Evropa u tranziciji ili - ko je vuk, a ko lisica

„U većini slučajeva, ljudi se veoma malo trude u potrazi za istinom, i više se okreću onome što im se nudi kao gotovo“[1].

Ništa drugačije barem do nedavno nije bilo sa Srbima po pitanju Evropske unije. Stoga ovaj tekst ima za cilj da skrene pažnju na neka od osnovnih pitanja sistema EU, koja se u našim medijima skoro i ne pominju, ili se previđaju, a bila su predmet mnogih diskusija na letnjem programu Bečkog univerziteta (International Summer Program[2]), održanom u periodu od 16. jula do 13. avgusta 2011. godine, kojem sam, kao stipendista i student Pravnog fakulteta u Beogradu, imao čast da prisustvujem. Kada je čovek zaljubljen u neku ideju, govorio je Pisarev, vrlo ga je teško uveriti u njenu neosnovanost. Zato i svaka kritika Evropske unije najčešće predstavlja uzaludan posao, ili, kako bi stari Latini rekli, nošenje drva u šumu (in silvam ligna ferre).

Na samom programu moglo se štošta naučiti i čuti. Tako sam, na primer, prvi put imao prilike da čujem da Sjedinjenim Američkim Državma odgovara da EU bude što veća, dakle, što slabija (citiram čuvenog austrijskog diplomatu, Hansa Vinklera, Hans Winkler). Takođe, veoma je korisno bilo izučiti strukturu Evropskog parlamenta, Evropske komisije i Saveta EU, jer smo na taj način saznali koji delovi pomenutih tela su „meta za lobiranje“, ili, na srpski prevedeno, mešetari[3]. Isto tako je interesantno da se tamo koristio termin dužnička kriza (debt crisis), koji je u nas poznatiji kao „grčka kriza“[4]. Štaviše, tema jednog seminara bila je „Da li će, i kako, kriza promeniti EU“ - (How) will crisis change the EU? Dakle, ne kriza grčkog duga, ili prezaduženost Italije, Irske, Španije, Portugala i Grčke (što se kod nas vrlo stidljivo pominje, a svako ko se usudi da pogleda grafike nacionalnih dugova, ekonomskog rasta i industrijske proizvodnje EU, uočiće o kakvoj krizi je reč[5]), već samo „kriza“. Svakako da je jako korisno čuti kakvo mišljenje povodom krize u Evropskoj uniji imaju studenti i profesori iz celog sveta (pogotovo ovi drugi), naročito zbog toga što je većina tamo prisutnih došla iz država članica EU. Međutim, koliko god se tamo pričalo o pomenutim temama koje nisu naročito popularne u Srbiji, ništa se nije moglo čuti o onome čemu sam se najviše nadao, a to su konkretna rešenja za probleme u kojima je Unija zaglibljena. Ono što u svakoj diskusiji takvog tipa izostaje jeste odgovor na suštinsko pitanje: može li se Evropska unija demokratizovati?

Više je nego smešno govoriti o direktnom izboru evropskih poslanika, kada, na primer, građani Estonije direktno biraju samo šest od 785 poslanika.

Princip (bez)parlamentarizma u EU

Na jednom od svojih predavanja, profesorka Andrea Lenšov (Andrea Lenschow) je, objašnjavajući strukturu Evropskog parlamenta, istakla da je on nesrazmeran broju stanovnika država članica (npr. Malta ima procentualno više poslanika nego stanovnika, a Nemačka manje). Primetio sam da to nije nikakav ustupak manjim državama, jer je dovoljno da poslanici iz samo vodeće četiri države članice, odnosno 262 poslanika[6], opstruišu glasanje i na taj način onemoguće da se donese bilo koja važnija odluka (npr. da se izglasa nepoverenje EK). Onda je nastala rasprava o tome kako preterujem jer mnogo važnosti pridajem nacionalnim interesima, pošto su poslanici u EP raspoređeni po partijama, a ne državama iz kojih dolaze, te će uvek pre glasati u skladu sa partijskim interesima i zajedničkoj ideologiji, nego nacionalnim interesima. Suzdržih se da priupitam kako izgleda ideologija švedske Piratske partije (koja u EP ima poslanika), i nastavih da je to bila dosadašnja praksa jer na dnevnom redu EP do sada ni je bilo egzistencijalnih problema za rešavanje, pa je i logično što su poslanici iz iste države različito glasali (npr. prilikom potvrđivanja direktive o veličini boksova za telad[7], ili uredbe kojom se uređuje dužina, debljina i oblik banane koja se može prodavati u EU[8]). Shodno tome, dodao sam da bi svi poslanici jedne države, ili velika većina njih, bili složni u glasanju (ili u opstruisanju glasanja, kao što je bio slučaj sa Francuskom i Nemačkom po pitanju Santerove komisije) čim bi se odlučivalo o nekom od najvažnijih nacionalnih interesa države iz koje dolaze[9] i kao primer naveo glasanje u Ustavotvornoj skupštini Republike Srbije 2006. godine, kada su sve stranke (osim LDP) glasale za Ustav. Mada, sve i kada bi bilo drugačije (a pitanje je da li bi bilo), još je gore da poslanici glasaju prema partijskim, a ne nacionalnim interesima, jer to ne bi bilo ništa drugo do institucionalizovana partokratija, inače, jedan od oblika autoritarnog režima[10].

