ЕУ иде стопама позног СССР-а

,,Сумрак Запада“ којег је још почетком ХХ века предсказао немачки филозоф и историчар Освалд Шпенглер, сада се већ види голим оком. Светска економска олуја претворила је Стари свет из ,,тихе луке“ у зону елементарних непогода: еврозона пуца по шавовима, незадовољни грађани излазе на улице, заоштравају се међунационални проблеми, док се политичари плаше да погледају у лице суровој реалности. Савремену Европу често упоређују са Римском империјом из доба опадања, када су дивљи и необуздани варвари – Германи, потискивали размажене и раскалашне Римљане. Али, по свој прилици, данашња Европска унија је најсличнија Совјетском Савезу из времена стагнације и почетка перестројке: уз све разлике између две свенуле државе, оне имају доста заједничких црта.

Прва сличност – криза економског модела

Као и Совјетски Савез 1970-их и 1980-их година, ЕУ данас преживљава економску кризу. СССР су одвели у ћорсокак недостаци командно-административног система, исцрпљујућа трка у наоружању, сировинска зависност и технолошко заостајање. Научна, и посебно бирократска елита земље ,,преспавала“ је информатичку револуцију, коју је у своју корист упрегао Запад. Исцрпивши своје снаге, СССР се зауставио у развоју, и Сједињеним Државама само је требало да се уз помоћ Саудијске Арабије оборе цене нафте, да би се црвена империја заљуљала.

Садашњи проблеми ЕУ такође нису пали с неба. Њихове корене треба тражити, барем, крајем 1970-их година, када је западна економија почела да тоне у живо блато системске кризе, повезане са катастрофалним падом целокупне потражње у САД и Западној Европи. Како би одгодиле крах и победиле у хладном рату, западне елите су прибегле оружју масовног економског уништења – финансијском капитализму (неолиберализму). Масовна потражња вештачки се надувавала помоћу штампарске машине и кредита. Као резултат, финансијски сектор се одвојио од реалне економије, а поједини грађани, предузећа и читаве државе, чврсто су се насадили на кредитну иглу (као СССР на нафтну).

– Ви сте сатерали себе у дужничку јаму? Нема проблема. Потребно је узети у банци још један кредит и вратити старе дугове, и тако до бесконачности. Треба ли рећи да је финансијска немарност, поред необуздане потрошачке трке, изазвала у Европи садашње дужничко проклетство. Али, док није букнула криза, државе једноставно нису примећивале омчу на свом врату – објашњава познати економиста Михаил Дељагин. Дужнички проблем, заједнички за Запад, у ЕУ је заоштрен стварањем еврозоне 2002. године, када се десило стапање држава са апсолутно различитом економском културом.

– У Старом свету постоји ,,северна“ економија, са развијеном индустријом која производи високотехнолошке производе – примећује други руски економиста Михаил Хазин. – Она је од појаве јаке европске валуте само профитирала: на пример, Немачка је постала један од светских лидера у извозу. Али, постоји још и ,,јужна“ економија, која живи на рачун туризма и пољопривреде. Како је било у ,,стара, добра времена“? Кад наступи циклична криза, Грци, Шпанци и Италијани су обезвређивали своју валуту, а са ућареним парама су подржавали привреду. Ипак, са прелазом на евро, то је постало немогуће, и државе јужне Европе, зарад очувања лепог живота својих грађана, морале су да узимају гигантске кредите од међународних банкара и богатих северних суседа. Када се 2008. године, подигао ,,светски финансијски торнадо“, проналажење нових кредита постало је проблематично, и јужне европске државе, оптерећене дуговима, повукле су на дно целу ЕУ.

