Evropi su potrebne i Srbija i Rusija

Francuski geopolitičar i poslanik u Evropskom parlamentu Emerik Šoprad (Aymeric Chauprade) je pre mesec dana u proceduru Evropskog parlamenta uneo predlog rezolucije o Srebrenici (ekskluzivno objavljen na NSPM), a njegova novooformljena parlamentarna grupa „Evropa nacija i slobode“ predložila je i rezoluciju o zaustavljanju pregovora sa EU i Srbije, dok se Srbija ne prestane ucenjivati pitanjima Kosova i njenog prijateljskog odnosa sa Rusijom. U ekskluzivnom intervjuu za NSPM, g. Šoprad govori o evropskoj politici, briselskoj birokratiji, sankcijama protiv Rusije i ulozi koju Srbija može igrati jednoj drugačijoj Evropi. Razgovarao Nikola Tanasić.

NSPM: Nedavno su poslanici Nacionalnog fronta, zajedno sa kolegama iz Holandije, Austrije, Italije i Belgije osnovali novu parlamentarnu grupu u Evropskom parlamentu – „Evropa nacija i slobode“. Mediji u Srbiji su taj događaj propratili kao stvaranje „još jedne  evroskeptičke grupe“ u EP. Da li se prepoznajete u etiketi „evroskeptika“, i smatrate li taj pojam relevantnim u savremenom evropskom diskursu? Ili je u pitanju samo besmislena etiketa koja u ideološkom smislu sa sobom ne nosi ništa? Srpska javnost je, recimo, veoma zainteresovana za „uspon evroskeptičkih snaga“ u strukturama EU. Međutim, naši mediji nas ubeđuju da „evroskeptičke snage“ u EU zapravo ne postoje, već je reč međusobno nepovezanim i razjedinjenim parlamentarnim frakcijama  koje promovišu različite političke programe. U kojoj meri Vam polazi za rukom da nađete zajednički jezik sa drugim „evroskeptičkim“ pokretima u EU? Postoji li zajednička politika koju biste mogli da promovišete u Parlamentu?

Prvo, hteo bih da naglasim da smo dugo vremena radili na tome da napravimo ovu novu evropsku parlamentarnu frakciju. Ona se, naravno, s pravom može nazvati „evroskeptičkom“, bez obzira na to što se ta reč koristi u negativnom smislu, i što su je kao takvu skovali naši politički protivnici. Podrazumeva se da se mi borimo protiv ovog modela i ovakve strukture Evrope, ali nismo protiv Evrope kao ideje. Naprotiv, mi se zalažemo za „Evropu nacija i slobode“, što je i naziv naše parlamentarne grupe. Za nas je dobra vest ako ima još evroskeptičkih grupa u EP. Po našoj proceni postoje dve otvoreno evroskeptičke grupe, i jedna konzervativna, koja je opet veoma kritična prema evropskim procesima. Mi smo na formiranju svoje grupe radili dugo vremena, pre svega zato što smo hteli da budemo sigurni u izbore koje smo načinili i partnere koje smo izabrali. Cilj nam je bio da u svom timu imamo ljude sa dobrim idejama, koji ne zastupaju, recimo, rasističke ili antisemitske stavove i sl. Sada kada je grupa napravljena, moći ćemo da budemo znatno efikasniji u Evropskom parlamentu, na primer, dobićemo više vremena za svoja izlaganja, ali takođe više prostora za predloge amandmana tokom plenarnih zasedanja, i to su veoma pozitivne stvari. Dobićemo na raspolaganje više sredstava, i naše mogućnosti da predlažemo rešenja biće znatno uvećane.

NSPM: Kada se govori o „evroskepticima u Evropskom parlamentu“, nekada se misli na francuski Nacionalni front, nekada na Britansku partiju nezavisnosti (UKIP), a ponekad čak i na „Sirizu“, koja je čisto levičarska partija. Da vi imate neki zajednički ideološki okvir unutar koga pokušavate da delujete, ili se prosto zalažete za strukturne promene u samoj EU?

