Да ли нације ишчезавају у исламском свету?

,,Арапско пролеће“, чију петогодишњицу обележавамо ових дана, суочило је човечанство са чињеницом жестоке системске кризе у исламском свету. Социјално-политички процеси, који су се једном појавили, показали су се тако свеобухватним, и акумулирали су такву моћ, да су гурнули у стање перманентног рата огромни регион, покренули стотине милиона људи и помогли распаду и пропадању неколико држава, које су дуго времена изгледале постојане и стабилне.

Многи су, истина, склони да до данас тумаче дешавања у исламском свету као некакву арапску или исламску ренесансу, која суштински прети земљама ,,цивилизованог света“. Али такво тумачење, мада носи у себи понеко здраво зрно (на пример, најезда арпско-муслиманских миграната на Европу, и промене њене етничке карте, не могу а да не доведу до погубних соијално-политичких последица  по Европљане), у главној ствари није правилно.

Ми смо сведоци не препорода исламског света већ његове силовите деструкције. Тај процес као обнову третирају само џихадистички идеолози, и неки европски и руски експерти за политику, који осећају егзистенцијални страх од исламског Истока.

Криза која је захватила исламски свет почетком ХХI века изазвана је унутрашњим узроцима дубинског карактера. На први од њих – фундаментално неподударање духовно-светоназорне матрице коју нормира муслиманска религија и савремене световне државе скројене по европским  обрасцима – не једном сам подсећао у претходним публикацијама.

Али, постоји и други. Националне државе које су створене половином ХХ века у свету ислама показале су се тако нестабилне и рањиве наспрам притиска религиозних радикала још и зато  што се крајње лабилним  и нестабилним  показао сам њихов фундамент – нација. Брзи процеси деструкције и распада на Блиском истоку све нас више наводе на тај важан закључак – у преовлађујућој већини држава исламског света нације се, барем у уобичајеном значењу тог термина, једноставно нису формирале.

Шта ми подразумевамо под нацијом?

Данас постоји неколико интерпретација термина ,,нација”. У зависности од припадности интерпретатора овој или оној друштвено-политичкој струји или научној школи, под нацијом се подразумева и проста грађанска припадност овој или оној држави и некакво ,,имагинарно друштво“ исконструисано вољом идеолога, политичара и културних радника, и историјска заједница људи која се формирала силом објективних околности.

Домаћа друштвена наука стајала је, и без обзира на политички ангажоване нападе присталица концепције конструктивизма, умногоме стоји и даље на дефиницији нације коју је својевремено формулисао Стаљин. Дуги низ деценија нас су учили да је нација историјски формирана стабилна заједница људи која се појавила на бази јединства језика, територије, економског живота и психичког карактера, која се манифестује у културном заједништву. Ако се овој одредби о јединству језика, територије и тако даље дода и тачка о заједничком пореклу, а манифестним формама не само културна сфера, већ и генофонд, онда она постаје скоро потпуна. Али Стаљин је очигледно услед идеолошких разлога, донекле занесен вером у могућност стварања нове историјске заједнице – совјетског народа – радије прећутао заједничко порекло као непроменљив услов за појављивање нације. Генетика је тих година негирана као наука у СССР-у, а и на Западу је чинила прве кораке. Национални  генофондови су тек недавно почели да се дешифрују.

Тако још једном скрећемо пажњу читалаца – у домаћој друштвеној науци, нација се посматра као виши степен развоја етноса, на којем он ствара јединствен економски систем, гради  литерарни језик, формира националну културу и подиже државу.

Разуме се, није сваки етнос нација, није сваки кадар да се у њу претвори ,,одмах сад“. Етнос се претвара у нацију постепено, са превазилажењем родноплеменске и регионалне расцепканости, па се као резултат јавља, по правилу, јединствена економска основа, општенационална култура, стварање и развој властите државе. Грубо говорећи, да би постао нација, етнос мора да ,,сазри“.

Применимо сада ово мерило на народе исламског света.

