Економске санкције као колективна казна - Случај Венецуеле

Председник САД Доналд Трамп је 25. августа 2017. године издао извршну наредбу (executive order) 13808, којом се намећу широке економске санкције Венецуели. Санкције су многи посматрачи описали као инструмент притиска на венецуеланску владу. У то време притисак је описан као неопходан да би се охрабрила влада Венецуеле да поштује људска права. Међутим, претње самог председника Трампа војном акцијом указују да је стварни циљ америчке администрације промена режима у Венецуели.

Санкције из 2017. године

У августу 2017. године, економија Венецуеле је већ била у рецесији више од три године. Расположиве процене су да се реални БДП Венецуеле смањио за 24,3% од 2014. до 2016. године, а инфлација потрошачких цена у периоду од јануара до августа 2017. вероватно је била негде између 758 и 1350 одсто годишње.

Санкције из августа 2017. забраниле су венецуеланској влади да се задужује на америчким финансијским тржиштима. То је онемогућило Влади да реструктурира свој спољњи дуг, јер свако реструктурирање дуга захтева издавање нових обвезница у замену за постојећи дуг. Тако су ове санкције спречиле економију да се опорави од дубоке рецесије која је већ узела велики данак код становништва.

Ове санкције су нарочито негативно утицале на производњу нафте у Венецуели. Доња слика приказује производњу нафте у Венецуели и Колумбији, у хиљадама барела дневно, од 2013-18. Производња у обе земље опала је отприлике истом брзином од почетка 2016. године, након наглог пада цена нафте. Али након извршне наредбе из августа 2017., производња венецуеланске нафте се срушила, опала је за три пута већу стопу у односу на претходних двадесет месеци. Тако је одишња производња нафте пала за 30,1% у 2018. години, у поређењу са 11,5% у 2017. години. Ова разлика у стопи пада подразумева губитак од око 8,4 милијарде долара. То се могло очекивати од губитка кредита и стога способности да се покрију одржавање и операције, и да се изврше нове инвестиције потребне за одржавање нивоа производње. Ово убрзање стопе пада производње нафте значило би додатан губитак прихода у износу од 6 милијарди долара у наредних годину дана.

Важно је нагласити да готово сва девизна размена која је потребна за увоз лекова, хране, медицинске опреме, резервних делова и опреме потребне за производњу електричне енергије, водоводне системе или транспорт, венецуеланска економија добија путем прихода владе од извоза нафте. Дакле, све санкције које умањују извоз, а самим тим и приход владе, тиме смањују увоз ових битних и, у многим случајевима, животно спасоносних добара.

Губитак толиких милијарди долара девизних и владиних прихода био је врло вероватно главни шок који је гурнуо економију од високе инфлације, када су уведене санкције из августа 2017. године, у хиперинфлацију која је уследила.У историји хиперинфлација уобичајено је да су оне изазване великим спољашњим шоком за државне приходе и платни биланс, као што се догодило Венецуели након спровођења ових санкција.

Санкције из 2019. године

Низ нових извршних наредбипочео је 28. јануара 2019. године, након признања Хуана Гваидоа за "привременог председника" Венецуеле од стране Трампове администрације и савезника.

Најнепосреднији ефекат јануарских санкција био је да се одсече Венецуела са свог највећег тржишта нафте, САД-а, које је купило 35,6 одсто венецуеланског извоза нафте у 2018, или око 586.000 барела дневно у просеку. У недељи 15. марта, амерички увоз венецуеланске нафте по први пут је пао на нулу, и остао су на нули још две недеље пре него што је дошлодо извесног опоравка. Као резултат ових и других утицаја, производња нафте у Венецуели опала је за 130.000 барела дневно од јануара до фебруара. У протеклих шест месеци опадала је у просеку за 20.500 барела дневно.Овај пад, ако се одржи током следеће године, смањио би још 6,8 милијарди долара од расположивих девизних зарада Венецуеле. То је око 21 процента прихода од извоза од 2018. године. Међутим, предвиђа се да ће приходи од извоза нафте у 2019. години пасти за катаклизмичних и без преседана 67.2% у односу на 2018. годину, као резултат утицаја строжих санкција.

Трампова администрација је такође интервенисала како би извршила притисак на друге земље, укључујући Индију, да не купују нафту коју су раније увозиле САД. На пример, 28. марта, Ројтерс је известио да су „САД упутиле компаније за трговину нафтом и рафинерије широм света да смање послове са Венецуелом или се саме суочавају са санкцијама, чак и ако трговине нису забрањене објављеним америчким санкцијама...Извори су навели да је Стејт дипартмент јасно ставио до знања да ће се свака трговина нафтом, било да је директна, индиректна или трампа, сматрати прекршајем".