Temelj naše grupe jeste pojam suverenosti. Svi njeni članovi su ujedinjeni oko zajedničkog zadatka na promovisanju ideje nacionalnog suvereniteta. Kao što sam već rekao, mi nismo protiv ideje Evrope, već hoćemo upravo da promovišemo ideju Evrope kao civilizacije, i da gradimo novu Evropu zasnovanu na zajedničkim interesima, ali istovremeno Evropu koja počiva na nacionalnom suverenitetu. Naravno da među nama postoje razlike, pre svega na planu spoljne politike, gde neki članovi grupe imaju različite pristupe, recimo, problemu Bliskog istoka, ali se svi slažemo oko toga da Evropu treba ponovo izgraditi na principu nacionalnog suvereniteta, uz uvažavanje nacionalnih specifičnosti i identitéta̅.

NSPM: Kada su italijanskog filozofa Umberta Eka jednom prilikom upitali „kada će Evropa preboleti podelu na Istočni i Zapadni blok, on je odgovorio da ona „još uvek nije prebolela podelu na Istočno i Zapadno rimsko carstvo“. Kada govorimo o Evropi danas, stalno pominjemo najrazličitije vrste podela – tu je podela na istok i zapad, sever i jug, ili one naročito licemerne podele na „staru i novu Evropu“, odnosno na „Evropu radnika i Evropu lenjivaca“. Da li smatrate da je Evropa danas podeljena? Da li smatrate da se te podele mogu prevazići?

Više volim izraz „razlike“ nego „podele“ kada je Evropa u pitanju, ali ako ćemo otvoreno da govorimo, naravno da postoje podele po skoro svim pitanjima, počev od istorije. Ja sam lično uvek tvrdio da istorija nikada nije rezultat jednog uzročno-posledičnog niza, već se ona uvek mora objašnjavati preko analize spleta različitih uzroka. To znači da se istorija ne može posmatrati samo kroz prizmu ekonomije, ili samo geopolitike, ili politike identiteta, već kao zbir i kombinacija svih ovih različitih faktora. To isto važi i za Evropu. U svakoj epohi istorije mi u geopolitičkom smislu imamo odnose između evropskih nacija, odnose između religija (katolika, protestanata, pravoslavaca), ali oni svi ipak pripadaju zajedničkom identitetu hrišćanske Evrope, kome su jednako pripadali pozno Rimsko carstvo, Vizantijsko carstvo i druge evropske imperije. Danas svi zajedno treba da gradimo svoju zajedničku kuću, i samim tim mi podržavamo saradnju među različitim narodima koji deluju u zajedničkom interesu. Ali to nije moguće kroz ove birokratske i antinacionalne strukture i institucije u Briselu, Strazburu i Luksemburgu.

NSPM: Kada govorite o „Evropi nacija“ i „zajedničkom hrišćanskom poreklu“, gde je tu mesto Rusije? Naravno, očigledno je da je Rusija prevelika zemlja i preglomazan ekonomski sistem da bi se ikada mogla „integrisati“ u nekakav evropski savez, ali se opet postavlja pitanje koje mesto Rusije u takvom jednom konceptu Evrope? U kom smislu bi Rusija mogla da uđe u tu priču?