Uostalom, dovoljno je videti kakva ovlašćenja ima, bolje reći, nema, Evropski parlament da bi se zaključilo koliko je priča o demokratiji unutar EU netačna. Čak je i sama struktura EP nedemokratska. Više je nego smešno govoriti o direktnom izboru evropskih poslanika, kada, na primer, građani Estonije direktno biraju samo šest od 785 poslanika. Dalje, jedna od suštinskih funkcija svakog parlamenta je kontrola egzekutive. Da bi se izglasalo nepoverenje Evropskoj komisiji potrebna je kvalifikovana većina od dve trećine. Ako se to ima u vidu, kao i podatak da Komisiji do sada nijednom nije izglasano nepoverenje, moglo bi se reći da je u tom sistemu sve „panta rei“, osim Evropske komisije. Šalu na stranu, ali parlament koji ima tako jalova i neefikasna ovlašćenja, teško da se uopšte može nazvati parlamentom. Ako svemu ovome dodamo da je EP samo jedan od dva doma EU legislative (pored Saveta EU[11]) i da ni jedan ni drugi nemaju zakonodavnu inicijativu (koja je, naravno, u rukama onoga ko je dominus et deus, tačnije Evropske komisije), da je izlaznost na parlamentarne izbore ispod 50% i da građani država članica čak ni ne znaju ni imena „svojih“ poslanika[12], onda slobodno možemo postaviti pitanje: ima li demokratske institucije u Evropskoj uniji?

Naime, centralna institucija svakog demokratskog sistema je parlament. Ako je on slab, sve je slabo, ceo sistem počiva na truloj konstrukciji - i Leonardo da Vinči je govorio da praksa uvek mora biti građena na dobroj osnovi. Stoga i ne treba mnogo da nas zanima postojanje određenih regulatornih tela i agencija, ako nema jakog predstavničkog tela. Kao što ne treba da nas interesuje da li postoje uredbe o tikvicama[13], ako nema ustava demoktratske sadržine (a u EU ga uopšte nema[14]).

Zaista zabrinjava da se, prilikom tumačenja prirode režima i sistema EU, ovi relativno lako uočljivi problemi često previđaju od strane tamošnjih studenata, pa čak i profesora.

Slično je bilo i sa raspravama o Evropskoj komisiji. Na pitanje da li ona ima legitimitet, studenti i profesori su odgovarali kako, u pravnom smislu, nema, ali da, isto tako, građani u nacionalnim državama često bivaju obmanuti postizbornim koalicijama. Dakle, aluzija je bila na nedostatak legitimiteta vlade u državi naciji. Dalje, kaže se da političari u Briselu neretko dogovore nepopularne mere sa komesarima, a onda, po povratku u svoju državu, u domaćoj javnosti kritikuju ta ista rešenja. Na taj način, oni implicitno poistovećuju vladu u sistemima država nacija sa Evropskom komisijom, što je umnogome pogrešno. Naime, samo je parlament odraz narodne suverenosti (a glas naroda je Božji glas – Vox populi, vox Dei) i samo on, kao takav, može konstituisati vladu. Tačno je da se mnoge vlade sastavljaju postizbornim obmanama građana, ali još je gore kada članovi takve vlade biraju još jednu izvršnu vlast (komesara). Sa druge strane, propisi koje donose i vlada i parlament podležu sankcijama ustavnih sudova, a političari za izbor egzekutive politički odgovaraju svojim biračima na sledećim izborima, dok za izbor komesara i njihovih propisa ne postoji nikakva odgovornost. Parlament u svakoj od država članica, pa i u Srbiji, ima, barem formalna ovlašćenja za kontrolu vlade, koja često mogu da budu neugodna za vladajuću većinu (npr. interpelacija). Šlag na torti briselske ideje o Evropskoj komisiji je da komesari treba da se rukovode opštim interesima Evropske unije kao zajednice, a ne interesima svoje države. Risum teneatis (možete li da se ne nasmejete)?