Данас, положај ,,европског пацијента“ није много бољи од стања совјетског 1980-их година, када је болест била већ толико запуштена, да се са муком могла лечити. Европска унија нема новца да се отплате дугови баксузних јужњака – они се могу ставити на располагање само у том случају ако би се прешло на хлеб са водом и током, минимум, двадесет година, бесплатно радило. После Грчке, на ,,европски казан“ већ долазе шпански и италијански ,,сиромах“, и овде се милостиња очигледно неће делити. Овоме треба додати заоштравајуће противречје између ЕУ и САД. Данас ,,рука Вашингтона“, као и у случају са СССР-ом 1980-их година, намерно потапа конкурента у блато кризе. Америчке финансијске институције намерно смањују рејтинг земаља Старог света, како би изазвале панику у еврозони и натерале капитал да бежи преко океана, где је хитно потребно да се запуше рупе. Сада је задатак Сједињених Држава да натерају Европљане да обједине дуговања и уведу еврообвезнице, како би релативно добростојећа Немачка издвојила новац од властитих грађана и платила заједнички европски банкет на палуби тонућег ,,Титаника“. Вашингтон такође добија то да Стари свет укључи ,,пуном паром“ штампарску машину Европске централне банке (ЕЦБ), јер само инфлација у еврозони и одливање капитала преко океана омогућавају Америци да избегне дефолт уочи врло важних председничких избора.

Наравно, САД и ЕУ не воде хладни рат. Напротив, прокламује се атлантска солидарност. Али, у епохи финансијских потреса, сви се руководе принципом – ,,ми смо вам створили проблеме? Ништа лично – то је само бизнис!“ Зато се не треба чудити, да Америка покушава да се извуче на леђима европских савезника – управо тако како је пре двадесет година одложила свој крах на рачун пропасти СССР-а.

Друга сличност – деградација елите

Сударивши се са кризом, европска и совјетска елита демонстрирали су свету необично сличне моделе понашања, обесмишљавајући проблем и идући путем најмањег отпора. Чак и визуелно, партијски апаратчици позног СССР-а веома подсећају на евробирократе.

Осамдесетих година владајућа врхушка Совјетског Савеза састојала се превасходно од безличних ,,кремаљских стараца“ који су се после напрезања Великог отаџбинског рата, налазили у опуштеном стању. Они су заседали у бесмисленим бирократским структурама, држали говоре пуне патоса о брзој победи комунизма (у коју сами нису веровали), трошили новац за подршку национално-ослободилачким покретима, а истовремено награђивали себе ордењем, викендицама и аутомобилима. Са јачањем маразма, совјетски руководиоци су све чешће доносили одлуке које су биле самоубиствене за земљу – ради чега је требало, на пример, започињање крвавог рата у Авганистану! Није изненађујуће да је отуђење између власти и народа брзо расло, и налазило одушка у политичким анегдотама, кухињским јадиковкама и дисидентској опозицији.

Запањујуће, али у епохи опадања на челу уједињене Европе налази се елита, која се са психолошког гледишта, мало чиме разликује од совјетске номенклатуре. Лишени харизме, све старије бирократе, у време студентских револуција с краја 1960-их година, још су били ,,касачи“, али сада хоће да се науживају, без напрезања. Они заседају по несхватљивим комисијама у Бриселу, и држе досадне говоре у Европарламенту. Погледајте председника ЕУ Хермана ван Ромпеја, председника Еврокомисије Жозе Мануела Бароза или шефицу европске дипломатије баронесу Кетрин Ештон! Као и партијске апаратчике позног СССР-а, њих одликује крајња идеологизација и шаблонско мишљење. Уместо да мисли о томе како да изведе Европу из ћорсокака кризе, бриселска номенклатура више воли да размишља о слободи и демократији, и да подржава национално-ослободилачке покрете (тзв. наранџасте револуције). Самити ЕУ у Бриселу, својом протоколарношћу и бесмисленошћу, веома личе на заседања политбироа под руководством ,,драгог Леонида Иљича“ (аутор мисли на Брежњева, прим. преводиоца).

И геополитичка стратегија лидера Старог света није мање апсурдна од ,,судбоносних одлука“ совјетског руководства 1980-их година – аналог нашег Авганистана за Европску унију постале су арапске револуције, које су довеле до ,,миграционог цунамија“ из земаља Северне Африке. Обични Европљани перципирају ЕУ као њима страну организацију, која је валов за бриселске еврократе. Присетимо се, да је и Устав ЕУ, елита Старог света фактички наметнула својим народима, без обзира на француско и холандско ,,не“ на референдумима!

