Društvo propada zato što ste pohlepni

Za društvene krize krivica je uvek svaljivana na bogataše i njihovo ekstravagantno ponašanje. Danas, međutim, svi mi – od bogataša do siromaha – proglašeni smo „dekadentnim“.

Kroz istoriju, društvene krize obično su objašnjavane idejom dekadencije. Kada društvo dostigne tačku nakon koje počne da opada, uđe u period krize ili se raspadne, postojala je istorijska tendencija da se problem objašnjava kroz prizmu neumerenosti i rasipništva. To je nekako postalo vrsta uobičajenog i vrlo nezadovoljavajućeg objašnjenja za istorijske krize.

Sve od biblijskih vremena pa do danas, postojala je ideja o društvu koje je pokvarila preterana pohlepa. Jedan od najpopularnijih prizora krize i propasti Rima jeste prizor Nerona kako svira violinu i ispija vino za vreme velikog požara iz 64. g. n. e. Nijedan opis opadanja Rima nije potpun bez prikaza rimskih vladara koji se slade grožđem, venčavaju konje i šta sve ne.

Među najpoznatijim legendama o propasti francuske monarhije jeste ona o Mariji Antoaneti koja kaže: „Pa neka jedu kolače!“ Taj citat verovatno nije tačan, ali je ideja o društvu koje do propasti dovodi pohlepa njegovih vladara večita i veoma snažna. Neumerena pohlepa postala je ujedno i simbol i objašnjenje društvene krize. Ideja o nedostatku uzdržavanja i kontrole postala je i objašnjenje za društvo koje gubi kontrolu i ulazi u nemiran period.

Problem je, naravno, u tome što je ovo objašnjenje suviše delimično i suviše moralističko. Delimično je zato što se fokusira samo na jednu stvar. Čak može delovati i kao ometajući faktor za razumevanje širih društvenih i ekonomskih sila koje prouzrokuju krizu. Rim nije propao zbog navika u ishrani i seksualnih izopačenosti svojih vladara. A previše je moralističko zbog toga što sugeriše da žudnja i grešno ponašanje mogu dovesti do propasti društva.

A ipak, danas se koristi jedno veoma slično i rasprostranjeno objašnjenje za ekonomske, društvene i moralne boljke našeg društva. Sudeći prema naslovu jedne nove knjige, mi živimo u „Doba pohlepe“. Modernu Sodomu i Gomoru čini kvadratna milja londonskog Sitija. Društvo je naročito uništeno, kako nam se govori, preteranom pohlepom i dekadencijom bankara, i poslednjih godina slušali smo detaljne, kaligulijanske priče o tome koliko ovi ljudi troše na piće, koliko često posećuju „lep-densing“ klubove, šta jedu za ručkove, večere i tome slično. Ideja o dekadenciji kao uzroku društvenog kolapsa vratila se jača nego ikad, iako nedovoljna i nezadovoljavajuća kao i uvek, jer u potpunosti zanemaruje društvene i ekonomske sile koje su prouzrokovale današnju recesiju.

Dovoljno loše bi bilo i da samo prisustvujemo povratku argumenta o dekadenciji. Međutim, još je gore od toga. Postoji nešto novo, neobično i mračnije u današnjem fokusiranju na pohlepu. Ono što se promenilo jeste da danas nisu samo bogati ti čija se pohlepa smatra uzrokom propasti; umesto toga, u današnje doba pohlepe, svako od nas je krivac. Nisu samo moderne Marije Antoanete, bogati, pohlepni i debeli ti koji su sve upropastili; zapravo, izgleda da smo svi jednako umešani u uništavanje društva jer smo neumereni i pohlepni. Ovo je, čini mi se, čudno i veoma zabrinjavajuće.

