Evropa je mrtav politički projekat

(Guardian, 25.5.2010)

Tokom jednog meseca svedoci smo: objave grčkog premijera Jorgosa Papandreua da njegova zemlja više neće biti u stanju da plaća dospela potraživanja, opširnog evropskog spasilačkog zajma ponuđenog mu po cenu poražavajućeg smanjenja budžeta, nedugo zatim „degradacijom rejtinga“ portugalskih i španskih dugova, pretnjama po vrednost i sam opstanak evra, stvaranjem (pod jakim pritiskom SAD) evropskog sigurnosnog fonda vrednog 750 milijardi evra, odluke Evropske Centralne Banke da (protivno svojim pravilima) otkupljuje državne dugove, i objavi mera budžetske štednje u nekoliko država članica EU.

Jasno, ovo je samo početak krize. Euro je slaba karika u lancu, što negativno utiče i na samu Evropu. Velike su šanse da slede katastrofalne posledice.

Kao reakcija, grčki protesti su u potpunosti opravdani. Prvo, svedoci smo denuncijacije celokupnog grčkog naroda. Drugo, vlada je još jednom izdala svoja izborna obećanja bez ikakve demokratske debate. Naposletku, Evropa nije ispoljila iskrenu solidarnost sa jednom od svojih članica, već joj nametnula prinudne mere MMF-a, koje ne štite nacije, već banke.

Grci su bili prve, ali mala je verovatnoća da će biti i poslednje žrtve politike „spašavanja evropske valute“ – politike o kojoj bi građanima trebalo da bude dozvoljeno da debatuju, jer će ishod uticati na njih. Međutim, u razmerama u kojima postoji, diskusija je duboko pristrasna jer su esencijalne odrednice skrivene ili sklonjene.

U svojoj trenutnoj formi, pod uticajem dominantnih društvenih sila, konstrukcija Evrope je možda proizvela određen stepen institucionalne harmonije i uopštila određena fundamentalna prava, što nije zanemarljivo. Ali, suprotno postavljenim ciljevima, ona nije proizvela konvergentnu evoluciju nacionalnih ekonomija, zonu zajedničkog prosperiteta. Jedne zemlje dominiraju, dok se nad drugima dominira. Stanovnici Evrope možda nemaju antagonističke interese, ali nacije ih imaju u sve većoj meri.

Drugo, svaka kejnzijanska strategija stvaranja „poverenja“ javnosti u ekonomiju počiva na tri nezavisna stuba: stabilna valuta, racionalni sistem oporezivanja, ali takođe i socijalna politika, sa ciljem potpune zaposlenosti. Treći aspekt je sistematski ignorisan u većini trenutnih rasprava.

Dalje, čitava ova debata oko evropskog monetarnog sistema i budućnosti Evrope će ostati u potpunosti apstraktna ukoliko se ne fokusira na prave trendove globalizacije, koje će finansijska kriza ozbiljno ubrzati, osim ako se sa njima zajedničkim snagama politički ne suoče ljudi i njihove vođe.

Svedoci smo tranzicije jedne forme međunarodne konkurencije u drugu; iz one koja se odvija (uglavnom) između produktivnog kapitala u konkurenciju između nacionalnih teritorija, koje koriste poreske olakšice i pritiske na nadnice radi privlačenja više plutajućeg kapitala od svojih suseda.

Sada je očigledno da, to da li Evropa funkcioniše kao efektivan sistem solidarnosti među svojim članicama za zaštitu od sistemskih rizika ili prosto postavlja pravni okvir koji promoviše veći stepen konkurencije među njima, odrediće budućnost Evrope i politički, i društveno i kulturološki.

Ali postoji jedna druga tendencija - transformacija međunarodne podele rada, koja radikalno destabilizuje distribuciju zaposlenosti u svetu. Po ovoj novoj globalnoj strukturi Sever i Jug, Istok i Zapad sada menjaju pozicije. Evropa, ili barem njen veći deo, iskusiće brutalni rast nejednakosti: kolaps srednje klase, pad ponude visoko-kvalifikovanih zanimanja, izmeštanje „nestalnih“ produktivnih industrija, regresiju dobrostanja i društvenih prava, uništenje industrija kulture kao i opštih javnih usluga.. Ovo će podstaći povratak etničkih konflikata koji su izgradnjom Evrope trebalo da budu prevaziđeni zanavek.

