Da li Turska napušta Zapad?

(Foreign Affairs, 26.10.2009)

Početkom oktobra, Turska je povukla poziv Izraelu za „Anadolskog orla“ (Anatolian Eagle), tursku vojnu vazduhoplovnu vežbu koju je svake godine, još od sredine 1990-ih, održavala sa Izraelom, NATO-om i SAD. To je bio prvi put kako je turska vladajuća Stranka pravde i napretka (AKP) dopustila da se njena narastajuća antizapadna retorika prelije u spoljnopolitičku strategiju, a taj gest možda naznačava da je dalja saradnja Turske sa Zapadom daleko od toga da je zagarantovana.

Redžep Tajip Erdogan (Recep Tayyip Erdogan), turski premijer i vođa AKP, pravdao je tu odluku nazivajući Izrael „progoniteljem“. Ali, samo jedan dan po odbacivanju Izraela, Turska je pozvala Siriju, notornog kršitelja ljudskih prava, da se pridruži vojnim vežbama i najavila stvaranje jednog Strateškog saveta saradnje (Strategic Cooperation Council) sa sirijskim režimom. U spoljnoj politici Turske pokrenulo se čitavo jedno brdo – a moguće je i da se nagrizaju temelji 60-godišnje vojne i političke saradnje Turske sa Zapadom.

Počev od 1946, kada je Turska izabrala da se u Hladnom ratu svrsta uz Zapad, šaljući kasnije i vojne jedinice u Koreju, i stupajući u NATO, uzastopne turske vlade su sledile tesnu saradnju sa SAD i Evropom. Turska je posmatrala srednjoistočnu i svetsku politiku kroz prizmu sopstvenih nacionalnih bezbednosnih interesa. To je činilo mogućim njenu saradnju – pa čak i onu sa Izraelom, na koga je Turska gledala kao na demokratskog saveznika u nestabilnom regionu. Ono što je tim dvema zemljama bilo zajedničko, bile su brige oko bezbednosti, kao npr. podrška Sirije terorističkim grupama u inostranstvu: radikalnim palestinskim organizacijama, što je bilo od značaja za Izrael, kao i Radničkoj partiji Kurdistana (PKK) – što je bilo od značaja Turskoj. Kada se, 1998. Ankara konfrontirala s Damaskom oko njegove podrške PKK-u, novine u Turskoj su nosile naslove u prilog tursko-izraelskog saveza. Moglo se pročitati: „Reći ćemo `šalom` Izraelcima na Golanskim visovima.“

Međutim, AKP je posmatrala turske interese kroz drugu prizmu – onu obojenu politizovanim gledanjem na religiju – tj. na islamizam. Vodeći zvaničnici AKP su američku ofanzivu u Faludži, u Iraku, nazvali „genocid“, a u februaru 2009. Erdogan je poredio Gazu s „koncentracionim logorom“.

Ipak, spoljna politika AKP-a nije izražavala simpatiju prema svim muslimanskim državama. Umesto toga, ona je podsticala solidarnost sa islamističkim, antizapadnim režimima (na primer, sa Katarom i Sudanom), dok je odbacivala prozapadne muslimanske vlade (Egipat, Jordan i Tunis). Ova dvojaka strategija je posebno vidljiva na palestinskim teritorijama: dok je AKP-ova vlada pozivala zapadne zemlje „da priznaju Hamas za legitimnu vladu palestinskog naroda“, AKP-ovi zvaničnici su istovremeno označili predsednika Palestinske vlasti (Palestinian Authority) Mahmuda Abasa (Mahmoud Abbas) kao „šefa jedne nelegitimne vlade“. Prema diplomatima, Abasova poslednja poseta Ankari u julu 2009. protekla je grozno – pa sada, kako kažu ti diplomati, Abas u AKP nema ni malo više poverenja nego što veruje Hamasu.

Kako pokazuju otkazane vojne vežbe sa Izraelom, AKP-ova moralistička spoljna politika nosi sebi svojstvenu hipokriziju. Jedan raniji primer toga desio se prošlog januara, kada je – svega jedan dan posle Erdoganovog napada na izraelskog predsednika Šimona Pereza, kao i na Jevreje i na Izrael kako „dobro znaju kako da ubijaju ljude“ – Turska bila u Ankari domaćin sudanskom potpredsedniku Aliju Osmanu Tahi. To je opasno držanje, jer ono sugeriše – naročito generacijama koje stasaju pod AKP-om – da jedino islamistički režimi imaju pravo da napadaju sopstveni narod, pa čak i druge države. U septembru, Erdogan je branio nuklearni program Irana tvrdeći da je nuklearni arsenal Izraela pravi problem Srednjeg Istoka.