Мислим да ће резултат да обесхрабри многе. Наведеним критеријумима у пуној мери одговарају, вероватно, само Турци и Иранци, и делимично Курди који се још боре за формирање своје државе. У осталим случајевима, када се ближе размотри, у преовлађујућој већини имамо посла не са нацијама као таквим, већ са различитим удруживањима на родовској и племенској основи, са племенима и савезима племена (чак и врло многобројним), са клановима и родовима, или у најбољем случају са конгломератима етноса, али не више од тога. Генерално, имамо посла са удруживањима која су карактеристична за ране, почетне стадијуме формирања нација, а нипошто за формиране, зреле нације.

Злогласни трибализам који данас раздире државе у исламском свету, не много мање него идеје радикалног исламизма, истрајно се репродукује из генерације у генерацију, зато што за њега објективно постоји база – архаично социјално уређење исламских држава. Нације су у њима најчешће само фикција, политички коректно, авансирано име за раније форме племенских и етничких заједница. Уосталом, нешто слично ми можемо да видимо и у муслиманским републикама нашег северног Кавказа. Тамо такође већина конститутивних народа, у стварности, јесу пре развијени племенски савези, које чине родови, кланови, удружења земљака и тако даље. У совјетско доба покушано је са превладавањем такве архаичности административним мерама, обједињавањем у нацију родова и субетноса са сличним пореклом. Али тај процес је умногоме био вештачки, и после 1991. године кренуо је уназад.

У периоду после окончања Другог светског рата, владајући слојеви муслиманских држава напрегнули су све снаге да би претворили себи потчињена племена, савезе племена и етносе у нације. Национализам је постао владајућа идеологија у државама арапског света, али се задуго није тамо одомаћио (није се, што је карактеристично, одомаћио ни код нас на Северном Кавказу, уз изузетак само Чеченије). Данас се можемо уверити, да је посао стварања аутентичних националних држава у свету ислама, у суштини, претрпео фијаско.

Исламски радикали, који обарају световне власти, само вишекратно пооштравају процес деструкције, чак и тих изданака нација, које су локални владари успели да однегују у другој половини ХХ века. Зато, још јуче јединствена држава, дигнувши стег борбе за чисти ислам и враћање на закон шеријата, буквално наочиглед почиње да тоне у најдивљију архаичност, у бескрајну крваву кавгу многобројних родова, кланова и племена. А затим, слично Авганистану, разрушена и деградирана држава одржава се у том стању деценијама.

Зашто се то дешава?

Бојим се да сада нисам спреман да пружим разрађен одговор на то питање. По мом мишљењу, један од одређујућих узрока ове појаве – слабост нације и као последица слабост националне  државе у свету ислама – јесу норме саме муслиманске религије која до дана данашњег одређује светоназор већине такозваних ,,етничких муслимана“. Ислам, мада формално не негирајући идеју развоја, својим многобројним забранама, строгим мерама, одсуством хармоничног система световног образовања и неприхватањем државног уређења световног типа, фактички му се препречава. Зато се народ који исповеда ислам, по правилу, затвара у оквире оних форми  социјалне организације, које су биле карактеристичне за раније, далеке епохе, али никако за савременост, чак ни за ХХ век. Изузетака, наравно, има. Али, они су могући само у случају оштрог и одлучног прекида са многовековном исламском традицијом  (тако је било у Турској у време владавине Ататурка), или тада када се етничка заједница која исповеда ислам нађе у положају енклаве-мањине у држави коју је подигао далеко бројнији хришћански народ (казански Татари у Русији).

У закључку, још једном подвлачим – криза савремене државе у исламском свету изазвана је узајамним дејством два фактора.

Прво, услед вапијуће неподударности уређења такве државе и световне идеологије коју она гаји  и норми шеријата, на основу којих сви верујући муслимани уређују свој живот (а такви су у земаљама исламског света преовлађујућа већина).

Друго, због недовршености процеса формирања нација у земљама исламског света, и као закономерне последице, због слабости и непопуларности идеологије национализма међу муслиманима (наравно, недопустиво је мешати национализам као политичку идеологију са баналном ксенофобијом и дивљаштвом који се манифестују у свакодневници).

Њихово спајање и условљава ту рушилачку кризу у чију се провалију исламски свет стропоштава све дубље.

Превео са руског: Небојша Вуковић

Извор:

http://www.zavtra.ru/content/view/ischezayuschie-suschnosti-/