Унутар европске номенклатуре, као и у СССР-у за време перестројке, одвија се непомирљива борба између конзервативаца и реформатора. Улогу Јегора Лигачова у ЕУ игра канцеларка Немачке Ангела Меркел, која покушава да наметне Европљанима своју стратегију борбе са финансијском кризом. Под притиском Берлина, 25 земаља ЕУ је потписало у марту Фискални пакт, који предвиђа контролу европских структура над буџетском сфером појединих држава, смањивање социјалних расхода, отпуштање хиљадâ државних службеника и друге мере оштре штедње. Без одговарајуће финансијске дијете, сматрају строги немачки ,,доктори“, ,,пацијент“ не може да одбаци ,,сувишне дужничке килограме“ и поново се врати у некадашњу економску форму. Ипак, многи европски апаратчици тврде да обични смртници нису дужни да плаћају цех кризе, коју су приредиле ,,крупне зверке“, и боре се за ,,ново економско мишљење“. Та ,,група другова“ сматра да се у борби са кризом треба уздати не у ,,стезање каиша“, већ у стимулисање економског раста. То јест, владе треба да сачувају обилне социјалне програме, пензије и плате, не бојећи се задуживања. Истовремено, присталице ,,новог мишљења“ хоће да дају залет расту БДП-а уз помоћ обимних новчаних инјекција у привреду Старог света, а то је, са њихове тачке посматрања, незамисливо без обједињавања свих суверених дугова у заједнички европски дужнички ћуп. Они предлажу да се емитују еврообвезнице и покрене штампарска машина ЕЦБ.

У мају, нови француски председник Франсоа Оланд постао је лидер реформског крила ,,европског КПСС“, који је, по свој прилици, спреман да игра улогу Михаила Горбачова. У сваком случају, у његовој полемици на невиђено са Ангелом Меркел јасно се чују горбачовске интонације: ,,Цела Европа гледа на нас са надом! ,,Ми морамо донети Европљанима обнову и отворити нову страницу историје!“ ,,Потребно је развијати у ЕУ простор демократије!“ Слично Михаилу Сергејевичу, Оланд је јак и у интригама апарата. Он вешто подстрекава номенклатуру против ,,назадних конзервативаца“: ,,европског Горбија“ активно подржавају италијански, шпански и британски другови.

У сваком случају, за сада није успео да сломи вољу Немачке – уочи врло важног самита ЕУ Ангела Меркел је изјавила са њој несвојственом емоционалношћу: ,,док сам ја жива, еврообвезница неће бити!“. Ипак, ако другу Оланду некако успе да наметне Европској унији перестројку, то ће само убрзати крах уједињене Европе – стимулисање раста БДП на рачун нагомилавања дугова, довешће до брзе експанзије дужничке пирамиде, потреса на берзама и дефинитивне смрти европске валуте. У целини, тежња Оланда ка социјалној правичности може резултирати за ЕУ великим економским потресима, управо тако како су ,,демократски импулси“ Горбачова, на крају, довели до колапса СССР-а.

Трећа сличност – идеолошки ћорсокак

Распад Совјетског Савеза у огромној мери био је предодређен кризом совјетске идеологије: средином 1970-тих година, ни партијска врхушка, ни народ, већ нису веровали у сан о изградњи комунистичког раја на земљи. Идејни ентузијазам, који се захваљујући Гагариновом лету у космос још увек осећао током ,,хрушчовског отопљавања“, замениле су током ,,брежњевске стагнације“ ,,кобасичарске вредности“ – тежња да се подигне властито благостање и да се ужива. Паралелно, све већу популарност су стицале алтернативне идеологије, међу којима посебно западни либерализам, и у мањој мери православни монархизам и национализам. ,,Доле КПСС!“ ,,Дајте гласност!“ ,,За демократизацију“! Под таквим паролама су током година перестројке на улице руских градова излазиле хиљаде људи. У међувремену, у националним републикама, све се чешће могло чути: ,,Одвојимо се од московских крвопија и почнимо господарити!“ У РСФСР многи интелектуалци су се тешили у кухињама потрошачке илузије: ,,ослободимо се од азијатских готована и почнимо да живимо као у Европи!“. Идеолошки, 1991. године, људи су већ били спремни за рушење СССР-а.