Ако погледамо комбиновани утицај свих ових акција, откривамо да су оне драстично смањиле способност Венецуеле да производи и продаје нафту, и да продаје било коју владину имовину у иностранству, од којих су најважније замрзнуте и/или конфисковане; и да користи девизне трансакције којима земља још увек може да заради за куповину есенцијалног увоза. Из тих разлога, основна пројекција венецуеланског реалног БДП-а показује запањујуће и незапамћено смањење од 37,4% за 2019. годину, у поређењу са 16,7% у 2018. години. Предвиђа се да ће увоз робе пасти за 39,4%, са 10 милијарди на 6,1 милијарди долара. Очекује се да ће 1,9 милиона људи напустити земљу, и да ће последице на живот и здравље људи бити још теже од онога што се догодило прошле године.

Јануарске санкције замрзнуле су и милијарде долара венецуеланске имовине која се могла продати како би се одржао есенцијални и спасоносни увоз или стабилизовала економија. То укључује већину владиних резерви од 9 милијарди долара у злату; трговинске кредите у вредности од 3,4 милијарде долара; и приступ CIТGO-у (америчка нафрна корпорација), чиме је од владе Венецуеле одузела процењених 5,2 милијарде долара нето имовине.Остала венецуеланска имовина у иностранству конфискована је од стране влада блиских Сједињеним Државама, укључујући 1,2 милијарде долара у злату које се налазе у Bank of England, и компанију за производњу ђубрива у Колумбији, Мономерос, у вредности од 269 милиона долара.

Након јануарских санкција и признања Гваида за "привременог председника" -што га је учинило, према администрацији Трампа и другим владама, које су признале паралелну владу - законским власникомсвих трансферираних средстава или робе коју је купила венецуеланска влада, приступ Венецуеле одговарајућим банкама за међународне трансакције углавном је укинут. То је укључивало приступ потребним кредитима за увоз лекова, хране и других есенцијалних добара.

Нема сумње да су санкције су такође значајно допринеле трајању и економској штети нестанка струје, укључујући и озбиљну кризу електричне енергије у марту.
На пример, санкције ограничавају приступ Венецуеле дизел гориву, које је потребно за резервне термалне генераторе. Осим тога, венецуелански сектор електричне енергије ослања се на опрему коју пружају међународни добављачи као што је General Electric. Санкције су спречиле венецуеланску владу да исплати ове компаније, чиме је повећала ослањање на производњу електричне енергије из хидроелектрана.

Санкције су учиниле програм стабилизације венецуеланске економије практично немогућим. Најнепосредније гледано, оне су спречиле реструктурирање дуга који би био неопходан да би се решила криза платног биланса Венецуеле. Санкције су такође спречиле владу да спроведе програм ЕРБС, јер би везивање за долар захтевало приступ финансијском систему заснованом на доларима, који су санкције одсекле што је више могуће. Читава идеја о поновном успостављању поверења у домаћу валуту, док се стабилизује девизни курс, изгледа немогуће када страна сила укида што већи део прихода земље у доларима, замрзавајући и конфискујући међународну имовину, и, као што чини Трампова администрација скоро две године, обећавајући још много тога - да не помињемо претње војном акцијом.

Утицај санкција на људски живот и здравље

Један од резултата санкцијајесте да се венецуеланској економији ускрате милијарде долара девизних средстава потребних за плаћање есенцијалног и животно важног увоза. Санкције спроведене 2019. године, укључујући и признавање паралелне владе, убрзале су ово ускраћивање и одвојиле Венецуелу од већине међународног платног система, чиме је онемогућен  већи део приступа есенцијалним увознимдобрима, укључујући медицину и храну. Нема сумње да су све ове санкције од августа 2017. године имале озбиљан утицај на живот и здравље људи.

Према Националном истраживању о животним условима (ENCOVI по акрониму на шпанском), годишњем прегледу животних услова који воде три венецуеланска универзитета, дошло је до повећања општег морталитета од 31 одсто у периоду 2017-2018. То би значило повећање за више од 40.000 смртних случајева, што је већи губитак живота цивила чак и од оружаног сукоба. Готово је сигурно да су економске санкције САД-а значајно допринеле тим смртним случајевима.