Danas su umešani svi – od Freda Gudvina do kineskih seljaka. Na istoj strani na kojoj su napadi na bonuse Feda Gudvina, takođe ćete pročitati i niz tekstova u kojima se objašnjava da će to što Kinezi danas jedu više mesa nego ikada dovesti do neviđene nestašice hrane. Rame uz rame sa kritikama na račun brzih automobila i „šampanjac“ životnog stila bankara, čućete osude činjenice da sve više Kineza i Indijaca kupuje frižidere, i time navodno doprinosi globalnom otopljavanju dovodeći do smaka sveta.

Barabar sa napadima na bankare koji prave novac ni iz čega, naći ćete napade na porodice sa niskim primanjima koje su podigle hipoteke iako nisu baš mogle da ih priušte. Kako se ovi bednici usuđuju da kupuju kuće, šta oni zamišljaju da su? Kako se usuđuju ti Kinezi da jedu toliko mesa? „Neka jedu pirinač“ – to je poklik savremenih mračnjaka.

I tako danas imamo zahtev svima da se uzdržavaju, da prestanu da budu pohlepni, da obuzdaju svoje želje. Kako nam se govori, rešenje za društvo i ekonomske muke jeste u prostom uzdržavanju. Međutim, i u ovome postoji nešto novo i različito. Jer danas nam se ne savetuje da se obuzdavamo u ime trancendencije ili iskupljenja ili radi moralnog i intelektualnog usavršavanja, već samo kako bismo bili manje štetni. Između ljudkog ponašanja i ideje ljudskog iskupljenja danas vlada potpuni raskorak.

Kroz istoriju, pokreti koji su ohrabrivali asketski i jednostavan život po pravilu su bili povezani sa nekim filozofskim stanovištem, sa nekom idejom o tome kako učiniti ljude boljim putem iskušavanja, o razvoju čoveka izgradnjom njegovog karaktera. Za puritance, viktorijance i ostale, teškoće su predstavljale povratak ljudskosti. Danas, pozivi na uzdržavanje nisu povezani ni sa kakvim humanim ciljevima već se svode na puko pretvaranje neophodnosti u vrlinu. Ne radi se o izgradnji karaktera, već o sasvim spoljašnjim pitanjima cifara poput smanjivanja količine otrova koju proizvodite. Stvar nije u razvoju čoveka, već u kažnjavanju čoveka u ime neke besmislene spoljašnje sile, što je obično Gaja.

Antički grčki filozof Diogen živeo je u buretu zato što je želeo da dosegne čistotu misli – nas danas ohrabruju da živimo u savremenom ekvivalentu bureta, malim eko-kućama bez grejanja i gomile potrepština, samo zato da bi nas postavili na svoje mesto, i obuzdali našu destruktivnnost prema, navodno, ranjivom svetu.

Današnja debata o recesiji ljude predstavlja kao razuzdane, destruktivne i moralno zakržljale; kao zagađujuća bića koja nemaju nikakav unutrašnji moralni život koji bi trebalo razviti ili zadovoljiti. Ideja da su svi umešani u dekadentno uništavanje društva, te da bi trebalo da snizimo svoje životne standarde bez ikakvog obećanja transcendencije, izvire iz današnjeg niskog mišljenja o ljudima. Po tom viđenju, ljudi su puki potrošači, eksploatatori, korisnici resursa, uništavači stvari, a ne i stvaraoci, proizvođači, kreatori stvari i istorije.

U ime vrednosti koje bi trebalo da gajimo nakon recesije, ne smatram da je pametno da sastavljamo liste vrlina, kao da je u pitanju neki administrativni zadatak. Ali bismo definitivno morali da odbacimo ideje da je nedostatak uzdžavanja objašnjenje za sve naše društvene probleme i da ljudska bića isisavaju život iz planete, i da afirmišemo viđenje po kome su ljudi kreativna i moralna bića.

Prevela Jovana Papan

(Tekst preuzet iz magazina „Spajkd“ http://www.spiked-online.com/index.php/site/article/7752/ )