj politici. U cilju jačanja zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU se tim dogovorom saglasila oko zajedničkog ministra inostranih poslova. Pored toga, dogovoreno je jačanje vojnih kapaciteta zemalja članica, uloga „Evropske odbrambene agencije u određivanju operativnih potreba i obaveza članica EU da pruže pomoć u slučaju da neka od država članica bude žrtva oružane agresije na njenoj teritoriji.

Prošle godine je predstavljen novi dokument EU koji predlaže politiku proširenja kao strateško ulaganje u evropsku bezbednost i prosperitet. Predviđa se zajednička borba protiv terorizma, reforme sektora bezbednosti, rešavanje problema izazvanih migrantskom krizom, energetska bezbednost, borba protiv organizovanog kriminala i sl.

Imajuću u vidu istoriju dosadašnjih sukoba na teritoriji Evrope, teško je reći da je postignuti dogovor realan. Strateški gledano, osnovni problem Evrope je prilagođavanje novim izmenjenim svetskim okolnostima. Ako su strukture koje su formirane nakon Drugog svetskog rata, a zatim i nakon pada Berlinskog zida odgovarale tadašnjim prilikama, sadašnje promene diktiraju nove potrebe. Rezultati NATO na polju očuvanja mira i stabilnosti, reflektovali su se na bezbednosnu situaciju u Evropi. Iako je EU opterećena i političkim i ekonomskim problemima, rezultati dosadašnje politike EU najuočljiviji su na polju bezbednosti. Od kada se NATO transformisao u osvajački savez i kada su SAD počele da vode svoju agresivnu spoljnu politiku koju je EU sledila, zapadne zemlje su se grubo mešale u unutrašnja pitanja mnogih suverenih država, što je dovelo do destabilizacije čitavih regiona, a na kraju i do svetske destabilizacije. SAD (kao vodeća članica NATO i strateški partner EU) u saradnji sa NATO predvodi vojne intervencije koje nisu dovele do mira i stabilnost, već naprotiv do mnogobrojnih konflikata. Irak, Avganistan, Libija su danas razorene zemlje. Sirija je izbegla direktnu agresiju SAD i NATO, zahvaljujući ruskoj podršci. Zemlje članice EU su učestovale u destabilizaciji Bliskog Istoka prateći politiku SAD, i time uzrokovale probleme sa kojima se danas susreću. Masovna migracija stanovništva sa Bliskog Istoka je posledica agresivne politike SAD i njenih partnera. Nažalost, najveći deo bivše vašingtonske administracije, briselske administacije i političkih elita SAD i EU, ne osećaju nikakvu odgovornost s tim u vezi. Građani država članica EU koje imaju problem sa migrantima, zbog toga sve veću podršku daju antisistemskim političkim partijama. Na problemu migrantske krize, moguće je uvideti i nejedinstvo i nedostatak strategije zemalja članica EU, koje nisu mogle da nađu zajednički jezik ni oko kvota za izbeglice. Različit odnos zemalja članica EU prema migrantima išao je od nemačke politike dobrodošlice, do mađarskog batinanja izbeglica i podizanja zaštitnih ograda, uz oštru konfrontaciju pojedinih članica. Na tim primerima se vidi da je zajednička politika EU više jedna lepa zamisao, nego realnost.

Evropi je potreban novi dogovor o bezbednosti

Jačanje opozicionih partija u Evropi i gomilanje problema sa kojima je EU suočena, govore u prilog tome da je u najmanju ruku potrebno preispitati dosadašnju politiku. Pozicija EU na globalnom nivou nije zavidna. U multipolarnom svetu gde vodeću ulogi imaju velike sile poput SAD, Rusije, Kine, Indije i dr. politički, ekonomski i bezbednosno nestabilna EU ne predstavlja značajan faktor, a za saradnike je više teret nego poželjni partner. Postoje nagoveštaji da će nova američka administracija promeniti odnos prema EU i da strateška saradnja SAD i EU možda neće biti prioritet. Pored nejedinstva u EU, NATO organizacija se takođe nalazi u izvesnoj krizi, izazvanom promenom spoljnopolitičkog kursa Turske. S druge strane u praksi se pokazalo da NATO nije u stanju da zaštiti članice. Zemlje članice NATO u Evropi ozbiljno su ugrožene pretnjom od terorizma, a na njihovim teritorijama, pa čak i u središtu Brisela gde se nalazi NATO, desili su se teroristički akti. Oni su takođe povezani sa problemima migrantske krize, odnosno posledicama destabilizacije Bliskog Istoka. Jedini način rešavanja tih problema je borba s terorizmom na mestu njegovog nastanka i ulaganje napora da se uspostavi mir na Bliskom Istoku čime se bavi Rusija, koja sama nije učestvovala u izazivanju krize.

Dosadašnja politika SAD bila je usmerena na podelu EU i Rusije, iako su obe prirodno povezane.  Sve upućuje na to da EU ne može bez saradnje sa Rusijom da reši svoje bezbednosne problema, i da je za uspostavljanje saradnje sa Rusijom neophodna saglasnost SAD.  Uspostavljanje međusobnog poverenja između Evrope i Rusije je potrebna pre svega Evropi koji se nalazi u dubokoj krizi, i koja je u sadašnjim svetskim okolnostima slab politički faktor. Kritičnoj situacija po pitanju evropske bezbednosti, zahteva ozbiljan i odgovoran pristup. Novi sistem evropske bezbednosti morao bi da uključi ne samo SAD već i Rusiju kao ravnopravnog partnera. To podrazumeva promenu politike zaoštravanja odnosa sa Rusijom koja po Evropu ne predstavlja pretnju i koja u sadašnjim okolnosima ima zaštitničku ulogu. Ukoliko SAD budu vodile politiku kontinuiteta sa prethodnom administracijom, što bi značilo nastavak izgradnje američkog raketnog štita u Evropi, gomilanje vojske na granicama Rusije, informacioni rat prostiv Rusije i provociranje sukoba, to bi moglo da dovede do otvaranja novih žarišta i aktiviranja zamrznutih konflikata. U slučaju da SAD odustanu od politike konfrontiranja EU i Rusije, samim time se otvara prostor za uspostavljanje saradnje. Iako je opterećena mnogobrojnim problemima, EU bi morala da napravi strategiju i da pokrene sopstvene inicijative. Politika proširenja kao strateško ulaganje u evropsku bezbednost i prosperitet nije adekvatno rešenje. Pored svog nejedinstva u EU, izlaska Velike Britanije, ekonomskih problema, migrantske krize i terorističkih pretnji, uključivanje novih članica (koje su takođe politički, ekonomski i bezbednosno nestabilne) može da deluje kao katalizator. Politika uspostavljanja saradnje sa Rusijom, mogla bi EU da pruži oslonac za reformisanje u neki novi vid organizovanosti i istovremeno poboljšanje bezbednosne situacije.

Autor je direktor Centra za geostrateške studije

Uputnice:

http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=celex%3A12007L%2FTXT

http://www.nato.int/docu/comm/2004/06-istanbul/press-kit/006.pdf