Geopolitički govoreći, rekao bih da je Rusija svet za sebe. Možemo braniti ideju da je Rusija deo Evrope, da ona pripada staroj hrišćanskoj Evropi i pravoslavnom svetu, sa snažnim vezama sa drugim pravoslavnim narodima, poput Srba ili Rumuna. Ali istovremeno znate i sami da u geopolitičkom smislu veliki broj teoretičara u Rusiji smatra da Rusija pripada geopolitičkom okviru Evroazije. Ja bih rekao da kao minimum Rusija treba da bude snažan partner Evropske unije. Da li ona treba da učestvuje u radu ove ili one evropske institucije je složeno pitanje. Uzmimo, na primer, samo demografiju. Već to bi otvorilo ogromnu debatu – možete li samo zamisliti koliko bi poslanika dobila Rusija kada bi ušla u Evropski parlament? Ali bez obzira na to, Rusija Evropi treba da bude snažan partner EU sa komplementarnim ciljevima, pogotovo na poljima poput geostrategije, energetike i, svakako, kulture. Na primer, mi imamo zajedničke interese naspram islamske civilizacije. Ja lično nisam pristalica ideje o „sukobu civilizacija“, ali smatram da treba uspostaviti dijalog civilizacija. I tu treba imati na umu da Rusija dobro poznaje islam, i imaju dugu tradiciju odnosa sa islamom, pre svega na Kavkazu i u Centralnoj Aziji.

NSPM: Tradiciju socijalne integracije i mirnog suživota sa islamom.

Upravo tako, oni znaju izuzetno mnogo o tome kako se treba odnositi prema ovim narodima. Smatram da mi mnogo toga možemo da naučimo od Rusije. Štaviše, izuzetno je dobro što ste pomenuli Rusiju, jer ona je upravo odličan primer. Mi danas imamo jedan nesrećan jaz između EU i Rusije, i on se trenutno širi, pre svega zahvaljujući američkoj spoljnoj politici. Ta politika pravi ogromnu podelu u samoj Evropi, među evropskim stanovništvom, i to je izuzetno loše. Mi moramo ponovo da izgradimo strukturu Evrope na ideji da Rusija treba da bude glavni evropski partner.

NSPM: U ovom trenutku najveća prepreka u odnosima EU i Rusije su svakako uzajamne sankcije. Koliko možemo da vidimo, ova politika nanosi štetu obema ekonomijama, ali se veoma često ističe da ona nanosi čak i više štete EU, nego Rusiji. Kakav je Vaš odnos prema sankcijama? Da li mislite da je u pitanju pristup koji može da doprinese smirivanju krize u Ukrajini? Smatrate li da globalna spoljna politika polako ponire ka jednoj novoj epohi Hladnog rata, i koje je mesto Evrope u tom spletu odnosa?

Pitanje sankcija pre svega proizilazi iz američke namere da se napravi podela između EU i Rusije. Sankcije nisu uvedene u skladu sa evropskim interesima, već u skladu sa američkim. Iz perspektive istinskih evropskih interesa, sankcije su apsolutno kontraproduktivne. Nacionalne ekonomije država-članica EU trpe štetu zbog sankcija, pre svega na planu poljoprivrede, ali mogao bih vam navesti još mnoge primere ekonomskih sektora u kojima narod EU trpi štetu zbog ove glupe, kontraproduktivne i ponižavajuće politike. Ali upravo to je cilj ljudi koji su zamislili tu politiku, a to su pre svega Amerikanci, kao i evropski političari koji promovišu jednu transatlantsku blokadu slobodne trgovine, a koje zabrinjava veliki uspon u odnosima EU i Rusije u ekonomiji i u drugim strateškim poljima. Primer strateške saradnje sa Rusijom je odbrambeni sektor. Pre sankcija svake godine imali smo veliki napredak u strateškoj saradnji Francuske i Rusije na polju odbrambene industrije. Sada vam je svakako poznat slučaj sa brodovima „Mistral“. Uloga sankcija je bila upravo da se blokira ova politika saradnje. A rezultat svega toga je očigledan – mi smo danas, zaista, u nekoj vrsti novog Hladnog rata. To je, međutim, veoma glupa politika, budući da, za razliku od prošlog Hladnog rata, mi danas živimo u multipolarnom svetu. To znači da Rusija uvek ima mogućnost da promeni svoje partnere, oni se mogu okrenuti prema Kini, Indiji, Brazilu ili Turskoj, i mnogim drugim krupnim igračima i potencijalnim partnerima u svetu. U multipolarnom svetu evropska politika sankcija može da bude veoma opasna, jer ona može da odgura Rusiju prema Kini, i da ostavi EU u izolaciji, ili – u zagrljaju SAD. A upravo to i hoće ljudi u Vašingtonu.