Слични процеси одвијају се сада у ЕУ. Уједињена Европа, стварана од 1950-их година, захваљујући моћном антиратном и демократском импулсу, почетком ХХI века, изгубила је веру у своје идеале. Док слобода и демократија нису сметали елити и народу Старог света да увећавају благостање, они су радо прихватали ,,либералне вредности“. Али, чим је економско тло почело да се измиче под ногама, од некадашњег ентузијазма није остало ни трага. За већину савремених Европљана, либерална демократија је исто тако досадан и лажљиви клише, какав је био комунизам за совјетске грађане током стагнације. У Европи, посебно у омладинској средини, већ десет година силовито расте популарност алтернативних идеологија.

С једне стране, у Старом свету постају тражени социјализам и антиглобализам ,,бледуњавих младића са ужареним погледима“, а са друге, национализам све сиромашнијих грађана, који су незадовољни претварањем својих комфорних градова у Меку и Медину. Демонстрације у Грчкој се одвијају под црним анархистичким и црвеним комунистичким заставама, у Лондону и Риму омладина украшава барикаде портретима Че Геваре и Троцког. Али, истовремено, у Европи стичу популарност и десни маршеви. О радикализацији Европљана речито сведоче побуне француских и грчких гласача. У Француској, више од половине становништва гласало је за Национални фронт Марин Ле Пен или за најразноврсније леве партије. Иста се слика видела и у Грчкој, где је омладина подржала леворадикалну партију СИРИЗА на челу са харизматичним синдикалним лидером Алексисом Ципрасом и неонацистичку ,,Златну зору“.

Али, овде се аналогије не исцрпљују. Као и у Совјетском Савезу из доба перестројке, житељи ,,европске РСФСР“ сањају да се ослободе од ,,баласта“ у виду ,,националних република“ и да очувају свој високи животни стандард.

– Доста са издржавањем грчких и шпанских ленчуга! Нека они певају, играју и пију вино, али не на наш рачун! – буни се директор минхенске ауторадионице Дитрих Хајнеман. Пумпајући милијарде евра у Грчку, фрау Меркел покушава да спаси кожу банкара, евробирократа и великих предузимача. Давати новац Грцима је исто што и добацивати милостињу сиромасима – они ће свеједно све изјести. И шта ће обичним грађанима таква ЕУ?

Али, и становници јужних ,,националних република“ не гаје топла осећања ка уједињеној Европи и страствено сањају о ,,самоопредељењу све до отцепљења“.

– Када су Грчку уводили у еврозону, нама су обећали висок животни стандард и благостање у ,,европској породици народа“ – присећа се Димитрас Панктратос, инжењер из Атине. – А шта се у ствари десило? Немачки бизнис је завладао нашом економијом, отерао у банкрот предузећа и принудио наше глупане-политичаре да узимају кредите. Сада се сви рецепти своде на то да нас претворе у другу Румунију.

Резиме

Пре 20 година, када је западни свет бурно обележевао победу у Хладном рату, нико није могао да претпостави да европски пројекат такође очекују тешка времена. Када су Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич потписивали Беловешке споразуме, Европљани су енергично радили на Мастрихтском уговору, који је поставио темељ ЕУ. Даље је историја Европе ишла по узлазној траекторији: Европска Унија се наслађивала тријумфом слободе и демократије, стицала помодни дизајн ,,прве државе ХХI века“ и претварала се у суперсилу, ширећи своје границе на рачун Источног блока и Прибалтика. Ипак, празник није дуго трајао и данас се ЕУ већ нашла на ивици распада. Парафразирајући знамениту изреку Лава Толстоја, може се рећи: све срећне империје срећне су на свој начин, али сумрак оне проживљавају отприлике исто.

Извор: http://www.odnako.org/magazine/material/show_20898/

Превео са руског (уз незнатна скраћења) – Небојша Вуковић