У 2018. години, Венецуела је потврдила да је недостатак есенцијалних лекова 85 посто. Према истраживању CodeVida и Provea, венецуеланских организација за људска и права у области здравља и живота, из септембра 2018., више од 300.000 људи је било угрожено због недостатка приступа лековима или медицинском третману. То укључује процену од 80.000 особа са ХИВ-ом које нису имале антивирусни третман од 2017. године, 16.000 људи којима је потребна дијализа, 16.000 људи са раком и 4 милиона са дијабетесом и хипертензијом (од којих многи не могу да добију инсулин или кардиоваскуларне лекове). Ове бројке саме практично гарантују да су садашње санкције, које су много теже од оних које су спроведене пре ове године, смртна казна за десетине хиљада Венецуелаца.

Према Извештају УН-а из марта 2019. године "Венецуела: Преглед приоритетних хуманитарних потреба", истраживања ENCOVI-а откривају да је због потхрањености око 22% деце млађе од пет година закржљало. Увоз хране је нагло опао заједно са укупним увозом; 2018. године процењен је на само 2,46 милијарди долара, у поређењу са 11,2 милијарде долара у 2013. години. Може се очекивати да ће у 2019. години пасти још више, заједно са увозом генерално, што ће допринети потхрањености и заостајању у развоју деце.

Све већи колапс извозних прихода - а тиме и увоза - такође је створио огромне јавне здравствене проблеме у областима воде и санитације. Најновији извештај УН-а наводи да „недостатак приступа води, сапуну, хлору и другој хигијени спречава прање руку и третман воде у домаћинству“ и да „домаћинства која нису повезана са водоводном мрежом користе неправилно третиране и несигурне површинске воде и бунаре“. CodeVida је установила да у 2018. години „79 посто здравствених установа има недостатак водоснабдевања“, док ENCOVI извештава да је 61 посто школа „у заједницама без свакодневног приступа питкој води“.

Криза електричне енергије такође је утицала на болнице и здравствену заштиту. Није познато колико је људи умрло због нестанка струје у болницама, али је током мартовских нестанка струје било извештаја о смрти због губитка струје. Санкције су значајно допринеле трајању и утицају прекида струје.

Незаконитост и намера једностраних економских санкција

Једностране санкције које је увела Трампова администрација су незаконите према Повељи Организације америчких држава (ОАС). У Повељи постоје многе одредбе које забрањују ове санкције, али међу најјаснијим и најнедвосмисленијим су чланови 19 и 20 поглавља IV.

Члан 19: „Ниједна држава или група држава нема право да интервенише, директно или индиректно, из било којег разлога, у унутрашње или спољње послове било које друге државе. Наведени принцип забрањује не само оружану силу, већ и било који други облик ометања или покушаја претње против личности одређене државе, или против њених политичких, економских и културних елемената“.

Члан 20: „Ниједна држава не може да користи или подстиче употребу принудних мера економске или политичке природе како би приморала суверену вољу друге државе и отуда добила предности било које врсте“.

Санкције Трампове администрације јасно крше оба ова члана Повеље ОАС-а. Што се тиче члана 19, америчка администрација се директно меша у унутрашње послове Венецуеле. Ово је посебно тачно у светлу изјава и акција званичника администрације које указују на то да је њихов циљ рушење венецуеланске владе. У разговору о америчкој политици у Венецуели, укључујући и војне претње, потпредседник Мајк Пенс је у више наврата рекао: "Мадуро мора да оде". Ројтерс је 8. фебруара саопштио, позивајући се на високог званичника Беле куће, да Сједињене Државе "држе директне комуникације са члановима венецуеланске војске позивајући их да напусте председника Николаса Мадура и такође припремају нове санкције у циљу повећања притиска на њега".

Можда је још упечатљивији разговор новинара Асошиејтед Преса Метју Лија и америчког државног секретара Мајка Помпеа 11. марта 2019. године, у коме Помпео каже: „Не треба вам много да видите шта се заиста тамо дешава. Круг се пооштрава, хуманитарна криза се повећава сваких сат времена. Разговарао сам са нашом старијом особом на терену у Венецуели, у 7:00 или 8:00 синоћ. Можете видети све већи бол и патњу од којих венецуелански народ пати“.