Zaista zabrinjava da se, prilikom tumačenja prirode režima i sistema EU, ovi relativno lako uočljivi problemi često previđaju od strane tamošnjih studenata, pa čak i profesora. To se, kao i u Srbiji, najčešće čini zbog toga što se institucionalne anomalije poistovećuju sa političkom praksom. Veoma je česta situacija da je zakon samo „mrtvo slovo na papiru“, pa se posledično i ne pravi razlika između formalnog autoritarizma i režima sa demokratskom formom, a autoritarnom političkom praksom[15]. „Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren“[16]. Aristotel je govorio da masa sudi samo po spoljnom i vidljivom, zato što samo to može i da shvati. Zato je dužnost profesora, kao i mnogih drugih javnih ličnosti, da na evropskoj agori, ako je uopšte ima, ukažu na ove probleme.

Ex nihilo nihil fit 

Na pomenutom seminaru o krizi Unije, studentska grupa koja je bila zadužena da izloži trenutno stanje i predloži svoju viziju prevazilaženja problema sa institucionalnog aspekta, svoje argumente svela je na, manje-više, verovanje u bolje sutra. Tako su istakli da bi svi Evropljani trebalo da budu jednaki i složni, jer samo ujedinjena i jaka EU može da bude jak globalni igrač i konkurent SAD, Rusiji, Kini i Indiji („za razliku od sistema malih nacionalnih država“); da je EU do sada beležila samo uspehe, te da je ne treba prvom prilikom, tj. sada, kada je uzdrmana svojom prvom krizom, tako žestoko kritikovati; da treba da se izgradi evropski identitet (kao što je to bio slučaj sa SAD), kako u ovakvim situacijama razlika u nacionalnosti ne bi predstavljala problem („Ne treba da u dobru svi budemo Evropljani, a u zlu ja Nemac, a ti Grk“, bio je jedan od primera); da je uočljiv pomak ka demokratizaciji, jer se, naime, ovlašćena Evropskog parlamenta neprestano proširuju i tsl.

U šali sam konstatovao da me cela ta priča podseća na teoriju o komunizmu izobilja, gde bi „evropejci svih zemalja“ trebalo da se ujedine i osećanjima jednakosti i sloge, prebrode trenutna nedaća. Ali ovakva utopistička argumentacija samo je potvrdila opravdanost novog talasa evroskepticizma.

Prvo, ideja o izgradnji evropskog identiteta sa uzorom na Ameriku je sve, osim realnosti. Iako je metod lonca za topljenje (melting pot), uspeo u SAD (uz istrebljenje Indijanaca), činjenica je da mnoge evropske zemlje imaju milenijumsku istoriju, kulturu, običaje i jasno izgrađen nacionalni identitet – što svakako nije bio slučaj sa SAD u vreme stvaranja države.

Drugo, previđa se da današnja EU nema ništa zajedničkog sa savezom suverenih država od pre Mastrihta (1992). Posledično tome, komentar da se ovlašćenja EP u poslednje vreme proširuju je lišen smisla, jer Evropski parlament pre 1992. godine nije imao primat nad zakonodavstvom nacionalnih parlamenata, te je svaka država članica važne odluke ad nutum donosila u svojoj skupštini. Stoga EP nije ni bio institucija od suštinskog značaja. To što tada nije raspolagao suštinski nikakvim ovlašćenjima, a sada (kada su mu zapravo potrebna) raspolaže nekim, nikako ne opravdava optimizam.

Takođe, kada se kaže da je EU imala bilo kakvih uspeha i uspona, gubi se iz vida podatak da je u doba potpisivanja ugovora u Mastrihtu, Evropska unija brojala 12 (ekonomski i politički) srodnih zemalja, a da od 2004. godine ona ima čak 25 (od 2007. godine broj se povećao na 27) država članica, što je više nego duplo. Dakle, Evropska unija, ovakva kakva je, heterogena i neujedinjena u pogledu najvažnijih pitanja (a to su spoljna politika[17], ustav i ekonomska politika[18]), nikada nije imala svetlih trenutaka, ni na ekonomskom, a pogotovo ne na političkom planu. U prilog tome govorio je jedan od najpoznatijih austrijskih diplomata, gore pomenuti Hans Vinkler, koji je rekao da ni on nije siguran da, kao Austrijanac, želi Evropsku uniju u ovoj formi. Pri tome, treba imati u vidu da pomenuti gospodin radi preko 30 godina u diplomatiji, te se i koristi diplomatskim rečnikom kada kaže da „nije siguran“.