Ne možemo, dakle, da ne postavimo pitanje, da li je ovo početak kraja EU, konstrukcije koja je započeta pre pedeset godina na temeljima vekovne utopije, a koja sada dokazuje da je nesposobna da ispuni svoja obećanja. Odgovor je, nažalost, da: pre ili kasnije, to će biti neizbežno i sve su šanse da će biti praćeno nasilnim nemirima. Ukoliko ne pronađe kapacitete za novi početak na radikalno novim osnovama, Evropa je mrtav politički projekat.

Raspad EU bi neizbežno prepustio njene narode opasnostima globalizacije u još većoj meri. S druge strane, novi temelj Evrope ne garantuje nikakav uspeh, ali barem joj daje šansu za dobijanje određenog geopolitičkog uticaja. Ali pod jednim uslovom - da se svim izazovima, u ideji o post-nacionalnoj federaciji u originalnoj formi, ozbiljno i hrabro izađe u susret. To uključuje uspostavljanje zajedničkog javnog autoriteta, koji nije ni država ni jednostavno „upravljanje“ od strane političara i eksperata; obezbeđivanje istinske jednakosti među nacijama i stoga borbu protiv reakcionarnih nacionalizama; i iznad svega oživljavanje demokratije u okviru Evrope, samim tim se opirući trenutnom procesu „de-demokratizacije“ ili „etatizmu bez države“, proizvedenog od strane neoliberalizma.

Odavno je trebalo priznati ono što je očigledno. U Evropi neće biti progresa ka federalizmu (onom za koji se trenutno sa pravom neki zalažu) ako sama demokratija ne progresira iza postojećih formi, dozvoljavajući veći uticaj naroda na supranacionalne institucije. Da li to znači da nam u cilju preokretanja toka nedavne istorije, razdrmavanja letargije raspadajuće političke konstrukcije, treba nešto nalik evropskom populizmu? Simultani pokret ili mirna pobuna širokih masa koje bi izražavale svoj bes u svojstvu žrtava krize protiv autora i uživalaca iste, zahtevajući „spuštanje“ kontrole nad tajnim pogodbama i dilovima tržišta, banaka i država na niži nivo? Svakako, da. Slažem se da to može dovesti do drugih katastrofa. Ali rizik je veći ukoliko nacionalizam prevlada u ma kojoj formi.

U ovom delu sveta takve snage su tradicionalno nazivane „levica“. Ali evropska levica je takođe bankrotirala. U širem političkom prostoru, protežući se preko granica - što je u ovom trenutku značajno - ona je izgubila svaki kapacitet neophodan za izražavanje socijalnih borbi i otpočinjanje emancipatornih pokreta. Otuda, ona se ideološki dezintegrisala. Lišena bilo kakve masovne podrške, partije koje je nominalno predstavljaju su sada nemoćni posmatrači krize, na koju nemaju nikakav specifičan ili kolektivan odgovor.

Možemo se zapitati, šta će se dogoditi kada kriza u postojećim uslovima uđe u sledeću fazu? Biće protestnih pokreta, skoro sigurno, koji će se naći u stanju izolovanosti, i vrlo je moguće da će odlutati ka nasilju, ili biti podstaknuti rasizmom i ksenofobijom (koji se već pomanjaju oko nas). Ali pitanje se takođe tiče i intelektualaca: kakva bi trebalo i mogla da bude demokratski elaborirana politička akcija usmerena protiv krize na evropskom nivou? Zadatak za progresivne intelektualce, bilo da vide sebe kao reformiste ili revolucionare je, da diskutuju na ovu temu i preuzmu rizike. Neće biti opravdanja ako to i ne urade.

Etjen Balibar (Étienne Balibar) je profesor filozofije na Université de Paris-X.

Članak je kraća verzija teksta koji će biti objavljen u junskom broju onlajn časopisa Theory and Event (Johns Hopkins University Press)