Док је Трампова администрација константно тврдила да је хуманитарна криза у Венецуели искључиво резултат економске политике венецуеланске владе, овај разговор износи другачију причу. “Круг се пооштрава, хуманитарна криза се повећава сваких сат времена...можете видети све већи бол и патњу ”- чини се да се то односи на утицај санкција, а не на нешто што се догодило током година економског неуспеха. Штавише, то имплицира да бол и патња која се наносе цивилном становништву не морају бити колатерална штета већ заправо део стратегије за рушење венецуеланске владе.

Што се тиче члана 20, који забрањује “принудне мере економске или политичке природе” да би се добиле “предности било које врсте”, постоје извештаји који указују на ту намеру и од стране председника Трампа и саветника за националну безбедност Џона Болтона. У недавној књизи Ендрјуа МекКабеа, бившег вршиоца дужности диретора ФБИ, наводи се да је Трамп рекао: "То је земља с којом би требало да уђемо у рат. Имају сву ту нафту и одмах су на нашим задњим вратима".

У јануару, Болтон је изјавио: „Сада смо у разговору са великим америчким компанијама...За Сједињене Државе биће економски врло значајно ако би америчке нафтне компаније могле заиста да инвестирају и произведу нафтне капацитете у Венецуели".

Један број правних стручњака тврди да су економске санкције овог типа у супротности са међународним правом, укључујући Повељу УН-а и међународно хуманитарно право. Чини се очигледним да би санкције које изазивају распрострањену глад, болести и повећан морталитет кршиле међународно призната људска права.

Вреди напоменути и да Хашка и Женевска конвенција, које су САД потписале, забрањују колективно кажњавање цивила. Иако се ови уговори примењују само у време рата, експерти УН-а за људска права тврде да није смислено да цивили имају ту заштиту само у ситуацијама оружаног сукоба.

Санкције такође крше амерички закон. Свака извршна наредба од марта 2015. године наводи да Сједињене Државе пате од “националног ванредног стања” због ситуације у Венецуели. Да би се увеле санкције, позива се на Закон о ванредним околностима из 1976. године. То је исти закон на који се председник Трамп позвао у фебруару 2019. године када је прогласио ванредну ситуацију да би заобишао конгресно присвајање средстава за изградњу зида дуж границе са Мексиком.

Наравно, сасвим је јасно да Венецуела није створила никакву националну ванредну ситуацију за Сједињене Државе. Извршна наредба такође наводи да Венецуела представља "необичајену и изузетну претњу националној безбедности" Сједињених Држава. Ово такође нема никакву реалну основу. С обзиром на ове лажне изјаве,није јасно због чега би требало да се овај закон спроводи.

Резиме

Овај документ указао је на неке од најважнијих утицаја економских санкција које је америчка влада наметнула Венецуели, почев од августа 2017. године. Он налази да највећи део утицаја ових санкција није био на владу Венецуеле, већ на цивилно становништво.

Санкције су смањиле унос калорија код становника, повећале болест и смртност (и за одрасле и за новорођенчад), и раселиле милионе Венецуелаца који су побегли из земље као резултат погоршавајуће економске депресије и хиперинфлације. Оне су погоршале економску кризу у Венецуели, и учиниле готово немогућим да се стабилизује економија, доприносећи даље повећању смртности. Сви ови утицаји су несразмерно нанели штету најсиромашнијим и најугроженијим Венецуеланцима. Још строжије и деструктивније од широких економских санкција из августа 2017. године су санкције наметнуте извршном наредбом председника Трампа од 28. јануара 2019. године и наредним наредбама ове године; а признавање паралелне владе створило је читав нови сет финансијских и трговинских санкција које су још више ограничавајуће од самих извршних наредби. Сматрамо да су санкције нанеле, и све више наносе, веома озбиљну штету људском животу и здрављу, укључујући више од 40.000 смртних случајева од 2017. до 2018. године; и да би те санкције одговарале дефиницији колективног кажњавања цивилног становништва како је описано у Женевским и Хашким међународним конвенцијама, чије су САД потписнице. Они су такође противзаконите према међународном праву и уговорима које су САД потписале, а чини се и да крше амерички закон.

Аутори: Марк Вajсброт је ко-директор Центра за економска и политичка истраживања (ЦЕПР); Џефри Сакс је професор економије и директор Центра за одрживи развој Универзитета Колумбија

Извор: „Economic Sanctions as Collective Punishment: The Case of Venezuela“, by Mark Weisbrot and Jeffrey Sachs, Center for Economic and Policy Research, Washington, DC (april 2019)

http://cepr.net/publications/reports/economic-sanctions-as-collective-punishment-the-case-of-venezuela

(Превод: Марио Калик)