NSPM: Rekli ste da princip na kome Evropa kao civilizacija treba da bude utemeljena jeste nacionalni suverenitet. A upravo to je jedno od najvažnijih pitanja u odnosima Srbije i EU, pre svega s obzirom na problem Kosova. Vi ste bili među nekolicinom evropskih poslanika koji su otvoreno ustali protiv zvanične evropske politike prema pitanju Kosova, kao i protiv zvaničnog priznanja nezavisnosti Kosova od strane mnogih evropskih zemalja. Zašto Vi kao evropski i francuski političar smatrate da je pitanje Kosova važno za Evropu?

Problem Kosova predstavlja izuzetno važno pitanje. Pre svega, smatram da nemamo pravo da srpskom narodu oduzmemo njegovu istorijsku pokrajinu Kosovo i Metohiju, jer je u pitanju istorijsko i kulturno srce Srbije. Odakle nam pravo da Srbiju odvajamo od njene vlastite istorije? Kosovo pripada srpskoj istoriji. Naravno da u ovoj pokrajini živi ogromna albanska manjina, ali moramo pronaći bolji način da organizujemo život u pokrajini, koji ne podrazumeva stvaranje nove države. U tom smislu sam apsolutno protiv priznanja nezavisnosti Kosova. U pitanju je potez koji nema smisla, ne samo s obzirom na Srbiju, nego s obzirom na celu evropsku civilizaciju. Ne treba zaboraviti da je Srbija vekovima branila evropsku civilizaciju od islama, i to je činjenica koju treba da imamo na umu kada se predlaže odvajanje Kosova od Srbije. Druga stvar je što je u međunarodnom pravu to izazvalo jednu ogromnu zbrku, jer ako dozvoljavate promene granica u Evropi, zašto kritikujete rusku politiku na Krimu, ili u Abhaziji i Južnoj Osetiji? Ili tursku na Kipru? Izbor koji su napravile SAD i EU izazvao je ogromnu geopolitičku zbrku na karti Evrope, a odgovornost za to opet snose SAD. I sada ti isti ljudi kritikuju ujedinjenje Krima i Rusije, a u pitanju je sasvim druga priča, jer je stanovništvo Krima rusko, što potpuno različit slučaj od situacije na Kosovu.

NSPM: Mislite li da bi evropska politika prema Kosovu mogla da se promeni? Da li je moguće zauzimanje drugačijeg stava prema kosovskom pitanju u EU, i smatrate li da bi takva promena pozitivno uticala na situaciju u samoj pokrajini? Da li bi takva promena dovela do jednog produktivnijeg okvira za dijalog Srba i Albanaca?

Mi prvo treba u potpunosti da promenimo svoj pristup saradnji sa Srbijom. Kad kažem „mi“, mislim na EU, kojoj i sam pripadam. Mi moramo prestati da ucenjujemo Srbiju pitanjima statusa Kosova i Republike Srpske. Status Kosova i Republike Srpske treba da rešava sama Srbija, i nema smisla da se njena integracija u EU uslovljava priznavanjem nezavisnosti Kosova. To je apsolutno neprihvatljivo. Ja lično, kao i mnogobrojni evropski parlamentarci, pokušavamo da lobiramo u Evropskom parlamentu kako bi se taj pristup promenio. Naravno da je to teško, i naravno da smo pod velikim pritiskom, ali mi aktivno radimo na tome i prema tom teškom zadatku se odnosimo sa optimizmom. Treba imati na umu da veliki broj zemalja sveta odbija da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Jedan veliki primer je Španija, koja se nalazi unutar EU, i koja odbija da prizna Kosovo iz sasvim razumljivih razloga, jer je zabrinuta za budućnost i jedinstvo svoje sopstvene države. Mi moramo da poštujemo srpski narod i da u raspravu sa njima ulazimo u ravnopravnim uslovima, bez pritisaka i ucena.