Neki analitičari su odbacili ovu retoriku, uz tvrdnju da se radi o politikantstvu za domaće potrebe, ili da je Erdogan, jednostavno, izgubio živce. Ali, Erdogan je lukav i pronicljiv političar; on sada reaguje na promene u turskom društvu. Posle sedam godina AKP-ove islamističke retorike, javno mnjenje se kreće u pravcu prihvatanja ideje o politički ujedinjenom „Muslimanskom svetu“. Shodno nezavisnom ispitivanju javnog mnjenja u Turskoj, broj ljudi koji sebe vide kao muslimane se od 2002. do 2007. povećao za deset procenata. Uz to, skoro polovina ispitanika sebe opisuje kao islamiste.

AKP-ova spoljna politika u zemlji ima sada željenu publiku, što čini verovatnim da će se ona i ukoreniti. Pošto je Erdogan demonstrativno izjurio sa sednice Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum), okupile su se hiljade da pozdrave povratak njegovog aviona kući – to je ličilo na organizovano pripremljenu dobrodošlicu (u intervalu od par sati, pojavili su se „niotkuda“ transparenti sa prišivenim u jedno zastavama Turske i Hamasa).

Ova transformacija turskog identiteta pod AKP-om ima potencijalno ogromne implikacije. Pod uticajem islamističkog gledanja na svet, Turskoj će biti sve teže da podržava zapadnu spoljnu politiku – pa čak i onda kada bi to bilo u njenom nacionalnom interesu. Veze Turska-Izrael, koje su dugo bile primer kako jedna muslimanska zemlja može održavati racionalne, kooperativne odnose sa tom jevrejskom državom, nastaviće da se raspadaju. Takav razvoj događaja će, uz dalji porast popularnosti AKP-a, turska publika samo pozdraviti. Prema tome, ta partija ubiće dve muve jednim udarcem: udaljujući zemlju od svog ranijeg saveznika, pojačavaće bazu svoje moći.

Ta ista dinamika će takođe važiti i za odnose Turske sa Evropskom unijom i sa SAD. AKP na mogući ulazak Turske u EU gleda taktički: na učlanjivanje u EU nastoji onda kada to partiji donosi podršku javnosti, ali ne zauzima strateško gledanje na bliže veze sa Evropom. Prema tome, AKP okleva da preduzme čvrste i potencijalno nepopularne reforme koje zahteva EU, a to čini izglede za ulaz u EU sve manje i manje realnim. Izjave, kao ona Erdoganova iz 2008, o „nemoralnosti“ Zapada samo još više nagrizaju podršku javnosti za članstvo u EU: do kraja  prošle godine, oko jedne trećine stanovništva želelo je da im se zemlja uključi u EU, što je predstavljalo veliki pad u odnosu na 80% pristalica iz 2002, kada je AKP preuzeo vlast.

U međuvremenu, kako SAD u spoljnoj politici posvećuju muslimanskim zemljama veliki deo svoje energije – od protivljenja radikalizmu do delovanja protiv nuklearnog programa Irana – AKP će se toj politici protiviti putem oštre retorike i izvrdavanja bilo kakve bliske saradnje.

Mnogi su pretpostavljali da će dolazak na vlast AKP-a pružiti Turskoj mogućnost „da se vrati Srednjem Istoku“ i da preuzme izrazitiji islamski identitet. Nadali su se da bi takav zaokret pomogao da se Turska „normalizuje“, menjajući unekoliko stepen sekularizacije i reformi Kemala Ataturka, koje su Tursku početkom dvadesetog veka okrenule Zapadu. Međutim, ishod baš i nije bio tako pozitivan. Iskustvo Turske sa AKP-om dokazuje da islamizam u spoljnoj politici te zemlje ipak može i da ne bude baš tako kompatibilan sa Zapadom.

Soner Čađaptaj je viši naučni saradnik i direktor turskog Istraživačkog programa vašingtonskog Instituta bliskoistočne politike (Washington Institute for Near East Policy). On je autor knjige Islam, sekularizam i nacionalizam u modernoj Turskoj: Ko je Turčin? (Islam, Secularism, and Nationalism in Modern Turkey: Who Is a Turk?)

http://www.foreignaffairs.com/articles/65634/soner-cagaptay/is-turkey-leaving-the-west

(Prevod: Vasilije Kleftakis)