U suštini, jedini konkretan predlog za rešenje krize bio je federalizacija i (još veća) centralizacija Evropske unije. Štaviše, emeritirani profesor Bečkog univerziteta, Piter Gerlih (Peter Gerlich), objašnjavao je kako je „pažljiva i demokratska federalizacija“ možda i jedina preostala opcija Evropske unije. Ta ideja je izuzetno prisutna u Evropi i za nju se, recimo, zalažu Mladi evropski federalisti, kao i mnogi drugi. Naravno, gde god da se govori o Sjedinjenim Evropskim Državama, misli se na SAD sistem federacije, ni slučajno švajcarski. U Švajcarskoj ima mnogo referenduma, narod je pun inicijativa, previše je to za ukus evropske političke elite. Sami smo svedoci kako se u EU postupa sa onima koji raspišu referendum. Neverovatno je kolika se halabuka digla kada je Švajcarska 2009. godine raspisala referendum, na osnovu kojeg zabranjena izgradnja novih minareta. Perfidnom kampanjom, u EU se proširila vest da su Švajcarci zabranili veroispovest muslimanima[19], kako bi se predstavilo da „referendum može da se upotrebi na loš način“[20]. Onaj ko je pratio pomenuti događaj[21] mogao se lako uveriti u (ne)istinitost tih tvrdnji. „Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina[22]“, napisao je Andrić. Primeri Irske[23], Danske[24] i Grčke[25] govore da je i sama pomisao na „r“ od referenduma, akt samoubistva. Teško da bi takvo rešenje, odnosno federalizacija, donelo bilo šta dobro i demokratsko građanima koji žive u Evropskoj uniji.

Kada se kaže da je EU imala bilo kakvih uspeha i uspona, gubi se iz vida podatak da je u doba potpisivanja ugovora u Mastrihtu, Evropska unija brojala 12 (ekonomski i politički) srodnih zemalja, a da od 2004. godine ona ima čak 25 (od 2007. godine broj se povećao na 27) država članica, što je više nego duplo.

Summa summarum, iako sam sa gore izloženim stavovima najčešće bio usamljen (za moje argumente nešto veće razumevanje su pokazivale kolege iz Rumunije, Bugarske, Brazila i Rusije) pohađanje Letnjeg univerziteta mi je pomoglo da shvatim koliko je priča da treba biti „otvorenog uma“ (open minded) u praksi svedena na teme koje nisu od suštinskog značaja. Za takva pitanja ta ista kritičnost se vrlo lako transformiše u „radikalna shvatanja“. Zato i ne čudi kada se, kao rezultat toga, za rešenja predlažu ideološke formule po pitanju kojih je savki razuman čovek saglasan (jednakost, sloboda, demokratija, solidarnost itd.).

Ko je vuk, a ko lisica?

Za kraj, ne bi bilo štetno uporediti Evropski parlament sa Narodnom skupštinom Republike Srbije. Kod nas, kao i u ostalim zemljama Balkana i Istočne Evrope, postoji shvatanje da nam je predstavničko telo beskorisna mašina za glasanje, a da često više podseća na cirkus, nego na najvišu državnu instituciju[26]. Međutim, ako bismo ga uporedili sa Evropskim parlamentom, shvatili bismo da nije tako. Uistinu, koji od ova dva parlamenta je beskorisna mašina za glasanje? Parlament onih koji ne znaju imena svojih poslanika, čija strukturaje nedemokratska, koji nema efikasnu, a jedva i institucionalnu kontrolu nad egzekutivom i pri tom je lišen zakonodavne inicijative? Ili naša Skupština, gde svaki birač utiče na izbor svakog poslanika i kojoj Ustav daje veoma efikasne mehanizme za kontrolisanje Vlade, kao što su interpelacija i poslaničko pitanje?

Da ne bude zabune, daleko od toga da su u Srbiji iskorenjene partokratija i korupcija, daleko od toga da ovde parlamentarizam cveta i da ne postoje „usko interesne“ koalicije i „inicijative“. Naprotiv, kod nas je do sada bilo, a i dalje ima takvih amalgama, da bi se i sam Mendeljejev zbunio, i to su upravo naši ključni problemi.

Drugim rečima, daleko od toga da je vuk u našoj priči lišen mana (takođe se može postaviti pitanje da li uopšte liči na moćnog vuka) i da nam je celo meso pojela lisica (koja je pre nalik lavu). Ali, ako smo do te mere (opravdano) kritički nastrojeni prema našim institucijama, bilo bi razborito da kritički sagledamo i sistem koji smo do nedavno smatrali svojom slamkom spasa.