NSPM: Kakav je Vaš odnos prema celom konceptu evrointegracija Srbije? Nedavno je vaša parlamentarna grupa istupila sa inicijativom da se prekine proces integracija Srbije u EU, dokle god se on vodi na način na koji je to do sada bio slučaj. Proevropski mediji u Srbiji su to protumačili, odnosno spinovali, kao „pokušaj blokade srpskog ulaska u EU“. Da li smatrate da Srbija treba da se učlani u EU, kakva je ona danas? Da li smatrate da Srbija treba da nastavi proces integracije, takav kakav je, a da zatim pokuša, na primer zajedno sa vama, da iznutra menja evropsku politiku prema sebi? Ili mislite da treba da insistira na promeni modela, i na poštovanju njene suverenosti i interesa, pre nego što se pregovori nastave?

Hteo bih da napomenem da ja lično nisam bio tvorac ove inicijative naše grupe, ali sam odlučio da je podržim. Vi ste u pravu da to treba objasniti. Naravno da mi nismo protiv ideje Srbije u EU, mi otvoreno promovišemo tu ideju. Zašto? Zato što je nama potrebna Srbija u Evropskoj uniji, pre svega kao ključni igrač u kontekstu geopolitičke ravnoteže između SAD i Rusije. Američki uticaj je trenutno izuzetno snažan unutar Evrope, i Srbija bi mogla da pomogne uspostavljanju ravnoteže unutar same EU. Ali mi takođe hoćemo da se promeni pristup EU Srbiji. Naša inicijativa je bila zamišljena kao strategija da se izvrši pritisak na EU, da joj se stavi na znanje da je njen odnos prema Srbiji nefer, i da se pozove da prestane sa ucenama, pre svega po pitanjima statusa Kosova i Republike Srpske. Nakon što se taj osnovni pristup promeni, naravno da podržavamo otvaranje pregovora poglavlje po poglavlje. Dakle, naglašavam da mi čvrsto podržavamo ideju integracije Srbije u EU, pitanje je samo kako strateški pristupiti tim pregovorima.

NSPM: Nedavno ste lično predložili Spoljnopolitičkom komitetu Evropskog parlamenta novu rezoluciju o Srebrenici, koja je zamišljena kao dopuna dokumenta usvojenog 2009. godine. Vi ste zatražili uravnotežen pristup ovom pitanju, kako bi se prestalo upirati prstom na srpski narod, pre svega kao na „organizatora genocida“, a zatim i na savremenu Republiku Srpsku kao nekakvog „vinovnika srebreničkog zločina“. Takođe ste istakli nešto što se u kontekstu Srebrenice retko pominje, a to su srpske žrtve u selima oko srebreničke enklave. Zašto se ovo pitanje i ova tema stalno potežu iznova i iznova, i odakle potiču ti pokušaji da se srpski narod predstavi kao „jedini narod Evrope koji je počinio genocid posle Drugog svetskog rata“? I u čijem je to interesu?

U pitanju su uglavnom Amerikanci, kao i proameričke snage u Evropi. Oni se ponašaju potpuno identično kao za vreme rata 1999. godine, kada su odlučili da bombarduju Beograd i Srbiju. U pitanju je jedna holivudska potreba da se razvije diskurs „dobrih i loših momaka“ i da se istorija simplifikuje do sopstvene karikature. Njihov cilj je da demonizuju svoga protivnika kako bi ubedili ljude da podrže njihov rat. Ista je situacija danas. Njima nije potrebna fer slika istorije i stvarnosti. Oni nastavljaju sa demonizovanjem kako bi na taj način ostvarili prednost, i kako bi ponizili Srbiju do te mere, da ona bude spremna da prihvati svaki uslov koji joj postave. Upravo zato smo mi osudili ovu politiku, i zato insistiramo na tome da nam je potreban fer pristup istoriji. Što se tiče onoga što se događalo u prošlosti, savršeno smo svesni da su sve strane u konfliktu ubijale ljude, da su sve odgovorne za masakre i druge strašne stvari. Postoje studije Međunarodnog suda pravde, kao i norveške vlade, koje dokazuju da među hiljadama mrtvih ima, ne samo muslimana, već i Srba i drugih nacionalnosti. Dakle, nije sporno da su sve strane u tom groznom ratu počinile veoma loše stvari. Mi samo želimo da se tim događajima pristupi na fer način.

NSPM: Smatrate li da je moguće izgraditi stabilan državni poredak u BiH sa stalnim otvaranjem tema ratnih zločina i teze o „srebreničkom genocidu“?

Naravno da je to apsolutno nemoguće, jer vi tako ponižavate ljude, namećući jedan neuravnotežen i nefer pogled na situaciju, i potpuno je razumljivo da srpski narod to neće prihvatiti. I zato mi kažemo da treba prestati sa ponižavanjem i pritiscima, prestati sa crtanjem karikatura. Naprotiv, treba gledati u budućnost i poštovati interese različitih naroda i država. Hajde da vodimo dijalog, hajde da tražimo kompromise, ali uz poštovanje svih naroda, i bez stalnog potezanja zločina iz prošlosti. Jer zločine su činili svi. Uostalom, i sam NATO je počinio prilično strašne zločine. Mogli bismo da govorimo o rezultatima bombardovanja srpskog stanovništva osiromašenim uranijumom, što je u Srbiji dovelo do velikog porasta broja obolelih od raka.

NSPM: Ili da pomenemo intervencionističku politiku u Libiji, koja je tamo napravila potpuni haos.

Tako je. Imamo genocid u Ruandi u kome je stradalo osamsto hiljada ljudi, neuporedivo više nego što se dogodilo u navodnom „genocidu“ u Srebrenici. Mogli bismo govoriti o više od milion života građana Iraka, izgubljenih nakon američkog rata u 2003. godini. Mogli bismo govoriti o bombardovanju libijskog stanovništva. Ili o Siriji, gde su rezultati američke i proameričke spoljne politike načisto strašni, a za svoju posledicu imaju nastanak „Islamske države“. Sve su to rezultati zapadne spoljne politike.

NSPM: Početkom XX veka postojao je izuzetno snažan francuski uticaj na srpsku kulturu. Francuska se smatrala za jednog od najvećih srpskih saveznika, kao i za nosioca jedne kulture slobode, umetnosti i prosvećenosti, koja je umnogome poslužila kao uzor za državotvorne napore srpskog naroda. Šta se dogodilo sa tim vezama? Da li danas postoji prostor za bilateralne odnose Srbije i Francuske? Da li mislite da Francuska može da dopre do Srbije kroz EU i NATO, ili je za to potreban iskorak ka nekoj novoj, samostalnijoj politici?

Rekao bih da su današnjoj Evropi oseća nedostatak i Francuske, i Srbije, a takođe i nedostatak Rusije. Mislim da su nam potrebne snage koje će aktivnije braniti našu kulturu, i koje će graditi naročite veze, kako političke, tako i kulturne. Ove snage i igrači su nam potrebni kao protivteža američkoj spoljnoj politici u Evropi. I zaista, danas nema naročitih odnosa Francuske i Srbije, ali bih rekao da srpski narod nije za to kriv. Naprotiv, moja zemlja treba da igra snažniju ulogu kako bi napravila protivtežu američkoj politici na evropskom kontinentu.